Gramatika srpskog jezika, Mala matura, Vrste reči

Vrste reči

Reč je utvrđeni skup glasova ili samo jedan glas koji ima svoje značenje i sintaksičku funkciju u rečenici. Rečima se najčešće saopštavaju misli, osećanja, ideje, obaveštenja i sl. Morfologija je deo nauke o jeziku koji se bavi rečima – njihovim vrstama, oblicima i njihovom tvorbom. Ona proučava promene u okviru vrsta reči i pod njom se podrazumeva sistem oblika jednog jezika.

Vrste reči su klase reči određene zajedničkim morfosintaksičkim karakteristikama. U srpskom jeziku postoji deset vrsta reči, neke od njih menjaju svoj oblik, a neke ne. Vrste reči koje menjaju svoj oblik nazivaju se promenljive vrste reči. Vrste reči koje uvek ostaju u istom obliku nazivaju se nepromenljive vrste reči.

 

Promenljive vrste reči

Promenljive vrste reči menjaju svoj oblik, zbog funkcije (službe) koju imaju u rečenici, po rodu, broju, padežima, stepenima poređenja i vremenima. To su:

1. imenice,

2. zamenice,

3. pridevi,

4. brojevi (od jedan do četiri),

5. glagoli.

Imenice, zamenice, pridevi i brojevi spadaju u imenske reči, tj. u reči koje imaju deklinaciju. Imenske reči razlikuju tri gramatičke kategorije:

1) rod (muški, ženski, srednji),

2) broj (jednina, množina),

3) padež.

Pridevi pored tih kategorija imaju i kategoriju određenog/neodređenog vida i kategoriju komparacije.

Brojevi od jedan do četiri su promenljivi, dok su brojevi od pet pa naviše nepromenljivi, osim kad je reč o stotini (pored nepromenljivog sto), hiljadi, milionu, milijardi, bilionu itd., koji se mogu smatrati i imenicama.

Glagoli su reči koje imaju konjugaciju. Kategorije glagola su:

1) lice (govorno lice, sagovornik i odsutno lice – 1, 2. i 3. lice),

2) gramatički rod (muški, ženski i srednji),

3) gramatički broj (jednina i množina),

4) vreme (prošlo, sadašnje i buduće, u odnosu na trenutak govorenja),

5) način (označava stav govornika prema još nerealizovanoj radnji),

6) glagolski vid (trajanje glagolske radnje),

7) glagolski rod (prelaznost glagolske radnje).

 

Nepromenljive vrste reči

Nepromenljive vrste reči ne menjaju svoj oblik bez obzira na to na kojem mestu u rečenici se nalaze ili koju funkciju (službu) vrše. Izuzetak su prilozi, koji mogu imati komparaciju ukoliko se radi o prilozima za mesto, način ili količinu. Nepromenljive vrste reči su:

1. prilozi,

2. predlozi,

3. veznici,

4. rečce,

5. uzvici.

 

 

Primeri

Imenice

kuća, sestra, škola, učitelj,  sreća, deca, slon, pevanje, ljubav, prvak, drveće, mleko, sir, šampion, škola, drugovi, lopta, utakmica, sreća…

Zamenice

ja, ti, on, mi, vi, oni, ko, niko, neko, nešto, svako, moj, ono, moje, tvoje, naše, nečije, koji, onoliko, onakav, takav, nikakav, čiji, ničiji…

Pridevi

plav,  dobar, jak, mrzovoljan, drveno, kameno, školski, kućni, Mišin, bakin, školski, kragujevački, srpski, ruski…

Glagoli

pevati, crtati, slušati, sunčati se, preslišavati se, učiti, voleti, radovati se, spavati, naoblačiti se, fijukati, vejati, padati, čitati, maštati…

Brojevi

jedan, pet, deset, sto, hiljada, milion, prvi, deseti, pedeseti, stoti, hiljaditi…

Predlozi

od, do, iz, ispred, iza, iznad, ispod,  između, pored, pre, posle,  osim,  uz, kroz, na, o, po, pri, u, s, za, radi, zbog, kod, na…

Prilozi

ovde, onde, negde, nigde, unutra, napolju, tamo, napred, svejedno, levo, desno, daleko, blizu,  juče, tek, lako, brzo, malo, zato…

Uzvici

jao, joj, oj,  uh, ah, oh, uf, ura, ua, vau, opa, op, ups, oho, mrš, kuš, iš, mac, ej, hej…

Veznici

i, pa, te, ni, niti, ili, samo, zato, tek, a, ali, nego, no, već, da, kad, iako…

Rečce

da, ne, valjda, dakle, međutim, samo, jedino, kao, eno, eto, gle, baš, još…

 

 

 

 

 

Gramatika srpskog jezika, Jezičke nedoumice

Pleonazam

Pleonazam označava pojavu nepotrebno upotrebljenih različitih, a istoznačnih reči ili izraza (mala kućica, stara baba). Naziv potiče od grčke reči pleonasmos, što znači “preobilje”. Kada se pleonazam upotrebljava kao stilska figura (u književnosti), gomilanje reči istog značenja može da pojača intenzitet onoga što pisac želi da kaže, prikaže ili opiše (npr. naglašavanje neke osobine), i tada je prirodan i opravdan. Naime, nekad je potrebno reći stara baba, da bi se označila baba koja je starija od uobičajene bapske starosti, ili mala kućica, da bi se naglasilo značenje njene malenosti. Međutim, najčešće se javlja kao stilistička greška ili je odlika loše govorne kulture, i tada pleonazam predstavlja suvišnu upotrebu reči sa istim značenjem.

Primeri (pravilno – nepravilno):

– autić – mali autić,

– cev – šuplja cev,

– čak – čak štaviše,

– često – često puta,

– devojka – mlada devojka,

– kulminacija – vrhunac kulminacije,

– mislim – ja lično mislim,

– popni se – popni se gore,

– siđi – siđi dole,

– štaviše – čak štaviše.

Treba napomenuti da upotreba pleonazma sa aspekta gramatike nije pogrešna. Naime, rečenica Ona ima malu kućicu gramatički je potpuno ispravna. Konstrukcija same rečenice je u redu jer pridev mala može ići uz imenicu kućica, sa kojom se slaže i u rodu i u broju i u padežu.

U zavisnosti od konteksta u kojem se upotrebljava, pleonazam se može shvatiti ili kao nepravilnost ili kao nešto što je sasvim u redu. Pleonastički izrazi mogu imati smisla ako služe za pojačavanje izraza u književnom delu, ali treba odbaciti pleonazme koji su suvišni sa stanovišta iskazivanja misli, a nemaju ekspresivne funkcije, pa samim tim ni opravdanja.