Književnost, Književnost uživo, Književnost za osnovnu školu

Krvava bajka, Desanka Maksimović

Desanka Maksimović je jedna od najpoznatijih srpskih pesnikinja. Bila je profesor književnosti i član Srpske akademije nauka. Rođena je 1898. godine u selu Rabrovici kod Valjeva. Pisala je pesme i priče za decu i odrasle. Pored poeme „Krvava bajka“ njene najpoznatije pesme su: „Strepnja“, „Opomena“, „Prolećna pesma“, „Tražim pomilovanje“,„Na buri“, „Pokošena livada“. Umrla je u Beogradu 1993. god.

 

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću  
četa đaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.

Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.


Резултат слика за krvava bajka

Nemačka „kaznena ekspedicija“ streljala je 21. oktobra 1941. godine u Kragujevcu, u znak odmazde, više hiljada srpskih civila.


Nemci su imali 10 mrtvih i 26 ranjenih vojnika. Prilikom streljanja dosledno je primijenjena naredba generala Franca Bemea od 10. oktobra, kojom se propisuje streljanje 100 Srba za jednog ubijenog Nemca i 50 za ranjenog. Akcija odmazde izvedena je 19. oktobra u okolnim selima a 21. oktobra u Kragujevcu.

Među žrtvama tog zločina bili su i đaci viših razreda gimnazije (od petog do osmog). Prema poznatim podacima, ubijene su 2794 osobe, od toga 415 u selima a 2379 u Kragujevcu. U znak sećanja na užasan zločin, nedaleko od spomenika poginulima u Šumaricama, u Kragujevcu, svake godine se održava Veliki školski čas.

 

“Krvava bajka” je pesma koju je naša poznata pesnikinja Desanke Maksimović napisala nakon što je čula detalje stravičnog zločina u Kragujevcu koji su izvršile nemačke okupatorske snage nad nedužnim srpskim stanovništvo. Kragujevački pokolj jedan je od najvećih i najmonstruoznijih zločina u Drugom svetskom ratu koji je izvršen nad civilima u jednom mestu i u jednom danu. Zajedno su stradali radnici, seljaci, profesori i njihovi  đaci.

    Zašto bajka i zašto baš krvava? Zato što je neverovatno da se u dvadesetom veku u Evropi koja se ponosi svojom kulturom i tradicijom desi jedan takav neviđeni masakr u kome ljudi svesno i hladnokrvno ubijaju druge ljude, među njima i decu. Stradanje kragujevačkih đaka toliko je surovo da prevazilazi stradanja u bajkama i naslovom “Krvava bajka” pesnikinja želi da mu da prizvuk nečeg neverovatnog i nestvarnog, a opet mogućeg i ljudskog. Pesma počinje stihovima

“Bilo je toj u bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je mučeničkom smrću …”

 Nema naziva zemlje u kojoj se dogodio zločin, kao da on nije ni važan. Mnogo je važnije da se zločin istinski dogodio u nekoj zemlji seljaka na Balkanu i da je u samo jednom danu ubijena jedna generacija đaka. Svi su bili isti, po godini rođenja i bolestima od kojih su vakcinisani, po školskim obavezama i svečanostima na koje su vođeni, po svojim snovima i nadama i na kraju, po trenutku kada su umrli. U tome i jeste tragika o kojoj peva pesnikinja. Oni se nisu borili protiv nemačke vojske, nisu  kovali, niti su želeli ičiju smrt. Bili su ono što i jesu, samo đaci koji sede u klupama i rešavaju svoje školske zadatke. Puni poleta i vere u budućnost, u ljudsku sreću i dobrotu: ispred sebe su postavljali mnoštvo planova i svakom od njih se činilo da će vrlo dugo trčati ispod svoda plava dok sve zadatke na svetu ne posvršava. Imali su svoje đačke tajne i  neostvarene želje. Verovali su u sebe, u svoje svetle snove i zlatne ideale nesvesni da im se bliži skori kraj i da će postati neustrašivi junaci jedne krvave bajke.  U trenutku smrti, bez panike i straha uzeli se za ruke i pošli na streljanje mirno i pribrano kao da smrt nije ništa.  To držanje za ruku simboliše njihovo drugarsko bratsko i pokazuje poslednju želju svih njih zauvek odu i napuste ovozemaljski život onako kako su u njemu i živeli, bliski, složni, po svemu jednaki. Njihova mučenička smrt na početku pesme ovim potezom je u poslednjim stihovima pesme preraslu u junačka smrt. Bili su junaci, hrabri i neustrašivi koji su svojom smrću popeli da večnog boravišta.

Pesmom “Krvava bajka” Desanka Maksimović nam pokazuje kako život pod okupatorskom čizmom može biti surov i nepredvidiv i poručuje nam da zločinački um željan krvi i osvete ne štedi nikoga, čak ni one najmlađe. Svojim stihovima ona izražava svoju duboku nepomirnost sa ratnim zverstvima i ratovima u kojima živote gube nedužni ljudi, posebno deca i želi da mučeničku smrt streljanih đaka preobrazi u večni život, da se on i njihova tragična sudbina nikada ne zaborave.

                                                              Analiza

Резултат слика за krvava bajka

Pesma „Krvava bajka“ je lirska rodoljubiva lirska pesma u kojoj su iskazana tuga i bol zbog stradanja kragujevačkih đaka, pa je ujedno i elegija. Osnovna tema i ideja pesme je zasnovana na istinitom događaju, koji se odigrao oktobra 1941. godine u Kragujevcu, kada su nemački okupatori ubili nekoliko hiljada ljudi, a između ostalih i đake Kragujevačke gimnazije u znak odmazde zbog ubistva i ranjavanja nemačkih vojnika. Osnovni motiv u pesmi je neljudski, zločinački čin nemačkog okupatora prema nedužnim građanima Kragujevca.

Pesma „Krvava bajka“ sastoji se od sedam strofa, pri čemu se prva, treća i peta strofa ponavljaju, pa predstavljaju refren pesme. Jedina razlika između ovih strofa je u rečima „mučenička smrt“ koje u petoj strofi prelaze u reči „junačka smrt“. . Hrabro držanje đaka dok su koračali u svoju ničim zasluženu smrt od mučenika ih je pretvorilo u junake. Njihova smrt se preobrazila u večni život, a njihov zemaljski život i njegov tragičan završetak u krvavu bajku, opomenu svim budućim generacijama. Korišćenjem refrena pesnikinja naglašava krvavu stvarnost i težinu stradanja o kojima pesma peva, tu bolnu smrt nedužnih đaka i varvarstvo onih koji su ih umorili, češće opominje na strahotu opevanog događaja i iskazuje osećanje neverice da je on moguć i stvaran

Analiza i interpretacija ovog dela ćemo početi od analize naslova ”Krvava bajka“. Zašto je bajka krvava sasvim jasno, ali se postavlja pitanje što bajka. Odgovor je zato što bajka asocira na nešto nestvarno. Prosto je neverovatno da se u dvadesetom veku u savremenom društvu dogodi toliki masakr nedužnih civila. Zato Desanka Maksimović i započinje ovu pesmu stihovima:

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu…

Nije bitno u kojoj zemlji se odigrao ovaj zločin, već sama činjenica da se uopšte dogodio.

U narednim stihovima dat je opis dečaka koji su umrli mučeničkom smrću:

Iste su godine
Svi bili rođeni,
Isto su im tekli školski dani,
Na iste svečanosti
Zajedno su vođeni,
Od istih bolesti svi pelcovani,
I svi umrli u istom danu.

Ovim stihovima Desanka Maksimović dodatno pojačava tragiku nemilog događaja. Ubijeni đaci su  bili samo deca, koja su sedela u školskim klupama, mučeći muku sa zadacima i verujući u bolju, svetliju budućnost.

Rodoljubiva pesma je lirska pesma u kojoj pesnik iskazuje osećanje ljubavi prema svojoj domovini, rodnom kraju, prošlosti svoga naroda ili etničkoj zajednici kojoj pripada. Iskazujući svoja rodoljubiva osećanja pesnik iskazuje u isto vreme i osećanja svih svojih sunarodnika.

Elegija je lirska pesma u kojoj se iskazuju setna i tužna raspoloženja (čežnja, seta, tuga, žalost, bol, žaljenje i jadikovanje za nečim) i razne nijanse tih raspoloženja.

Epifora spada u lirski paralelizam i predstavlja ponavaljanje istih reči na kraju svakog stiha u okviru jedne strofe u pesmi ili u okviru više strofa.

Književnost, Književnost uživo, Književnost za osnovnu školu, Veliki pisci

Tragična sudbina Sergeja Jesenjina

 

 Резултат слика за sergej jesenjin

Poezija ruskog pisca Sergeja Jesenjina je inspirisana prirodom i životom na selu, često ograđena od uticaja industrijalizacije i modernog života. Njegovo poštovanje prema prirodi i religiji skoro da vodi u panteizam (učenje prema kom su bog i priroda jedno isto). Svojim nesvakidašnjim, prizemnim, emotivnim pesmama, a ujedno svojim raskalašnim, često skandaloznim ponašanjem, privukao je veliku pažnju tadašnje ruske i svetske javnosti. Njegovo stvaralaštvo posle Oktobarske revolucije opisuje poražavajući efekat koji je industrijalizacija imala na tradicionalni, ruralni ruski život, uz neprestanu borbu između kreativnih i destruktivnih ljudskih sila. Bio je jedan od začetnika kratkoročnog književnog pravca – imažinizma. Jedni veruju da su ga njegovi česti problemi s alkoholom i depresijom odveli u ranu smrt – samoubistvo sa trideset godina, a drugi da je njegova smrt naručeno ubistvo koje je izvršila tadašnja ruska tajna policija.

Резултат слика за sergej jesenjinРезултат слика за sergej jesenjin

ŽIVOT NA SELU I OBRAZOVANJE

Rođen je kao Sergej Aleksandrovič Jesenjin, pojedini izgovaraju Esenjin, 3. oktobra 1895. godine u selu Konstantinovo, Rjazanska oblast, u carskoj Rusiji. Veći deo detinjstva je proveo u kući svojih dede i babe, koji su ga podsticali da se bavi pisanjem još od njegove devete godine. Bio je slobodnog, avanturističkog duha. Naučio je da jaše konja kad je imao tri godine, a uskoro je davao svoj doprinos i u farmerskim i lovačkim poslovima. Završivši lokalnu osnovnu školu 1909. godine, upisao je Rusku pravoslavnu školu koja je imala velikog uticaja na njegovo kasnije književno stvaralaštvo.

sergej-jesenjin2

Jesenjin se 1912. godine preselio u Moskvu gde se izdržavao radeći u jednoj štampariji. Naredne godine se upisao u Moskovski gradski narodni univerzitet Šanjavski koji je pohađao godinu i po dana. Njegova tadašnja poezija je prevashodno bila inspirisana ruskim folklorom i običajima. Kad se preselio u Petrograd (danas Sankt Peterburg), upoznao je mnoge ugledne i poštovane pisce kao što su Aleksandar Blok i Sergej Gorodetski, koji su mu pomogli u popravljanju stila pisanja, kao i u promovisanju njegovog književnog rada. Kao česti posetilac ruskih literarnih krugova, Jesenjin bi ponekad javno, u alkoholisanom stanju, glasno recitovao stihove svojih pesama. Bio je prisni prijatelj i jedno vreme cimer pisca Nikolaja Kljujeva, otvorenog homoseksualca, za kog pojedini veruju da mu je bio i ljubavnik, misleći kako su mnoga Jesenjinova ljubavna pisma posvećena upravo njemu.

PRVI BRAK I PRVA ZBIRKA PESAMA

Godine 1913. oženio se Anom Romanovnom Izrjadnovom, lektorkom iz jedne izdavačke kuće, sa kojom je imao sina Jurija. Nije poznato zašto se njegov prvi brak ubrzo završio.

ana-izrjadnova

– Ana Romanovna Izrjadnova 

Godine 1916. objavio je svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „Radunica”, koja ga je veoma brzo svrstala u ozbiljne, uvažene pesnike u ruskim književnim krugovima.

Njegovo pesništvo je od 1916. do 1917. godine prekinuo Prvi svetski rat, kad je otišao da služi vojsku. Jedno vreme je podržavao Oktobarsku revoluciju, misleći da će doneti bolji život ruskom narodu, ali se ubrzo predomislio, povremeno kritikujući boljševizam u svojim pesmama.

ZINAIDA RAJH I IMAŽINIZAM

Godine 1917. oženio se glumicom Zinaidom Rajh sa kojom je imao ćerku Tatjanu i sina Konstantina. Njihov zajednički život je bio protkan čestim prepirkama, pa su određeno vreme živeli razdvojeno pre nego što su se konačno razveli 1921. godine. Zinaida je sa svojom decom jedno vreme živela i u skloništu za majke i decu. Pisac Anatolij Marijengof, za kog se takođe smatra da je, pored Kljujeva, bio Jesenjinov ljubavnik, opisao je odnos Sergeja i Zinaide u svojim memoarima, navodeći kako je Jesenjin mislio da Konstantin nije njegov sin zato što je imao crnu kosu (navodno nijedan Jesenjin nije imao crnu kosu). Njihova ćerka Tatjana se kasnije bavila pisanjem, doživevši veliki uspeh, dok je Konstantin postao uvaženi fudbalski statističar.

zinaida-rajh-sa-decom

– Zinaida Rajh sa Konstantinom i Tatjanom 

Godine 1918. Jesenjin je osnovao svoju izdavačku kuću „Трудовая Артель Художников Слова“ („Radna firma umetnika reči”). Zajedno sa Marijengofom je oformio ruski književni pravac imažinizam – avangardni književni pokret posle Oktobarske revolucije koji je nastojao da se odvoji od futurizma, baveći se slobodnim, nesvakidašnjim temama i korišćenjem metafora u velikoj meri. Pravac su podržali i Vadim Šeršenevič, Rurik Ivnev, Ivan Gruzinov, Nikolaj Erdman, Aleksandar Kusikov i drugi. Grupa se zvanično raspala 1927. godine.

marijengof-jesenjin

– Foto: Anatolij Marijengof i Sergej Jesenjin 

ISIDORA DANKAN, ALKOHOL I DRUGE LJUBAVI

U jesen 1921. godine, kad je jednom prilikom došao u atelje slikara Georgija Jakulova, Jesenjin je upoznao američku plesačicu Isadoru (Isidoru) Dankan, koja je radila u Parizu. Isidora je bila 18 godina starija od njega i loše je govorila ruski jezik, dok Sergej nije koristio nijedan drugi osim maternjeg. Iz tog razloga su mnogi verovali da je ova veza bila prvenstveno zasnovana na obostranoj fizičkoj privlačnosti. Venčali su se 2. maja 1922. godine. Sergej je Isidoru pratio na njenim turnejama po Evropi i SAD. Međutim, brak je bio kratkog veka i Jesenjin se već naredne godine vratio u Moskvu. U to vreme je imao problema s alkoholom, često praveći skandale u hotelskim sobama i restoranima. Sve ovo je bilo pomno praćeno u ruskim i svetskim medijima.

jesenjin-dankan

Isidora Dankan i Sergej Jesenjin 

Godine 1923. se zaljubio u glumicu Avgustu Miklaševsku kojoj je posvetio nekoliko svojih pesama, dok je iste godine dobio još jednog sina, iz veze sa pesnikinjom Nadeždom Volpin. Njihov sin Aleksandar Jesenjin – Volpin, kog Sergej nikad nije upoznao, kasnije je postao pesnik i istaknuti aktivista u Sovjetskom disidentskom pokretu 1960-ih godina. Danas živi u SAD i poznati je profesor – matematičar.

Jesenjin se 1925. godine oženio četvrti put – sa Sofijom Andrejevnom Tolstojom, unukom pisca Lava Nikolajeviča Tolstoja, koja je, posle smrti svog supruga, život posvetila očuvanju uspomene i dela Sergeja Jesenjina.

SMRT – SAMOUBISTVO ILI UBISTVO?

Dvadeset i osmog decembra 1925. godine Jesenjin je pronađen mrtav u svojoj sobi u petrogradskom hotelu Angleter“. Poslednju pesmu „Doviđenja, druže, doviđenja“ posvetio je svom prijatelju Volfu Elrihu. Prema rečima Elriha, pesmu je dobio lično od Jesenjina dan pre njegove smrti. Navodno, Sergej mu se požalio da nije imao mastila u sobi, pa je pesmu napisao svojom krvlju. Prema verziji koja je bila ustaljena među akademskim analitičarima Jesenjinovog života i sve do pada socijalizma, pesnik je bio u depresiji nedelju dana posle kraja svog lečenja u mentalnoj bolnici, na kraju počinivši samoubistvo vešanjem.

 

Сродна слика

Posle sahrane u Sankt Peterburgu, Jesenjinovo telo je preneseno vozom za Moskvu gde je održan poslednji pomen za rođake i prijatelje preminulog. Sahranjen je 31. decembra 1925. godine na moskovskom Vaganjkovskom groblju.

Danas postoji i teorija da je Jesenjinova smrt zapravo bila organizovano ubistvo NKVD (Narodni komesarijat unutrašnjih poslova – ruska javna i tajna policija) agenata koji su sve izrežirali da izgleda kao samoubistvo. Istraživanja Viktora Kuznjecova u knjizi „Tajna ubistva Sergeja Jesenjina” otkrivaju da je pesnik ubijen. Autor navodi da je Jesenjin uhapšen u Lenjingradu, da je mučen i ispitivan, ubijen, a zatim prebačen u hotel „Angleter“. Mnoge knjige, filmovi i televizijske serije se bave ovom alternativom.

grob-sergej-jesenjin

– grob Segeja Jesenjina / foto: ohmomentsbyninasimon.blogspot.com

Jesenjinovo samoubistvo je izazvalo epidemiju sličnih samoubistava, pretežno ženskih obožavalaca. Iako je bio jedan od najistaknutijih tadašnjih ruskih književnika, većina njegovih dela je bila zabranjena tokom vladavine Josifa Staljina i Nikite Hruščova. Tek 1966. godine su mnoga njegova dela doživela svoja nova izdanja. Danas se njegove pesme čitaju u raznim školama u svetu, a mnoge su snimljene u muzičke hitove. Tanjuša, Pesma o keruši, Ana Snjegina, Kafanska Moskva danas važe za remek-dela ruske poezije. Negodovanje pojedinih članova literarne elite, obožavanje od strane običnih ljudi, njegovo nesvakidašnje ponašanje i rana smrt, doveli su do toga da Sergej Jesenjin danas važi za, takoreći, mitsku ličnost ruskog pesništva.

ZANIMLJIVOSTI

Sergej Jesenjin je recitovao svoje pesme carici Aleksandri Fjodorovni Romanov i njenim ćerkama u Carskom Selu.

Isidora Dankan je poginula u saobraćajnoj nesreći u Nici 1927. godine.

Jedni smatraju da su sina kog je imao sa Anom Izrjadnovom, Jurija, streljale sovjetske vlasti 1937. godine, dok drugi da je preživeo i pobegao u Jugoslaviju, i da Jesenjinovi potomci danas žive u Srbiji.

Zinaida Rajh je umrla 1939. godine. Nađena je u svom stanu izbodena 17 puta. Veruje se da su i nju ubili NKVD agenti.

Avgusta Miklaševska je 1976. godine, u svojoj 85-oj godini života, priznala da je njena veza sa Jesenjinom bila platonska i da se s njim čak nikad nije ni poljubila.

Televizijska mini-serija „Jesenjin” iz 2005. godine opisuje književnikovu smrt kao organizovano ubistvo NKVD agenata.

Književnost, Književnost uživo, Srpski pisci, Uncategorized, Veliki pisci

Životna priča – Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći

Veština pera jedinog nobelovca s ovih prostora, Ive Andrića, koji to nedostižno priznanje ima već pola veka, skrivala je čoveka spremnog da živi za svoje ideale i čak tri decenije čeka ženu kojoj je poklonio svu ljubav. Ivo Andrić rođen je 9. oktobra 1892. a p
foto: Red Dot, Story press

Prvom i za sada jedinom dobitniku Nobelove nagrade za književnost sa prostora bivše Jugoslavije koju tradicionalno uručuje Švedska akademija nauka, Ivi Andriću, ovo prestižno priznanje dodeljeno je pre tačno pola veka, 1961. godine. Svojim predanim pisanjem učinio je da buduće generacije formiraju svoj pogled na svet na osnovu skica iz njegovih dela, ali i shvate vreme u kojem su živeli njihovi preci. A njegovo delo je, pored svih proticanja i osipanja koje vreme sa sobom nosi, stameni  temelj srpske književnosti. Tih, povučen, skroman i obavijen fasadom ozbiljnog čoveka koji se retko smejao, što je smatrao svojom najvećom životnom manom, skrivao je romantičarsko srce skoro dečačkog emotivca koji je bio u stanju da čak trideset godina strpljivo čeka trenutak da se oženi s jedinom ženom koju je voleo.

U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna- Antonija Andrića, podvornika u pravosuđu i Katarine-Kate Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac na svet je sticajem okolnosti došao u malom mestu Dolac nedaleko od Travnika, dok mu je majka bila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije, očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove porodice Andrić vezivala je i zla kob tuberkuloze. Mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić ostao je bez oca kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina je bila primorana da svog jedinca da na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenom mužu Ivanu Matkovšiku u Višegrad. Bio je to grad koji će više nego ijedno drugo mesto obeležiti Ivino stvaralaštvo. Gledajući svakodnevno vitke stubove mosta na Drini, Andrić je završio osnovnu školu, a potom se vratio majci u Sarajevo, gde je 1903. godine upisao Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu.

– Od ranih nogu povlačio sam se u sebe. Majka mi je često govorila: Ne znam sine u koji je sat po te dobro?! Da bi me nekako oraspoložila savetovala bi mi: Kad te neko pita kako si, ti reci – dobro, pa će ti i biti dobro! Bio sam jedinac u siromašnoj porodici, što je teško za roditelje, a još teže za dete. Nije mi bilo žao da umrem, ali sam strahovao nad majčinim bolom. Često sam, kao jedinac, pomišljao da mi se, ne daj Bože, štogod desi. Nesreća bi najgore pala na majku. Ja sam joj bio sve i mojom smrću izgubila bi i poslednju utehu. Tek kad izgubi majku, čovek postaje svestan onoga što je imao – govorio je Andrić nadograđujući tezu svog vršnjaka, francuskog glumca i šansonjera Morisa Ševalijea: Čovek je mlad dok mu je majka živa.

Za vreme gimnazijskih dana, Andrić je počeo da piše poeziju i 1911. u Bosanskoj vili objavio je svoju prvu pesmu U sumrak. U tom periodu bio je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva i pripadnik pokreta Mlada Bosna, ali i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. Dobijanjem stipendije hrvatskog kulturno-prosvetnog društva Napredak, Ivo je 1912. započeo studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on je pomalo učio, a pomalo posećivao salone družeći se sa zagrebačkom inteligencijom. Naredne godine prešao je u Beč gde je slušao predavanja iz istorije, filozofije i književnosti. Pošto mu nije prijala tamošnja klima, Ivo je bio primoran da zatraži pomoć od svog gimnazijskog profesora i dobrotvora Tugomira Alaupovića, pa je već sledeće godine prešao je na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, posle vesti o sarajevskom atentatu i pogibiji nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić je spakovao svoje oskudne studentske kofere i napustio Krakov. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, uhapsila ga je austrijska policija i odvela prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj je, kao politički zatvorenik, ostao do marta 1915. godine. Među zidovima, u mraku samice, ponižen do skota kako je svojoj prijateljici Evgeniji Gojmerac opisao u jednom pismu, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi. Na adresu mlade Zagrepčanke zarobljenik je uputio gomilu pisama praveći se važan, kao iskusniji i pametniji, a jedva da je bio dve godine stariji od nje. Suptilni Bosanac upoznao ju je u njenoj kući, tadašnjem stecištu umetničkih duša Zagreba. Tu je sreo i lepu Jelenu, devojku koja mu nije uzvratila ustreptalu ljubav, ali ga je inspirisala i motivisala na pisanje. Ropski odanoj prijateljici Evgeniji usled borbe sa smrtonosnom bolešću koja ju je i uzela u dvadesetoj godini, na šarlatanski i duhovit način predlagao je smirenost i bezuslovno podnošenje tegoba.

– Ja ću postati sentimentalan. A ti nećeš, valjda, počiniti nespretnost i umreti. U svakom slučaju, javi se, to jest, ako umreš biće malo poteško, ali ti gledaj, ipak, da se javiš. Pa seti me se u testamentu – uputio joj je poslednje pismo na koje nikada nije dobio odgovor jer je Evgenija preminula. Nikada joj nije obećao ljubav, ali je prijateljski i sa naklonošću gledao na nju. Međutim, ona ga je bezuslovno volela do poslednjeg daha, čime je započela niz sačinjen od odanih dama koje su mu beznaknadno služile i potajno čeznule za njegovom naklonošću.

Po izlasku sa robije, Andrić je ponovo oboleo od upale pluća zbog čega je odmah otišao na lečenje u čuvenu zagrebačku Bolnicu milosrdnih sestara, u to vreme stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu na strani Austrije. Tu je zajedno sa piscem Ivom Vojnovićem dočekao opštu amnestiju i aktivno se uključio u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. Istovremeno, pažljivo je dovršio knjigu stihova u prozi koja je pod nazivom Ex Ponto objavljena u Zagrebu 1918. godine. Tu je dočekao slom Austrougarske monarhije, a potom ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Nezadovoljan zbog atmosfere koja je vladala u Hrvatskoj, Andrić je opet zatražio pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počeo je da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja je slao prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on je intenzivno učestvovao u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji su se okupljali oko kafane Moskva. U tom periodu upoznao je i Veru Stojić koja mu je do smrti ostala blizak prijatelji i saradnik. Bez ikakve pompe i isticanja, Vera je našla najbolji način da, kako bi to rekla Isidora Sekulić, služi delu jednog pisca za koga je bila uverena da je velik.

Istraživači tvrde da je Vera Stojić jednako tretirala Andrića i u mladosti i u poznoj starosti, a oni najupućeniji ističu da ga je do smrti volela na najnesebičniji način, ali da ga nikada do kraja nije imala samo za sebe. Već početkom 1920. godine Andrić je započeo svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Kao veoma nadaren, sposoban i svestran mladić ubrzo je postavljen za vicekonzula u Gracu, a budući da nije završio fakultet, zaprećeno mu je otkazom u Ministarstvu spoljnih poslova. U jesen 1923. godine upisao je Filozofski fakultet u Gracu, a već u junu sledeće godine tamo je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Time je stekao pravo da se vrati u diplomatsku službu, a pojavila se i njegova prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge. Nedugo posle poslovnog uspeha suočio se s ogromnim gubitkom, kada je krajem 1925. godine saznao da mu je preminula njegova voljena majka. Ljubav i odanost koju je gajio prema njoj, opisao je i u delu Ex Ponto.

– Tebe boli moja patnja i daljina, a mene tvoja neizvesnost, dok sediš kraj male svetiljke, veže nas krv i bol i svaki me udarac boli dvostruko jer pada i po tvom srcu. U sobi u kojoj sam se rodio, u kobni čas. Ti bdiš i moliš i u pokornosti srca svoga pitaš: Isuse, zar su nama za suze data deca naša… – ipak na njenom grobu prema njegovim uputstvima uklesane su škrte reči: Svojoj dobroj majci, njezin Ivan! dok je na spomeniku poočima iz Višegrada, kojem je takođe podigao grobni kamen, bio izričito jasan: On beše dobar, plemenit i voljen. Sad se raduje u večnom miru. I živi svetao u uspomeni. Svom dragom poočimu, Ivan i Ana! U pismu svome životnom mentoru i spasitelju, profesoru Tugomiru Alaupoviću, 1927. javio je za tetkinu smrt i opisao stanje u kome se zbog toga našao:

– Preboleo sam grip i anginu i upravo sam počeo da se oporavljam kad mi stiže vest da mi je umrla tetka u Višegradu. Nisam joj mogao ni na sahranu otići. A to je poslednji član naše porodice, to jest poslednji sam ja. Više nemam nikoga od svojih. Ni kuda, ni kome.

Protivteža porodične tragedije bio je napredak u profesiji. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, primljen je za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a postavljen je i za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Potom je karijeru nastavio u Generalnom konzulatu u Parizu, a zatim otišao u Brisel, pa u Ženevu. U Beogradu 1932. objavljena je i njegova druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj su se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampala Anikina vremena. U martu 1933, vratio se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova, a 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvršćene u Antologiju novije hrvatske lirike.

– Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju – objasnio je Andrić.

U Beogradu je u kontinuitetu proveo četiri godine tokom kojih je živeo u hotelu Ekscelzior, intezivno pišući i objavljujući pripovetke Olujaci, esej Razgovor s Gojom, jedan od svojih značajnijih književno-istorijskih tekstova Njegoš kao tragični junak kosovske misli i prvi deo triptiha Jelena, žena koje nema. Ovo delo je godinama stvaralo misteriozno pitanje ko je ona koje nema? Andrić je voleo devojke kao igračke sa nedugim rokom trajanja. Njegovo iskustvo, vrlo bogato i sadržajno, teklo je od višegradsko-sarajevsko-zagrebačkih lepotica i razbuktavalo se sa svetskim damama u njegovim diplomatskim destinacijama Rima, Madrida, Bukurešta, Marselja, Graca, Trsta, Ženeve. Uprkos tome, veoma često se žalio na usamljenost, na zdravstvene tegobe i probleme vezane za svoju diplomatsku karijeru. U njegovoj zaostavštini nisu pronađena pisma koja su mogla da otkriju da li su neke dame gajile nežna osećanja prema njemu. Kao pravi džentlmen, postarao se da ona odmah po prispeću budu uništena. Međutim, dame s kojima se Andrić družio pomno su čuvale njegova pisma, od drugarice iz rane mladosti Zdenke Marković do Vere Stojić koja mu je bila saradnik i prijatelj do smrtnoga časa. Među njima je bila i prva školovana srpska kostimografkinja Milica Babić, udata Jovanović. Ona je sačuvala Andrićeva pisma koja joj je slao, dok je još bila u braku sa Nenadom Jovanovićem.

Ponovo je nestabilnost na polju intimnosti rezultirala uspehom na poslu pa je njegova diplomatska karijera tokom 1939. godine doživela vrhunac. Postavljen je za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Baš tu se 19. aprila susreo sa, radi predaje akreditive, kancelarom Rajha – Adolfom Hitlerom. Nakon što su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić je intervenisao kod tamošnjih vlasti i tako spasio mnoge zarobljenike. Ipak, u rano proleće 1941. on je, zbog neslaganja sa nadležnima u Beogradu, ponudio svoju ostavku: Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja. Njegov predlog nije prihvaćen zbog čega je 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije, prisustvovao potpisivanju protokola o pristupanju Trojnom paktu, ali je on poništen dva dana kasnije zbog vojnog puča i demonstracija u Beogradu čija je parola bila: Bolje rat, nego pakt. Bolje grob, nego rob. Andrić je navodno sa svih fotografija koje svedoče o ovom događaju retuširan u vreme komunizma. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, on je sa osobljem poslanstva napustio Berlin, ali za razliku od ostalih odbio je ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbednu Švajcarsku, već je izabrao povratak u okupirani Beograd. Po dolasku je penzionisan, ali odbio je da prima penziju. Živeo je povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. U tišini svoje iznajmljene sobe, pisao je prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončao je i roman Na Drini ćupriju. Oba dela objavio je u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Materijalno ga nikada nije opterećivalo.

– Pošto tetak i tetka nisu imali dece, odlučili su da me posine. Oni su mi bili drugi roditelji. Ostavili su mi u nasledstvo kuću u Višegradu i to je, verujte, jedino dobro koje sam od nekoga nasledio u toku svog dugog života. Posle rata, kuću u Višegradu poklonio sam tamošnjoj opštini u korist izgradnje Doma kulture. A kućicu za odmor u Herceg Novom, koju je, u stvari, moja Milica gradila, poklonio sam ženinoj sestri. Pa i stan u kojem živim Miličin je, a ne moj. U poslednje vreme nude mi da pređem u veći stan ili da uzmem posebnu kućicu, ali ja sam to tvrdo odbio. Rekao sam: bolje je meni ovde, a to sa zasebnom vilom bilo bi u skladu sa onom narodnom: Nova štala, a stara stoka, napisao je slavni književnik po čijim se rečima, ponašanju ili delima nikada nije moglo naslutiti o kakvom je geniju reč.

Prve posleratne godine postao je predsednik Saveza književnika Jugoslavije, a u narednom periodu vrlo aktivno bavio se javnim poslovima, držao je predavanja, govorio na javnim skupovima, a kao član različitih delegacija često je putovao. Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije, a tada je štampano i njegovo delo Prokleta avlija.

Uprkos činjenici da je tokom tri decenije poznanstva sa grešnom ljubavi, kako je mahala opisivala njegov odnos sa Milicom, Ivo čestim putovanjima bežao od nje, još češće joj se vraćao na druženje s njom i njenim suprugom. Njih dvoje su se najverovatnije upoznali pre nego što je njen muž Nenad Jovanović dobio postavljenje u jugoslovenskom poslanstvu u Berlinu na zahtev Andrića koji je tada bio ambasador. Inače, prema tvrdnjama njegovih prijatelja, on nije skrivao svoju opčinjenost prelepom ženom, sedamnaest godina mlađom od njega, koju je postavio da bude domaćica na njegovim prijemima pošto je bio neoženjen. Takav prijateljski odnos njih dvoje su zadržati od 1939, pa sve do Nenadove smrti 1957. godine. Andrić je i svoje kapitalno delo Na Drini ćuprija, kada je objavljeno u martu 1945, poklonio bračnom paru Jovanović sa posvetom u kojoj izražava nadu da će se Nenad uskoro vratiti kući iz logora, što se i dogodilo krajem 1945. Po povratku iz zarobljeništva, Nenad je dobio posao prevodioca u novinskoj agenciji Tanjug i druženje utroje se nastavilo. Nikada se nije saznalo kada su Milica i Andrić shvatili da pisac od početka na nju ne gleda kao na prijatelja. Od časa kada je postala udovica, Ivo joj se javljao sa svih putovanja telefonom, iako su i pre toga stalno razmenjivali pisma. Nekada su se trudili da na razne destinacije i hotele u kojima bi odsedali pošalju pismo onom drugom da ga sačeka i tako obraduje. Punih trideset godina čekao je Ivo da njegova voljena Milica bude slobodna kako bi se oženio s njom. Imao je šezdeset šest godina kada se to desilo, a ona mu je bila prva i jedina žena. Svojim iskustvom kao da je potvrdio svoju čuvenu rečenicu Ništa ne biva pre nego što treba da bude. Odluku da se uda za Andrića, Milica je prvo saopštila Luli Vučo, supruzi njegovog druga po peru Aleksandra Vuča, i oni su im bili i kumovi 7. septembra 1958. kada su sklopili brak intimnim činom kao potvrdom velike, mada grešne ljubavi, ali i čaršijskih tračarenja. Nakon venčanja, Andrić više nije krio da je pišući priču Jelena žena koje nema imao na umu baš Milicu i s njom je svio i svoj prvi pravi dom u stanu u kome je danas njegov spomen muzej u Ulici Proleterskih brigada 2a. Za razliku od Jelene, Milica Babić nije našem piscu bila ništa više nego ljubav. Tačnije, nije mu, kao Jelena, bila književna inspiracija, niti junakinja nekog njegovog dela. Doduše, bila mu je najdraži – prvi i najdobronamerniji saradnik na književnim tekstovima. Mnogo vremena Andrić je proveo u pozorištu i zbog svoje žene – pozorišne slikarke, a i kao član umetničkih saveta beogradskih teatara. Ali, nije cenio pozorište i poziv glumca smatrajući da je reč o velikim imitatorima, plodno uživljenim u tuđe živote. U tom značenju svoju Milicu nikad nije pominjao kao pozorišnu umetnicu, nego kao slikarku u pozorištu. Zajedno s njom proslavio je i vest da je dobio Nobelovu nagradu 26. oktobra 1961, a za nju je saznao vraćajući se iz uobičajene šetnje Kalemegdanom od novinara koji su ga sačekali na ulici ispred stana. Tom prilikom kamere su za večnost zabeležile trenutak kada je sa Milicom prvi put nazdravio. U raskošnoj kraljevski plavoj balskoj haljini sa velikom crnom mašnom u srebrnoj kosi, Milica mu je bila pratnja kada je kročio u svečanu salu u Stokholmu gde se održala ceremonija uručenja nagrade.

Posle ovog trijumfa započela je njihova duga borba sa Miličinom bolešću, teškim oblikom artritisa koji će je indirektno i usmrtiti jer su lekovi oslabili srce koje ju je izdalo. Do poslednjeg dana on joj se javljao sa svih svojih putovanja oslovljavajući je sa Drago Lepo, a potpisivao sa Grli te nežno tvoj Ivo Mandarin odajući na taj način bliskost koju su njih dvoje delili. Nakon Miličine smrti, Andrić je nastojao da svoje društvene aktivnosti svede na minimum, mnogo je čitao i malo je pisao. Zdravlje ga je polako izdavalo zbog čega je često boravio u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet je napustio jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mirotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana.

U Aleji zaslužnih građana, na Novom groblju u Beogradu, 24. aprila 1975. godine, nedaleko od groba supruge Milice, položena je urna s pepelom Ive Andrića, napravljena od zemlje donesene iz piščevog bosanskog zavičaja. Na predviđeno Miličino grobno mesto položeni su posmrtni ostaci Rodoljuba Čolakovića u skladu s narodnom mudrošću Čovek snuje, a Bog određuje!

Književnost, Književnost uživo, Književnost za osnovnu školu, Lektira, Srpski pisci

Orlovi rano lete, Branko Ćopić

_sp-knjizevnik-branko-copic

Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom. U isto vreme, njegov otac, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv austrougarskih zavojevača. Tako su se dva brata, nalazeći se u dve zaraćene vojske, borili ustvari jedan protiv drugoga. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. 

Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke, dede Radeta i strica Nidže.
Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“. Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjaluci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike; 1939. godine je dobio nagradu „Milan Rakić“. Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima aprilske katastrofe on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a kad je planula prva oslobodilačka puška, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, takođe poznatim književnikom, Skenderom Kulenovićem.

Posle rata neko vreme je bio urednik dečijih listova u Beogradu, a potom počeo profesionalno da se bavi književnošću. Smatra se jednim od najvećih dečijih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. 
Okončao je život samoubistvom, skočivši s mosta u reku Savu 1984. godine u Beogradu, sa Brankovog mosta.

Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUBiH.

Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.

Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.

Spomenik Branku Ćopiću ispred Banjalučkog muzeja.Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.

Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti a u hajci na pisca učestvovao je i Broz lično. Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.

Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.

Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.

Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.

Branko Ćopić je cenjen i kao dečiji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.

Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.

Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti a u hajci na pisca učestvovao je i Broz lično. Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca

Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.

Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. 

Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.

Branko Ćopić je cenjen i kao dečiji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.

BRANKO ĆOPIĆ O SEBI

– Moj deda Rada bio je neobičan čovjek. Njegov začarani svijet, sav satkan od bajki i maštarenja, mjesečine i prozračne svile miholjskog ljeta, bio je svojevrsni svijet oktobra, ali onog našeg, krajiškog, smirenog, zlatnog oktobra u ranu jesen, o Miholjdanu, kada su nam u kuću dolazili dragi gosti, kad je sve bilo puno priča i obilja, kad je i mačka bila sita i miroljubiva, a miš debova i bezbrižan… Ti dedovi oktobarski dani predstavljaju osnovnu riznicu svih mojih pravih literarnih motiva. Odatle sam krenuo i počeo da slikam svet po liku i podobiju ovog čestitog, duševnog i na svoj način pravednog čoveka.

 – Uopšte, Krajišnici su jedan izuzetan soj ljudi, svet za sebe. Na izgled ćutljiv, a nije. Na izgled mrk i mračan, a nije. Gord jeste, ali je i plemenit. Začudo, spreman je na jednu posebnu vrstu obračuna: pobegne nekom žena, ili uhvate nekog u krađi, ili zatekne – tako – muž ženu ili žena muža u  neverstv, znate li šta mu sleduje? Pesma. Podrugljiva pesma, ismevačka, pakosna ponekad, humoristična najčešće. To mu dođe kao glavna kazna: sprdaju se s njim. Postaje povod da selo uživa u njegovoj nevolji, a kad selo već ima povod – zašto da se liši uživanja?

– Presudan uticaj na mene su ipak izvršila dela Cankara, Kočića, Krleže i Andrića.

– Cankar: nepomirljiv i gorak sanjar, pritisnut bremenom preteškim, a vođen divnom ljudskom čežnjom, odmah je osvojio mene, jesenjinovsku sanjalicu i pridobio me svojom tužnom ljubavlju za čoveka koji se bori i strada…

– Buntovni Kočić: najpre mi je bio blizak po ljudima koje je opisivao a koje sam veoma dobro znao, kao da su baš iz mog sela. Potom sam duboko osetio i suštinu tog njegovog specifičnog krajiškog bunta i njegovu gorštačku samouverenost. Sto puta sam se setio njegovih reči: Uzdaj se u se i u svoju pamet, ako je imaš

– Krleža: pred njim sam stajao opčinjen kao jagnje pred zmajem! Kako je vulkanski temperamentno rušio sve neljudsko oko nas i u nama…

– I posebno dragi Andrić: ostao mi je najbliži možda i zbog toga što mi je bilo teško odrediti zašto. Volim onaj njegov mir kojim prilazi ljudima i životu; volim ono njegovo veliko i rečito ćutanje i dobru reč kazanu za čoveka koji je svakakav, i toliko željenu tišinu u koju nas najzad odvede: iza svake želje dolazi smrt, iza svakog smeha… ćutanje. S poštovanjem sam uvek zastajao pred piscem koji je prošao košmarnu stravu proklete avlije života i dao nam čudesne mostove od jave i sna koji vezuju narode i države, prošlost i budućnost, život i smrt. Posle njega neću više nikog da pominjem…

 – Želja mi je da u ovaj tužni svet nabijen mračnim slutnjama, unesem što više vedrine, smeška nadanja, plavih bajki i puna-puncata kola strmoglavih, pustih i dragih lagarija, a verujte mi: ja još ponajmanje lažem… jedino – kad zinem!

 – Gospodine Ćopiću», rekao mi je podavno jedan usamljen, star i bolestan pustinjak, otac Sava, u besputnim brdima Svete Gore, vi radite jedan čestit posao: nasmejavate i razvedravate ljude u njihovoj većnoj samoći. Ako tako kaže i neki usamljenik iz milionskog Beograda, znam da nisam uludo pisao…

Dela:

Zbirke pripovedaka:
Pod Grmečom (1938), 
Borci i bjegunci (1939), 
Planinci (1940), 
Rosa na bajonetima (1946), 
Sveti magarac (1946), 
Surova škola (1948), 
Ljudi s repom (1949), 
Odabrane ratne pripovetke (1950), 
Izabrane humorističke priče (1952), 
Ljubav i smrt (1953), 
Dragi likovi (1953), 
Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), 
Gorki med (1959), 
Bašta sljezove boje (1970); 

Romani:
Prolom (1952), 
Gluvi barut (1957), 
Ne tuguj bronzana stražo (1958) 
Osma ofanziva (1964), 
Delije na Bihaću (1975); 

Zbirke pesama:
Ognjeno rađanje domovine (1944), 
Pjesme (1945), 
Ratnikovo proljeće (1947); 

Komedije:
Doživljaji Vuka Bubala 
Odumiranje međeda 

Dela za decu:
U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke 
Priče partizanke (1944), pripovetke 
Pjesme pionirke (1945), pesme 
Bojna lira pionira (1945), pesme 
Družina junaka (1945), pripovetke 
Bajka o sestri Koviljki (1946), proza 
Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke 
Vratolomne priče (1947), pripovetke 
Armija odbrana tvoja (1947), pesme 
Sunčana republika (1948), pesme 
Rudar i mjesec (1948), pesme 
Ježeva kućica (1949), pesma 
Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke 
Pijetao i mačka (1952), pripovetke 
Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke 
Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme 
Orlovi rano lete (1957), roman 
Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke 
Večernje priče, (1958), priče u stihu 
Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama 
Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke 
Magareće godine (1960), roman 
Slavno vojevanje (1961), roman 
Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman 
Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme 
Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke 
Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. 

Analiza dela

Književni rod: epika
Književna vrsta: roman
Autor: Branko Ćopić
Mesto radnje: Bosanska krajina, selo LIPOVO
Vreme radnje: Pred početak Drugog svetskog rata i za vreme okupacije (jesen 1940. i proleće 1941.)
Glavni likovi: Jovanče, Stric, Nikolica, Đoko Potrk, Lazar Mačak i Lunja.
Sporedni likovi: Poljar Lijan, učiteljica, učitelj i Nikoletina Bursać
Tema: Kako je proticalo nemirno i burno dečaštvo Jovančetove družine
Ideja (poruka): Poruka je u naslovu romana. Orao i soko u narodnoj poeziji simboli su slobode i hrabrosti. Za ove dečake rekli bismo pre da su orlići, ali u teškim iskušenjima oni su raširili svoja krila  i počeli rano, nego što se očekivalo, da lete, to jest, postali su pravi orlovi. Prerano suočavanje sa surovošću i nepravdom; još nedozreli (dečaci) morali su boriti se za opstanak i slobodu, ili što bi Njegoš rekao: „Mlado žito, navijaj klasove, pređe roka došla ti je žnjetva“.

FABULA

Roman počinje opisom Prokinog gaja, pošto se na toj sceni zbiva najveći deo radnje. „Zapuštena, gusta i prilično velika šuma, na sat hoda od podnožja planine“ sa obiljem „zapuštenih krošanja“. Uz to, tu je i grob hajduka Jovančeta, na samoj ivici gaja. Tepsija, zaravan u Prokinom gaju, mesto je gde su deca najčešće boravila.

Zaplet

nastaje kad početkom te školske godine u selo Lipovo stigne novi učitelj, „zloćud stariji čovek“, pijanac, nevaspitan, mrk, zlovoljan, svadljiv, koji je po kazni iz grada premešten u selo. Imao je nos crven kao paprika, a obraze podbule – sve od rakije. Đaci su bili uplašeni i zažalili su za dobrom, leptirastom plavom učiteljicom Lanom. S tim se nikako nije mogao pomiriti Stric, najviši đak u razredu, te je za učitelja smislio originalan nadimak: gospodin Paprika. Ova vest iz zadnjih redova širila se po poznatom sistemu „javi dalje“ i kad je stigla do polovine učionice, učitelj je primetio šaputanje i dreknu:
„Šta vi tu šapućete, a“?
Preplašenom đaku, kod kojeg se zaustavio , same izleteše reči:
„Molim, gospodine Paprika, kažu da se vi zovete gospodin Paprika.“
Naravno, učitelj je besno tražio da se javi „kum“, Jovanče je hrabro preuzeo odgovornost na sebe, a Stric je dobio zadatak da nađe prut. Da ne bi dobio batine, Jovanče iskače kroz prozor i tu nastaje opšta trka za njim uz šalu i smeh.
U nastavku pisac nas postupno „upoznaje“ sa dečacima članovima „hajdučke družine“ koja se „odmetnula“ zbog zuluma njihovog učitelja Paprike. Družina se postepeno uvećava: prvo Jovanče, zatim Stric, pa Đoko Potrk, Lazar Mačak…
Članovi družine polažu zakletvu na grobu hajduka Jovančeta, čukundede njihovog vođe Jovančeta. Uređuju logor na Tepsiji. Grade kolibu za družinu i kućicu za kuju Žuju i ognjište za vatru. Dok  ostala deca, koja nisu dobila batine,  idu u školu, družina boravi u logoru, a kad đaci pođu kući i družina „hajduka“ se zajedno sa njima vraća. Dakako, ova tajna nije mogla ostati za dugo. Logor je prvo „otkrila “ devojčica Lunja, koja posle silnih rasprava sa dečacima postaje član družine. Lukavi poljar Lijan krene da uhodi hajduke kad su roditelji ovih dečaka saznali da im sinovi, umesto u školu, idu negde u šumu. Ovaj deo romana kipi od komičnih situacija kao što je i ona kad poljar Lijan nabasa na tajnu Žujinu kuću i upadne u jamu, ili scena kad roditelji opkole skrovište sa svih strana. Dečaci su se branili bacanjem kromira na napadače. Na kraju su ipak savladani, ali u njihovu odbranu staje Nikoletina Bursać, seoska delija,
i spasava ih od kazne. Na uporno navaljivanje seljaka, učitelja Papriku povukoše iz njihove škole, a u selo se ponovo vrati učiteljica Lana. Tako je okončana hajdučija i svi dočekaše zimu u školi. Evropom je besneo rat. Družina čeka proleće. Tu se završava prvi deo romana.

Drugi deo romana

počinje vešću koju je učiteljica Lana saopštila učenicima. Otpočeo je rat. Beograd je bombardovan. Zaštitnik dečije družine Nikoletina Bursać odlazi u rat. „Toga trenutka prestalo je ono pravo,bezbrižno djetinjstvo đačkog harambaše Jovančeta. Nastalo je jedno drugo djetinjstvo, oprljeno mrazom rata, dječaštvo buntovnika, nekadašnjeg vođe odmetnika iz Prokinog gaja“. Okupatorska vlast („ustaše“) oduzimali su seljacima oružje, vojničku opremu, pljačkali žito i stoku, premlaćivali i mučili ljude, palili kuće, ubijali nejač. Stara družina dečaka se aktivirala. Zadatak im je bio da motre i obaveštavaju seljane o približavanju ustaša selu. Tako su Jovanče i Stric upozorili Nikoletinu da njegovoj kući idu ustaše i tako mu pomogli da se na vreme sakrije. Paljenjem vatri, odnosno, dimnim signalima sa obližnjih uzvišenja Lisine i Golog brda, kao i kurirskim načinom obaveštavanja, upozoravali su seljane na dolazak neprijatelja. Stric se jednom izložio smrtnoj opasnosti. Ustaše su na njega pripucale, ali je stradao samo njegov šešir. Jovanče i Mačak spasili su opkoljene Lanu, Nikoletinu i Lijana, pokazavši im put do pećine. U njoj su u toku NOB-a partizani čuvali zaplenjeno oružje i municiju. Čitava Jovančetova četa prošla je kurirski kurs. Prokin gaj postaje partizanska radionica.
Roman se završava podatkom da u rat odlazi Jovančetova družina.
„Neka bude onako kako ste se dogovorili na poslednjem sastanku u Gaju: oni koji ostanu živi sastaće se opet jednog dana u Prokinom gaju, naložiće vatru u logoru Tepsija i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili“…

Glavni likovi:

Junaci ovog romana učenici su četvrtog razreda osnovne škole, osim NikoliceJovanče: Harambaša hajdučke družine je postao jer je bio najcenjeniji i najodlučniji od svih dečaka. Pisac za njega veli: Dječak je od starijih čuo tek ponešto o pravdi, ali sluti da je dobro i pravedno to što je pokušao da zaštiti Strica. To ga ispunjava čudnom snagom i radošću i daje mu odvažnost da sam krene u dubinu puste šume“ da bi izabrao mesto za hajdučki logor. Bistrouman je, procenjuje stvari pametno, a prema svima iz svoje družine odnosi se brižno i privrženo. On je i snaga i „mozak“ hajdučke družine. Dečaci u njega imaju veliko poverenje, omiljen je i poštovan.
Stric Njegovo pravo ime bilo je Stevo, ali su ga u razredu zvali Stric jer je bio najviši. Bio je siroče bez oca i majke. Dosetkom je reagovao na mane učitelja. U romanu najviše komike ima kad je na sceni Stric, ali imao je i jednu slabu tačku prema devojčici Lunji, za koju su svi znali, pa su ga zadirkivali, a on bi pri pomenu njenog imena uvek pocrveneo i zbunio se. Bio je neustrašiv što je i dokazao kad je sam prespavao noć u šumi. Ume da razgovara sa životinjama.
Lunja: To je razdragana devojčica, koja, gde god da dođe, donosi neku radost i toplinu. Ona se, makar i nedovoljno svesno, bori za ravnopravnost između dečaka i devojčica i u tome na najbolji način pokazuje da je u mnogo čemu iznad dečaka ( na primer u hrabrosti: setimo se scene u tajanstvenoj pećini, ili kad otkriva diverzante.) Nju pisac ovako slika: Lunja je bila tiha ćutljiva desetogodišnja djevojčica, velikih mirnih očiju. Stričeva prva komšinica. Uvek je ćutke i nepozvano išla za dječacima, posmatrala šta rade i kako se igraju, pronalazila ih je u ribarenju oko rijeke, u krađi lubenica, u potrazi za ptičijim gnijezdima. Vikali su na nju, prijetili joj čak i kamenjem, ali tiha radoznala djevojčica sklonila bi se samo za kratko vrijeme i tek je dječaci smetnu sa uma, a ona već viri iza nekog žbuna ili šuškajući izlazi iza visokog kukuruza… Ona je Stricu uvijek za petama… krpi dječacima košulje, čarape, kape, prišiva dugmad, brine o svenu.
Đoko Potrk: Tako su ga zvali jer je trkom dolazio u školu i vraćao se kući, potrkivao je i onda kad na tablu izlazi. U družini je bio zadužen za sklapanje stihova:
Naš učitelj baš je slika,
nos mu crven ko paprika..
Ovdje živi hrabra četa
harambaše Jovančeta.
Nik Ćulibrk, zvani Amerikanac: Otac mu je dugo radio u Americi, pa je povremeno u razgovoru koristio engleske reči: halo, bojsovi i sl. Nosio je plave pantalone i kaubojski šešir.
Nikolica: Najmlađi u družini, učenik prvog razreda. Bio je svojeglav i ljut, crn kao Arapin. Prepoznatljiv je u romanu po tome što je uvek sa sobom vodio kuju Žuju, zbog toga su ga zvali Nikolica sa prikolicom. Ivan Popović Vanjka: Njegov otac je bio za vreme I svetskog rata zarobljen u Rusiji i tamo se oženio Ruskinjom. Plavokos je i krupan da su ga svi zvali Vanjka Široki.
Poljar Lijan: „Krivonog čičica lisičijeg lica i lukavog pogleda“. Uvek je „mućkao bocu s rakijom i potezao iz nje“. Ume da se pretvara i da se ulaguje; seoskom knezu se obraća sa kneže-viteže. Njegov zadatak je bio da luta selom „na krivim hodaljkama i da juri decu s tuđih voćnjaka i vinograda i da im brani da love ribu… Boreći se večito sa decom, nije čudo što je i sam podetinjio; upuštao se u prava dečija lukavstva, smicalice i doskočice. Međutim, nije bio zločest, niti surov prema deci. Naprotiv, mnogo je voleo decu i najčešće im „gledao kroz prste“ kad bi ih uhvatio u šteti. Pisac za njega veli:“ Umije taj da vreba… kao pravi osnovac, da se provlači kroz plot, krije se tako vešto kao da igra žmure, a po potrebi će se i na drvo uspuzati…Domišljat i sam je krao voće, lubenice i krastavce, a onda je po selu dizao dreku i „tražio lopove“
Nikoletina Bursać: To je momak neobično jak koji se zaštitnički odnosi prema  svoj seoskoj deci. (Na primer, kada spasava decu-hajduke od fizičkih kazni njihovih roditelja posle hvatanja u njihovom logoru. Bio je nežan i osećajan, popustljiv prema dečijim nestašlucima. Među privim je otišao u borbu kad je neprijatelj napao domovinu. Ovom junaku Ćopić je posvetio zbirku pripovedaka „Nikoletina Bursać“. Neke ste već čitali (Surovo srce, Mitraljezac golubijeg srca).
Učitelj, bio je „zloćud stariji čovjek koga su po kazni, zbog pijanstva, premjestili u selo iz obližnje varošice“. Imao je poveći crven nos kao paprika i podbule obraze od pijanstva. Vrebao je svaku priliku da, i bez ikakvog razloga, tuče decu i da vreči kao jarac. Poslije onog Lunjinog navaljivanja da dobije batine i njezinog neočekivanog bjekstva kroz prozor, učitelj Paprika se sasvim prozlio. Upadao je u razred ljut i mamuran, podozrivo gledao primerne đake, zlurado se smeškao, razgoropadio bi se i sve đake redom tukao govoreći:“Baš mi je škola za vas divljake seoske! Za vas je šuma i koze, a ne knjiga.

 

Književnost, Književnost uživo, Književnost za osnovnu školu, Lektira, Veliki pisci

Romeo i Julija, Vilijam Šekspir

     Analiza dela

Književni rod: drama

Književna vrsta: tragedija

Tema: Nesrećna ljubav Romea i Julije. Deca u ljubavi proiv roditelja u mržnji

Ideja: Ljubav mladih ruši sve prepreke, što stariji, koji su zaboravili na mladost, shvate tek posle tragedije. Ideali možda nisu stvari po meri ovog sveta, ali svet bez njih ne vredi mnogo.

Mesto radnje: Radnja se odvija u Veroni i Mantovi.

Vreme radnje: 15 vek.

O piscu

william-shakespeare-wallpapers-355272-660x532

Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616) bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. Romeo i Julija (engl. Romeo and Juliet), u ranijim prevodima Romeo i Đulijeta (ital. Romeo e Giulietta), jedna je od tragedija engleskog pisca Vilijama Šekspira. To je njegovo najpoznatije delo. Radnja se odvija u italijanskom gradu Veroni. Jedna od kultnih rečenica iz ovog dela je Julijina:

O, Romeo, zašto si Romeo?

Opus njegovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.

Fabula

U uvodu vidimo da su dve ugledne veronske porodice: Monteki i Kapuleti, u zavadi. Između njih na glavnom trgu izbija svađa koja završava upozorenjem kneza Eskala, koji zabranjuje dalje sukobe. Naslućuje se da je Romeo, sin Montekija, zaljubljen u Rozalinu, devojku iz porodice Kapuleti, koja mu ne uzvraća ljubav. Kapuleti organizuje zabavu, a Romeo radi Rozaline dođe.

Zaplet: počinje kad tamo sretne Juliju. Između njih se javlja ljubav, uprkos ograničenju, koje nameće mržnja i svađa njihovih porodica. To je ljubav koja ne zna za granice, ni za kompromise, jer samo od dodira ruku zatrepere im cela tela; kad čula izbrišu svet oko njih; kad izbledi prošlost, kad ne slute budućnost, nego žive u trenucima sadašnjosti. Ali kako nam Šekspir predstavlja Veronu i njene žitelje, to istovremeno znači da tako nešto nije od ovoga sveta, ni po njegovoj meri, pa je tragedija neminovna. Svoju ljubav ne smeju otvoreno pokazati jer su pripadnici smrtno zavađenih porodica. Zato Romeo krišom dolazi u Julijin vrt i predlaže joj da se tajno venčaju. Julija pristaje, pa Romeo odlazi kod monaha Lavrentija i dogovara tajno venčanje. Lavrentije ih venča, ali istog dana Tibaldo napadne Romeovog prijatelja Merkucija, i dok ih Romeo pokušava razdvojiti Tibaldo probode Merkucija. Tibalodo izazove i Romea te ga Romeo mačem probode. Pošto je knez zabranio borbu između porodica pod pretnjom smrtne kazne, Romeo beži kod Lavrentija. Knez ga ipak ne osuđuje na smrt nego na prognanstvo. Pred odlazak iz grada Romeo provede noć s Julijom, i mada mu teško pada odvajanje od nje, on ipak ode u Mantovu. Pošto Romeo ode, Julija sazna da se mora udati za grofa Parisa ili će je se otac odreći. Ona ode kod Lavrentija, a on smisli plan da prevare njene roditelje, da joj uspavljujuće sredstvo od kojeg će izgledati kao mrtva. Lavrentije pošalje i pismo Romeu da dođe po Juliju u porodičnu grobnicu. Julija popije „otrov“ i svi pomisle da je mrtva.

Vrhunac radnje nastaje kad Romeo ne dobija pismo od Lavrentija i ne dozna za prevaru.

Obrt (peripetija) U međuvremenu Baltazar,Montekijev sluga, dolazi kod Romea sa vešću da je Julija mrtva.

Rasplet: Romeo na to kod apotekara kupi pravi otrov i ode u Veronu, u grobnicu Kapuleta. U međuvremenu Lavrentije dozna da Romeo nije primio pismo, pa uzima gvozdenu šipku i odlazi na groblje da izvuće Juliju koja bi se uskoro trebalo probuditi. Romeo stiže pre i u dvoboju ubije grofa Parisa koji je došao položiti cveće na Julijin grob. Romeo ulazi u grobnicu, misleći da je Julija mrtva, ispija otrov i umire. Tada dolazi i Lavrentije, a Julija se budi. U međuvremenu je Parisov paž pozvao stražu i Lavrentije želi odvesti Juliju na sigurno, a ona ne želi poći. Kako se straža sve više približava, Lavrentije beži ostavljajući Juliju samu. Julija videvši Romea mrtvog, uzme njegov nož i sama sebe probode.

Epilog: Tad ulazi straža, i videvši što se desilo, pretraži groblje. Nađu Lavrentija koji im sve ispripovedi, a Kapulet i Monteki shvate kakvu su glupost učinili i pomire se.

*Klikom na link ispod, možete pročitati knjigu u celosti.

[PDF]Viljem Sekspir – Romeo i Julija

*Film možete pogledati klikom na link ispod:

Književnost, Književnost uživo, Književnost za osnovnu školu

Književnost uživo, Tom Sojer

 

Tom Sojer je dečak koji nema roditelja i koji  svoje detinjstvo, puno  avantura i neobičnih dogodovština, provodi u kući svoje tetke obali reke Misisipi.

Tom je pametan dečak, pun ideja za igru i nikada mu nije dosadno, čak ni onda kada mora da obavlja neke dosadne i njemu mrske poslove.  To se najbolje vidi na primeru kada je od tetke dobio zadatak da ofarba celu ogradu kao kaznu što se potukao sa jednim dečakom. Ograda je bila velika i Tomu se nije radio taj nezamislivi posao jer je voleo da lenčari i zabavlja se nekim drugim stvarima. Mrzovoljno je povlačio četku i razmišljao kako da se izvuče, a onda ga je jedan dečak u prolazu upitao da li on može da malo farba. Tomu je istog trenutka pala na pamet fantastična ideja kako da od farbanje ograde napravi zanimljivu nagradnu igru za sebe.  Dopustio je dečaku da farba jedino ako mu ovaj da kliker. Dečak je pristao,  a onda je došlo još dečaka i on je od svih njih za farbanje jednog dela ograde uzeo po nešto. Tako je Tom brzo ofarbao ogradu i zahvaljujući svojoj snalažljivošću dobio  klikere, praćku, sličice i još mnogo sitnih stvari koje je uvek držao u svom džepu. Bio je maštovit i u svakoj situaciji u kojoj bi se našao, bez obzira koliko je ona neprijatna,  uspevao je da pronađe dobru zabavu za sebe. Ali Tomova velika mašta, nemiran duh i želja za avanturom nisu mu dozvoljavale da dobro sagleda sve posledice svog ponašanja. Bio je ponekad izrazito neodgovoran dečak koji je svojim nestašlucima zadavao velike brige svima koji ga vole, potpuno nesvestan toga što čini. Jednom je sa Hakom pobegao od kuće. Skinuli su odeću i bacili je u reku tako da su svi iz grada mislili da su njih dvojica mrtvi. Danima je trajala potraga za njima, a oni su samo sa druge strane obale nemo posmatrali šta se događa. Vratili su se tek onda kad se Tom sažalio na svoju tetku shvativši koliko ona pati za njim. Iako je bio neodgovoran, neosetljiv i pomalo sebičan Tom je imao dobro srce i  u dubini duše je znao šta je ispravno, a šta ne. U trrenucima kada se suoči sa svetom loših ljudi koji ugrožavaju slabe i nejake, pretvarao se u visoko moralnu ličnost. Tako je na sebe primio Bekinu krivicu i svedočio u korist Mafa izlažući opasnosti vlastiti život. Bio je hrabar i neustrašiv, a njegova hrabrost je posebno došla do izražaja u pećini, kada se sa svojim drugarom Hakom odvojio od ostalih školskih drugova i ušao u potpuno drugi kraj pećine. Tamo se krio odbegli pljačkaš koga je prijavio policiji i koji je pre nego što je pobegao iz zatvora zapretio da će mu se osvetiti. Tom se i u toj nimalo prijatnoj situaciji dobro snašao. Svećom koju je držao u ruci pravio je razne senke koje su se oslikavale na suprotnom delu pećine. Pljačkaš se uplašio i pobegao je iz pećine, a Tom je i ovog puta svojom maštom i snalažljivošću odneo pobedu.

Tom Sojer, nestašni dečak nemirnog duha koji je pun ideja i želje za avanturama simbol je svih dečaka ovog sveta. On predstavlja sve ono za čim dečaci njegovih godina žude i maštaju dok su u školi i kod svoje kuće. Mašta pokreće svako dete, ali samo do određenih granica. U svojoj mašti deca mogu sve, ali ne smeju da čine stvari koje potvrđuju druge, kao što je Tom povredio svoju tetku izmislivši svoje utapanje u reci.

 * Ovde možete pogledati ovaj divan film. Namenjen je i deci i odraslima.