Književnost, Književnost uživo, Književnost za osnovnu školu

Krvava bajka, Desanka Maksimović

Desanka Maksimović je jedna od najpoznatijih srpskih pesnikinja. Bila je profesor književnosti i član Srpske akademije nauka. Rođena je 1898. godine u selu Rabrovici kod Valjeva. Pisala je pesme i priče za decu i odrasle. Pored poeme „Krvava bajka“ njene najpoznatije pesme su: „Strepnja“, „Opomena“, „Prolećna pesma“, „Tražim pomilovanje“,„Na buri“, „Pokošena livada“. Umrla je u Beogradu 1993. god.

 

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću  
četa đaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.

Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.


Резултат слика за krvava bajka

Nemačka „kaznena ekspedicija“ streljala je 21. oktobra 1941. godine u Kragujevcu, u znak odmazde, više hiljada srpskih civila.


Nemci su imali 10 mrtvih i 26 ranjenih vojnika. Prilikom streljanja dosledno je primijenjena naredba generala Franca Bemea od 10. oktobra, kojom se propisuje streljanje 100 Srba za jednog ubijenog Nemca i 50 za ranjenog. Akcija odmazde izvedena je 19. oktobra u okolnim selima a 21. oktobra u Kragujevcu.

Među žrtvama tog zločina bili su i đaci viših razreda gimnazije (od petog do osmog). Prema poznatim podacima, ubijene su 2794 osobe, od toga 415 u selima a 2379 u Kragujevcu. U znak sećanja na užasan zločin, nedaleko od spomenika poginulima u Šumaricama, u Kragujevcu, svake godine se održava Veliki školski čas.

 

“Krvava bajka” je pesma koju je naša poznata pesnikinja Desanke Maksimović napisala nakon što je čula detalje stravičnog zločina u Kragujevcu koji su izvršile nemačke okupatorske snage nad nedužnim srpskim stanovništvo. Kragujevački pokolj jedan je od najvećih i najmonstruoznijih zločina u Drugom svetskom ratu koji je izvršen nad civilima u jednom mestu i u jednom danu. Zajedno su stradali radnici, seljaci, profesori i njihovi  đaci.

    Zašto bajka i zašto baš krvava? Zato što je neverovatno da se u dvadesetom veku u Evropi koja se ponosi svojom kulturom i tradicijom desi jedan takav neviđeni masakr u kome ljudi svesno i hladnokrvno ubijaju druge ljude, među njima i decu. Stradanje kragujevačkih đaka toliko je surovo da prevazilazi stradanja u bajkama i naslovom “Krvava bajka” pesnikinja želi da mu da prizvuk nečeg neverovatnog i nestvarnog, a opet mogućeg i ljudskog. Pesma počinje stihovima

“Bilo je toj u bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je mučeničkom smrću …”

 Nema naziva zemlje u kojoj se dogodio zločin, kao da on nije ni važan. Mnogo je važnije da se zločin istinski dogodio u nekoj zemlji seljaka na Balkanu i da je u samo jednom danu ubijena jedna generacija đaka. Svi su bili isti, po godini rođenja i bolestima od kojih su vakcinisani, po školskim obavezama i svečanostima na koje su vođeni, po svojim snovima i nadama i na kraju, po trenutku kada su umrli. U tome i jeste tragika o kojoj peva pesnikinja. Oni se nisu borili protiv nemačke vojske, nisu  kovali, niti su želeli ičiju smrt. Bili su ono što i jesu, samo đaci koji sede u klupama i rešavaju svoje školske zadatke. Puni poleta i vere u budućnost, u ljudsku sreću i dobrotu: ispred sebe su postavljali mnoštvo planova i svakom od njih se činilo da će vrlo dugo trčati ispod svoda plava dok sve zadatke na svetu ne posvršava. Imali su svoje đačke tajne i  neostvarene želje. Verovali su u sebe, u svoje svetle snove i zlatne ideale nesvesni da im se bliži skori kraj i da će postati neustrašivi junaci jedne krvave bajke.  U trenutku smrti, bez panike i straha uzeli se za ruke i pošli na streljanje mirno i pribrano kao da smrt nije ništa.  To držanje za ruku simboliše njihovo drugarsko bratsko i pokazuje poslednju želju svih njih zauvek odu i napuste ovozemaljski život onako kako su u njemu i živeli, bliski, složni, po svemu jednaki. Njihova mučenička smrt na početku pesme ovim potezom je u poslednjim stihovima pesme preraslu u junačka smrt. Bili su junaci, hrabri i neustrašivi koji su svojom smrću popeli da večnog boravišta.

Pesmom “Krvava bajka” Desanka Maksimović nam pokazuje kako život pod okupatorskom čizmom može biti surov i nepredvidiv i poručuje nam da zločinački um željan krvi i osvete ne štedi nikoga, čak ni one najmlađe. Svojim stihovima ona izražava svoju duboku nepomirnost sa ratnim zverstvima i ratovima u kojima živote gube nedužni ljudi, posebno deca i želi da mučeničku smrt streljanih đaka preobrazi u večni život, da se on i njihova tragična sudbina nikada ne zaborave.

                                                              Analiza

Резултат слика за krvava bajka

Pesma „Krvava bajka“ je lirska rodoljubiva lirska pesma u kojoj su iskazana tuga i bol zbog stradanja kragujevačkih đaka, pa je ujedno i elegija. Osnovna tema i ideja pesme je zasnovana na istinitom događaju, koji se odigrao oktobra 1941. godine u Kragujevcu, kada su nemački okupatori ubili nekoliko hiljada ljudi, a između ostalih i đake Kragujevačke gimnazije u znak odmazde zbog ubistva i ranjavanja nemačkih vojnika. Osnovni motiv u pesmi je neljudski, zločinački čin nemačkog okupatora prema nedužnim građanima Kragujevca.

Pesma „Krvava bajka“ sastoji se od sedam strofa, pri čemu se prva, treća i peta strofa ponavljaju, pa predstavljaju refren pesme. Jedina razlika između ovih strofa je u rečima „mučenička smrt“ koje u petoj strofi prelaze u reči „junačka smrt“. . Hrabro držanje đaka dok su koračali u svoju ničim zasluženu smrt od mučenika ih je pretvorilo u junake. Njihova smrt se preobrazila u večni život, a njihov zemaljski život i njegov tragičan završetak u krvavu bajku, opomenu svim budućim generacijama. Korišćenjem refrena pesnikinja naglašava krvavu stvarnost i težinu stradanja o kojima pesma peva, tu bolnu smrt nedužnih đaka i varvarstvo onih koji su ih umorili, češće opominje na strahotu opevanog događaja i iskazuje osećanje neverice da je on moguć i stvaran

Analiza i interpretacija ovog dela ćemo početi od analize naslova ”Krvava bajka“. Zašto je bajka krvava sasvim jasno, ali se postavlja pitanje što bajka. Odgovor je zato što bajka asocira na nešto nestvarno. Prosto je neverovatno da se u dvadesetom veku u savremenom društvu dogodi toliki masakr nedužnih civila. Zato Desanka Maksimović i započinje ovu pesmu stihovima:

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu…

Nije bitno u kojoj zemlji se odigrao ovaj zločin, već sama činjenica da se uopšte dogodio.

U narednim stihovima dat je opis dečaka koji su umrli mučeničkom smrću:

Iste su godine
Svi bili rođeni,
Isto su im tekli školski dani,
Na iste svečanosti
Zajedno su vođeni,
Od istih bolesti svi pelcovani,
I svi umrli u istom danu.

Ovim stihovima Desanka Maksimović dodatno pojačava tragiku nemilog događaja. Ubijeni đaci su  bili samo deca, koja su sedela u školskim klupama, mučeći muku sa zadacima i verujući u bolju, svetliju budućnost.

Rodoljubiva pesma je lirska pesma u kojoj pesnik iskazuje osećanje ljubavi prema svojoj domovini, rodnom kraju, prošlosti svoga naroda ili etničkoj zajednici kojoj pripada. Iskazujući svoja rodoljubiva osećanja pesnik iskazuje u isto vreme i osećanja svih svojih sunarodnika.

Elegija je lirska pesma u kojoj se iskazuju setna i tužna raspoloženja (čežnja, seta, tuga, žalost, bol, žaljenje i jadikovanje za nečim) i razne nijanse tih raspoloženja.

Epifora spada u lirski paralelizam i predstavlja ponavaljanje istih reči na kraju svakog stiha u okviru jedne strofe u pesmi ili u okviru više strofa.

Književnost, Književnost za osnovnu školu, Lektira, Srpski pisci

Pop Ćira i pop Spira

                                                              Beleške o autoru 

Резултат слика за stevan sremac

Stevan Sremac bio je jedan od najznačajnijih srpskih pisaca iz razdoblja realizma. Rođen 1855. godine u Vojvodini. Tamo je proveo detinjstvo, a nakon smrti roditelja, ujak ga odvodi u Beograd gde se dalje školovao.

Završio je gimnaziju i studirao istoriju na Velikoj školi u Beogradu. Radio je kao profesor u gimnazijama u Beogradu, Nišu i Pirotu, te je često kao dragovoljac sudelovao u ratovima.

Tek je s 33 godine počeo da piše i to prozne hronike istorijskih ljudi i događaja.

Nakon dolaska u Beograd počinje da piše realističku prozu. Prva pripovetka koju je objavio bila je “Božićna pečenica”, godine 1893.

Jedno od njegovih najbolji dela je humoristični roman-pripovetka “Zona Zamfirova” iz 1906. godine, koje se smatra njegovim najbolje komponovanim delom.

Njegova ostala značajna dela su “Ivkova slava”, “Vukadin”, “Luminacija na selu”, “Pop Ćira i pop Spira i druge”

Stevan Sremac umro je 1906. godine u Sokobanji.

Резултат слика за stevan sremac

“Pop Ćira i pop Spira” najpopularniji je roman Stevana Sremca. Inspiraciju za priču pisac je dobio iz stvarnog događaja kada je jedan pop drugome u svađi izbio zub, koji su kasnije, u šali, zamenili konjskim pre nego su otišli vladiki da presudi krivca. Priča o dvojici popova najavljena je još u šaljivom spevu “Bal u Elemiru”.

Sam roman ima i svoju prvu, kraću verziju, objavljenu u časopisu Budućnost 1984. godine, koja je samo delomično očuvana. Druga verzija, od koje je nastao i ovaj roman, objavljivana je u nastavcima u časopisu Brankovo kolo 1898. godine, a onda i objavljena i kao zasebna knjiga. Sam autor nije mogao da odredi da li delo treba da svrsta u žanr romana ili pripovetke, misleći pritom da njegova dužina definitivno odgovara romanu, ali po svemu ostalome – broju likova, jedinstvenoj temi, izrazu – ipak spada u pripovetku. Neki teoretičari čak je nazivaju i romanom-poemom, zbog nesumnjivog poetičnog izraza, ali i skrivenom komedijom, zbog kompozicije romana.

Delo je jedan humoristični roman koji na temelju života i zavade dvaju popova daje šaljivu sliku vojvođanskog života i tamošnjeg mentaliteta ljudi. Odmah u početku pisac uvodi i paralelno opisuje dve porodice, po mnogočemu jako sliče, ali po nekim ključnim stvarima i različite. Imamo dva popa, dve popadije i dve slične kćerke, dakle dve slične porodice. S vremenom ta sličnost prelazi u različitost, pa se porodice počnu oslikavati po međusobnom kontrastu. Jedna kćerka je načitana i otvorena, druga je sramežljiva i ne voli knjigu, ali je zdravija i rumenija. Jedna kuća je moderna i teži novotarijama, a druga je tradicionalna i čuva stare vrednosti. Sam kraj romana navodi da sam pisac ima favorita u toj podeli. Moderna ćerka, ona koja čita i ima mišljene o svemu, ujedno je i razmažena, ona je nesposobna u kući i kao da je izveštačena. Koketna je pa lakše osvaja muža, učitelja, koji ima slične afinitete kao ona.

Druga devojka je njena suprotnost, ali je ona ta koja se na kraju srećno uda za najprije običnog bricu, koji s vremenom postaje zubar i cenjeni čovek. Žive u Beču i imaju četvoro dece, za razliku od Melanije koja nema ni jedno. Kada sretne čoveka koji je nekada izabrao koketu, on sam zažali i kaže da je krivo izabrao. Ovo potvrđuje Sremčevu sklonost tradicionalnim vrednostima, koje su za njega vrednije od bilo čega novoga, što se samo na prvu čini boljim.

Važno je spomenuti zanimljivost jezika ovog romana. On nije uvek pravilan tokom propovedanja, već pisac koristi i provincijalizme, arhaizme i varvarizme kako bi obogatio svoj izraz te vernije prikazao društvenu raznolikost vojvođanskog seoskog života.

Ono što se ipak najviše ističe u romanu je humor. Pronalazimo ga ne samo u šaljivim opisima i humorističnoj radnji, već i u karakterizaciji likova, njihovim postupcima i prikazanom mentalitetu naroda, koji se najviše očituje kroz lik seoske babe tračare Gabrijele, koja ne samo da prenosi sve sočne detalje iz života popovskih porodica, nego ih i preuveličava. Lik Gabrijele polako se rastače na opis celog sela, koji poprima karakteristike te babe, pa događaje o ljubavnom paru i svađi popova napuhuju do nelogičnih razmera, stvarajući pritom komični prikaz male sredine, što je bio i cilj pisca.

                                                        Kratak sadržaj

U jednom bogatom vojvođanskom selu živela su dva popa, svaki sa svojom popadijom i kćerkama. Selo je bilo mnogo bogato pa su mogli da uzdržavaju i više od dva popa, pa čak i kad su rastrošni kao i njihova dva. Jedan pop bio je pop Ćira, kojeg su zvali i pop “Hala” tj. “Žderonja” zbog njegove velike proždrljivosti. Obožavao je da jede, a mogao je da pojede punu korpu krofni. Drugi pop bio je pop Spira, zvani i pop “Kesa” jer je voleo novce. Znao je da na svadbama zajedno sa decom, da sakuplja sitne novce koje bi kum bacao u zrak. Pop Ćira imao je ženu Persu i jednu kćerku Melaniju, a Spira ženu Sidu i kćerku Julu. Obojica su se dobro lagali i voleli narod, iako su im zamerali što ih zovu nadimcima. Bili su to dobri ljudi, jako složni, skloni zabavi i veselju. Popovi su bili srećni i uživali su u izobilju koje im je omogućila njihova pastva. Često su se gostili, ako ne na zabavama i venčanjima, onda u sopstvenim domovima, što se videlo i na njihovom izgledu. Bili su dobro ugojeni, a trbuh im je sve više bežao pod bradu.

I njihove ćerke bile su slične jedna drugoj. Bile su vršnjakinje i dobro su se slagale, iako su po ponašanju i naravi bile drugačije. Dok je Melanija volela da uči i čita, bila je gospodstvenija i slobodnija u društvu, Julija je bila zdravija, rumenija, jednostavnija, ali i stidljiva, te posve nezainteresovana za čitanje i učenje. Kako su se razlikovale kćerke, tako su se razlikovale i porodice – naizgled slične, ali po mnogočemu i različite. Pop-Ćirina porodica beše nešto siromašnija, ali savremenija u odevanju i nameštaju, dok je pop-Spirina staromodnija, ali nešto imućnija i puna razne živine. Sve u svemu, živelo se lepo. Popovi su zajedno pijuckali i razgovarali, kćerke su neobavezno ćaskale, popadije ogovarale, malo si zamerale i bile ljubomorne, ali sve je bilo složno.

Takav idiličan život popovskih porodica, a jednoličan život sela, promenio je dolazak učitelja Petra Petrovića, zvanog Pere: lepog, mladog i obrazovanog gospodina. Mladi učitelj počeo je da posećuje obe porodice, a obje popadije su u njemu videle dobru priliku za zeta. Rivalstvo među njima krene tek malim razmiricama, ogovaranjima i podvalama, dok mala iskra ljubomore nije rezultirala ratom.

Započelo je kada je Pere, nedugo nakon što je došao u selo, otišao u crkvu, na službu popa Spire. Čim je počeo da peva, oduševio je ljude u crkvi, a nakon mise, pop Spira ga pozove k sebi na večeru. Pre večere, zajedno su prošli kroz selo, tako da ih svi vide, na oduševljenje popadije Side. Na večeri su im se, kao slučajno, pojavili i pop Ćira sa ženom Persom. Obje popadije su počele da hvale svoje kćerke, kako bi se učitelj zainteresovao za njih.

Kako je jedna porodica dobila čast da ugosti učitelja, tako je i druga inzistirala da on dođe i kod njih. Ali za vreme večere kod popadije Perse, popadija Sida je obrisala čašu kao da nije čista, kako bi pokazali Peri da ova nije baš dobra domaćica. Ali popadija Persa je bila lukava i s podsmehom je govorila Sidi i Juci, kao da ih hvali, a zapravo im se rugala, jer nisu znale ništa osim da kuvaju i brinu o kući.

Sve tračeve o tome što se događa u kućama popova, razglasila je lokalna abronoša Gabrijela, na radost ostalih seljana. Pričala je s kim se više učitelj viđa i kako popadije pokušavaju da pridobiju učitelja. Učitelj se, čini se, više zainteresovao za Melaniju i često je s njom šetao sokakom. Zaljubio se u njeno umiljato ponašanje i uskoro više nije mogao da bude bez nje. Juca, s druge strane, nije bila toliko sklona učitelju. Ona se zaljubila u bricina pomoćnika Šacu, koji joj je svaku veče svirao po prozorom. Vidjeli bi se samo preko plota, dok bi Juca zalivala baštu, jer je ona bila komšija Šacinoj tetki.

Sida nije odobravala takvo ponašanje kćerke i nije joj bilo jasno kako joj može biti draži običan pomoćnik, pored krasnog učitelja. Bila je ljubomorna na Persinu kćerku, pa je znala da iznese rešeto na sokak i rešeta žito pa je sva prašina padala na pop-Ćirinu kuću, što je dodatno zaoštrilo odnose dviju porodica. Sida i Persa više nisu mogle da se podnesu. Ljubav i slogu zamenila je oštra rasprava i zategnuti odnosi. Sve to iskoristila je Gabrijela da sve događaje ispriča selu. Obje supruge su u gnevu ispričale svojim muževima što ih muči, pa su oni dogovorili da se sastanu i pokušaju da izglade odnose.

Njihov razgovor prešao je u raspravu, a rasprava u svađu. Na kraju je sve kulminiralo tučom u kojoj je pop Spira izbio zub popu-Ćiri kad je bacio debelu crkvenu knjigu na njega. Pop-Ćira možda bi i prešao preko toga, da nije bilo njegove žene, koja je pod svaku cenu htela osvetu. Nagovorila je muža da podigne tužbu protiv Spire. Seoski “telegraf” Gabrijela, kako su je prozvali, sve je to prenosila narodu, ali je volela da malo preuveliča stvari. Kroz ogovaranja, cela stvar je poprimila veće razmere nego što jest i posve promenila oblik. Jedan izbijeni zub ubrzo je postao dva, onda svi zubi, a na kraju i cela vilica.

Pop-Ćira tužio je popa-Spiru vladici u Temišvaru. Obojica su morala da otputuju tamo, a crvenjak Arkadije udesio ih je time što su obojica morala da putuju istim kolima. Na putu do tamo, stali su da prenoće kod popa Oluje. Kod njega su krenilu da piju, pa su opili popa Ćiru i iskoristili situaciju da mu smeste varku. U smotuljak gde je bio zub, koji je kao dokaz nosio vladiki, stavili su konjski zub. Ovaj nije ništa primetio, pa ga je i predao vladiki kao svoj rođeni zub, izazivajući smeh prisutnih. Čak kada su ga nanovo pitali, on je potvrdio da je to njegov zub.

Zbog svega toga, pop umalo da nije bio kažnjen, ali je mogao da se izvuče iz kazne ako se pomiri s popom Siprom. Vladika je na taj način pomirio popove, dugogodišnje prijatelje. Persa je na to bila besna, jer nikako nije htela da oprosti Spirinoj porodici. Njena mržnja nije jenjavala.

Posle ovoga opet je zavladala sloga i veselje među porodicama. Melanija je pošla za učitelja Petra, a on je s vremenom postao pop. Živeli su u nekoj varoši, ali nisu imali dece. Jula s udala za Šacu, koji je postao brico. Dobio je i nasledstvo, pa otišao u Beč i postao zubar. Živio je s Juloom u Bečkoj varoši s njihovo četvero dece. Jednom ju je sreo i pop Pere i ostao zadivljen njenom jednostavnom lepotom. Bila je zdrava i neposredna, pa je zažalio što nju nije oženio.

Prijateljstvo između popadija u potpunosti se raspalo. Nisu mogle da se pomire ni sa sudbinama svojih kćeri, a ni međusobno, pa je neprijateljstvo među njima bilo sve dublje. Nikada se više nisu pomirile.

Vrsta dela: roman

Vreme radnje: sredina 19. veka

Mesto radnje: selo u Banatu

Likovi: Pop Ćira, pop Spira, popadija Persa, popadija Sida, Jula, Melanija, učitelj Pere, Gabrijela…

Analiza likova

Pop Ćira – dobroćudan pop koji je mnogo voleo da jede i pije. Najviše je volio krofne, pa su ga prozvali pop Hala. Sa svojim prijateljem Spirom volio je da se zabavlja. Često su i sami organizovali druženja u spostvenim kućama, kako bi mogli da jedu i pričaju. Njih dvojica nisu imali neku zavadu sve dok ih nisu posvadile žene. Ćira je živio pod jakom ženinim uticajem. Stalno mu je naređivala kako da vlada, a onda i kako da se ponaša u zavadi koju je skrojila. Nemoćan da joj se odupre, on pristaje na tužbu nakon što mu je izbijen zub. I tada je, kao i uvek kada bi poslušao ženu, izvukao deblji kraj. Izvrgnut je ruglu i smehu kada su mu podvalili konjski zub, ali je i on sve to mirno primo. Pomirio se s prijateljem unatoč tome što mu žena nikako nije htela da popusti u svojoj ljubomori i osveti.

Pop Spira – on je potpuno drugačiji karakter od Ćire. Gazda je u svojoj kući, ali mirne naravi i ne voli da se svađa. Ono što voli je novac i iskoristiće svaku priliku da ga se dočepa. Veliki je prijatelj s Ćirom, ali je i on dopustio da ih žene zavade. Budući da je malo grublji, uspio je da prijatelju u tučnjavi izbije zub. Ima više prijatelja jer bolje umije s ljudima, pa pop Oluja staje na njegovu stranu i izmisli malu pakost.

Popadija Persa – ona je ta koja u kući vodi glavnu reč. U svemu želi da bude glavna, da njena porodica bude najbolja, pa tako i kćerka. Tera je da osvaja mladića koji joj se ne dopada, a Persi se ne dopada što se zagledala u bricinog pomagača. Persa je zajedljiva i osvetoljubiva. Svima će da napakosti, pa i muža okrene na svađu. Čak i kad su se svi izmirili, ona od besa i ljubomore ne može da popusti, pa je ostala sa svima u svađi za veke.

Popadija Sida – ona je opet suprotnost Persi. Primer je dobre domaćice. Odana je mužu i brižna je majka koja ceni ćerkinu pamet. Drago joj je što joj je ćerka osvojila mladog učitelja, ali se time ne razbacuje jer je i skromna.

Melanija – primer razmažene gospođice koja nije umela da se brine za kućanstvo ni da kuva, ali je uvek kritikovala jela. Uvek je umišljala da je bolesna i bila večito bleda. Volela je da čita i uči. Po prirodi je bila sanjalica i vrlo emotivna. Znala je kako osvojiti muškarca, pa je pred učiteljem bila koketna i umiljata, ali do izveštačenih razmera. Kasnije se pokazala kao loša supruga i s mužem nije imala dece.

Jula – za razliku od Melanije, bila je povučena i stidljiva. Ćutala je pred učiteljem, delom jer nije bila načitana kao Melanija, budući da je nisu zanimale knjige ni škola, a delom jer je bila zaljubljena u drugoga. Sviđao joj se berberin Šaco, čija je tetka bila njena komšinica, pa je često razgovarala s njim zalevajući baštu.

Za razliku od Melanije bila je vešta domaćica i znala je veoma dobro da kuva. Bila je jednostavna, neposredna i zdrava, što se posebno istaklo na kraju romana, kada je srela Petra, a on je napokon uvideo sve njene vrednosti. Imala je srećan brak i rodila četvoro dece.

Petar – učitelj Pere koji je došao u selo i unio pomutnju u inače miran kraj, među bezbedne ljude. Bio je mlad, lep i obrazovan, pravi mladi gospodina koji je umeo da lepo i peva. Zato su ga obje popadije poželele za zeta, ali on je pao na šarm načitane kokete Melanije. Na kraju nije bio baš srećan s njom u braku, pa je zažalio svoju odluku. Nije imao dece i od učitelja postao je pop.

 

Književnost, Književnost uživo, Književnost za osnovnu školu, Veliki pisci

Tragična sudbina Sergeja Jesenjina

 

 Резултат слика за sergej jesenjin

Poezija ruskog pisca Sergeja Jesenjina je inspirisana prirodom i životom na selu, često ograđena od uticaja industrijalizacije i modernog života. Njegovo poštovanje prema prirodi i religiji skoro da vodi u panteizam (učenje prema kom su bog i priroda jedno isto). Svojim nesvakidašnjim, prizemnim, emotivnim pesmama, a ujedno svojim raskalašnim, često skandaloznim ponašanjem, privukao je veliku pažnju tadašnje ruske i svetske javnosti. Njegovo stvaralaštvo posle Oktobarske revolucije opisuje poražavajući efekat koji je industrijalizacija imala na tradicionalni, ruralni ruski život, uz neprestanu borbu između kreativnih i destruktivnih ljudskih sila. Bio je jedan od začetnika kratkoročnog književnog pravca – imažinizma. Jedni veruju da su ga njegovi česti problemi s alkoholom i depresijom odveli u ranu smrt – samoubistvo sa trideset godina, a drugi da je njegova smrt naručeno ubistvo koje je izvršila tadašnja ruska tajna policija.

Резултат слика за sergej jesenjinРезултат слика за sergej jesenjin

ŽIVOT NA SELU I OBRAZOVANJE

Rođen je kao Sergej Aleksandrovič Jesenjin, pojedini izgovaraju Esenjin, 3. oktobra 1895. godine u selu Konstantinovo, Rjazanska oblast, u carskoj Rusiji. Veći deo detinjstva je proveo u kući svojih dede i babe, koji su ga podsticali da se bavi pisanjem još od njegove devete godine. Bio je slobodnog, avanturističkog duha. Naučio je da jaše konja kad je imao tri godine, a uskoro je davao svoj doprinos i u farmerskim i lovačkim poslovima. Završivši lokalnu osnovnu školu 1909. godine, upisao je Rusku pravoslavnu školu koja je imala velikog uticaja na njegovo kasnije književno stvaralaštvo.

sergej-jesenjin2

Jesenjin se 1912. godine preselio u Moskvu gde se izdržavao radeći u jednoj štampariji. Naredne godine se upisao u Moskovski gradski narodni univerzitet Šanjavski koji je pohađao godinu i po dana. Njegova tadašnja poezija je prevashodno bila inspirisana ruskim folklorom i običajima. Kad se preselio u Petrograd (danas Sankt Peterburg), upoznao je mnoge ugledne i poštovane pisce kao što su Aleksandar Blok i Sergej Gorodetski, koji su mu pomogli u popravljanju stila pisanja, kao i u promovisanju njegovog književnog rada. Kao česti posetilac ruskih literarnih krugova, Jesenjin bi ponekad javno, u alkoholisanom stanju, glasno recitovao stihove svojih pesama. Bio je prisni prijatelj i jedno vreme cimer pisca Nikolaja Kljujeva, otvorenog homoseksualca, za kog pojedini veruju da mu je bio i ljubavnik, misleći kako su mnoga Jesenjinova ljubavna pisma posvećena upravo njemu.

PRVI BRAK I PRVA ZBIRKA PESAMA

Godine 1913. oženio se Anom Romanovnom Izrjadnovom, lektorkom iz jedne izdavačke kuće, sa kojom je imao sina Jurija. Nije poznato zašto se njegov prvi brak ubrzo završio.

ana-izrjadnova

– Ana Romanovna Izrjadnova 

Godine 1916. objavio je svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „Radunica”, koja ga je veoma brzo svrstala u ozbiljne, uvažene pesnike u ruskim književnim krugovima.

Njegovo pesništvo je od 1916. do 1917. godine prekinuo Prvi svetski rat, kad je otišao da služi vojsku. Jedno vreme je podržavao Oktobarsku revoluciju, misleći da će doneti bolji život ruskom narodu, ali se ubrzo predomislio, povremeno kritikujući boljševizam u svojim pesmama.

ZINAIDA RAJH I IMAŽINIZAM

Godine 1917. oženio se glumicom Zinaidom Rajh sa kojom je imao ćerku Tatjanu i sina Konstantina. Njihov zajednički život je bio protkan čestim prepirkama, pa su određeno vreme živeli razdvojeno pre nego što su se konačno razveli 1921. godine. Zinaida je sa svojom decom jedno vreme živela i u skloništu za majke i decu. Pisac Anatolij Marijengof, za kog se takođe smatra da je, pored Kljujeva, bio Jesenjinov ljubavnik, opisao je odnos Sergeja i Zinaide u svojim memoarima, navodeći kako je Jesenjin mislio da Konstantin nije njegov sin zato što je imao crnu kosu (navodno nijedan Jesenjin nije imao crnu kosu). Njihova ćerka Tatjana se kasnije bavila pisanjem, doživevši veliki uspeh, dok je Konstantin postao uvaženi fudbalski statističar.

zinaida-rajh-sa-decom

– Zinaida Rajh sa Konstantinom i Tatjanom 

Godine 1918. Jesenjin je osnovao svoju izdavačku kuću „Трудовая Артель Художников Слова“ („Radna firma umetnika reči”). Zajedno sa Marijengofom je oformio ruski književni pravac imažinizam – avangardni književni pokret posle Oktobarske revolucije koji je nastojao da se odvoji od futurizma, baveći se slobodnim, nesvakidašnjim temama i korišćenjem metafora u velikoj meri. Pravac su podržali i Vadim Šeršenevič, Rurik Ivnev, Ivan Gruzinov, Nikolaj Erdman, Aleksandar Kusikov i drugi. Grupa se zvanično raspala 1927. godine.

marijengof-jesenjin

– Foto: Anatolij Marijengof i Sergej Jesenjin 

ISIDORA DANKAN, ALKOHOL I DRUGE LJUBAVI

U jesen 1921. godine, kad je jednom prilikom došao u atelje slikara Georgija Jakulova, Jesenjin je upoznao američku plesačicu Isadoru (Isidoru) Dankan, koja je radila u Parizu. Isidora je bila 18 godina starija od njega i loše je govorila ruski jezik, dok Sergej nije koristio nijedan drugi osim maternjeg. Iz tog razloga su mnogi verovali da je ova veza bila prvenstveno zasnovana na obostranoj fizičkoj privlačnosti. Venčali su se 2. maja 1922. godine. Sergej je Isidoru pratio na njenim turnejama po Evropi i SAD. Međutim, brak je bio kratkog veka i Jesenjin se već naredne godine vratio u Moskvu. U to vreme je imao problema s alkoholom, često praveći skandale u hotelskim sobama i restoranima. Sve ovo je bilo pomno praćeno u ruskim i svetskim medijima.

jesenjin-dankan

Isidora Dankan i Sergej Jesenjin 

Godine 1923. se zaljubio u glumicu Avgustu Miklaševsku kojoj je posvetio nekoliko svojih pesama, dok je iste godine dobio još jednog sina, iz veze sa pesnikinjom Nadeždom Volpin. Njihov sin Aleksandar Jesenjin – Volpin, kog Sergej nikad nije upoznao, kasnije je postao pesnik i istaknuti aktivista u Sovjetskom disidentskom pokretu 1960-ih godina. Danas živi u SAD i poznati je profesor – matematičar.

Jesenjin se 1925. godine oženio četvrti put – sa Sofijom Andrejevnom Tolstojom, unukom pisca Lava Nikolajeviča Tolstoja, koja je, posle smrti svog supruga, život posvetila očuvanju uspomene i dela Sergeja Jesenjina.

SMRT – SAMOUBISTVO ILI UBISTVO?

Dvadeset i osmog decembra 1925. godine Jesenjin je pronađen mrtav u svojoj sobi u petrogradskom hotelu Angleter“. Poslednju pesmu „Doviđenja, druže, doviđenja“ posvetio je svom prijatelju Volfu Elrihu. Prema rečima Elriha, pesmu je dobio lično od Jesenjina dan pre njegove smrti. Navodno, Sergej mu se požalio da nije imao mastila u sobi, pa je pesmu napisao svojom krvlju. Prema verziji koja je bila ustaljena među akademskim analitičarima Jesenjinovog života i sve do pada socijalizma, pesnik je bio u depresiji nedelju dana posle kraja svog lečenja u mentalnoj bolnici, na kraju počinivši samoubistvo vešanjem.

 

Сродна слика

Posle sahrane u Sankt Peterburgu, Jesenjinovo telo je preneseno vozom za Moskvu gde je održan poslednji pomen za rođake i prijatelje preminulog. Sahranjen je 31. decembra 1925. godine na moskovskom Vaganjkovskom groblju.

Danas postoji i teorija da je Jesenjinova smrt zapravo bila organizovano ubistvo NKVD (Narodni komesarijat unutrašnjih poslova – ruska javna i tajna policija) agenata koji su sve izrežirali da izgleda kao samoubistvo. Istraživanja Viktora Kuznjecova u knjizi „Tajna ubistva Sergeja Jesenjina” otkrivaju da je pesnik ubijen. Autor navodi da je Jesenjin uhapšen u Lenjingradu, da je mučen i ispitivan, ubijen, a zatim prebačen u hotel „Angleter“. Mnoge knjige, filmovi i televizijske serije se bave ovom alternativom.

grob-sergej-jesenjin

– grob Segeja Jesenjina / foto: ohmomentsbyninasimon.blogspot.com

Jesenjinovo samoubistvo je izazvalo epidemiju sličnih samoubistava, pretežno ženskih obožavalaca. Iako je bio jedan od najistaknutijih tadašnjih ruskih književnika, većina njegovih dela je bila zabranjena tokom vladavine Josifa Staljina i Nikite Hruščova. Tek 1966. godine su mnoga njegova dela doživela svoja nova izdanja. Danas se njegove pesme čitaju u raznim školama u svetu, a mnoge su snimljene u muzičke hitove. Tanjuša, Pesma o keruši, Ana Snjegina, Kafanska Moskva danas važe za remek-dela ruske poezije. Negodovanje pojedinih članova literarne elite, obožavanje od strane običnih ljudi, njegovo nesvakidašnje ponašanje i rana smrt, doveli su do toga da Sergej Jesenjin danas važi za, takoreći, mitsku ličnost ruskog pesništva.

ZANIMLJIVOSTI

Sergej Jesenjin je recitovao svoje pesme carici Aleksandri Fjodorovni Romanov i njenim ćerkama u Carskom Selu.

Isidora Dankan je poginula u saobraćajnoj nesreći u Nici 1927. godine.

Jedni smatraju da su sina kog je imao sa Anom Izrjadnovom, Jurija, streljale sovjetske vlasti 1937. godine, dok drugi da je preživeo i pobegao u Jugoslaviju, i da Jesenjinovi potomci danas žive u Srbiji.

Zinaida Rajh je umrla 1939. godine. Nađena je u svom stanu izbodena 17 puta. Veruje se da su i nju ubili NKVD agenti.

Avgusta Miklaševska je 1976. godine, u svojoj 85-oj godini života, priznala da je njena veza sa Jesenjinom bila platonska i da se s njim čak nikad nije ni poljubila.

Televizijska mini-serija „Jesenjin” iz 2005. godine opisuje književnikovu smrt kao organizovano ubistvo NKVD agenata.

Književna olimpijada, Književnost, Književnost za osnovnu školu, Stilske figure

Pojmovnik iz književnosti

UVOD U NAUKU O KNJIŽEVNOSTI: STILISTIKA i VERSIFIKACIJA

Naziv *književnost* izveden je od reči knjiga i može se tretirati dvojako:

 

  1. Književnost u širem značenju predstavlja celokupnu naučnu i umetničko-književnu delatnost, i u ovom slučaju koristimo pojam literatura – littera / slovo (lat.) .

 

  1. Književnost u užem značenju podrazumeva samo književno-umetnička dela u stihu i prozi, bilo da su pisana ili usmena. Ovde se koriste pojmovi beletristika i poezija – poiesis / stvaranje (grč.)

 

Književnost možemo podeliti na više načina. Delimo je na:

 

  1. Književnost kao umetnost

 

  1. Književno-naučne vrste

 

  1. Nauku o književnosti

 

Književnost kao umetnost možemo podeliti prema postanku na narodnu (ona dela koja su nastala u narodu i prenosila se usmenim putem kroz decenije, i čiji je autor nepoznat) i pisanu (ona se u svom trajanju ne menja i njen autor je poznat) književnost, a prema rodovima i vrstama na liriku, epiku i dramu.

 

Nauka o književnosti ima svoje discipline:

 

  1. Teorija književnosti ili poetika – poietike techne / pesnička veština (grč.) jeste teorijska disciplina o opštim osobinama književnog dela kao jezičkog umetničkog ostvarenja. Bavi se proučavanjem strukture književnog dela kao jedinstva forme i sadržine, istražuje proces umetničkog svtaranja i objašnjava književne rodove i vrste. Obuhvata stilistiku, versifikaciju i genologiju.

 

  1. Istorija književnosti objedinjuje u sebi književnu kritiku i teoriju književnosti. Proučava postanak i istorijski razvitak književnosti, književnost jedne epohe i naroda, život, dela i značaj pisaca, vrši sistematizaciju i periodizaciju.

 

  1. Književna kritika predstavlja vezu između književnog dela i čitaoca. Ona otkriva značenja, stilsko-jezičke i umetniče  postupke u pojedinim delima kako bi olakšala bolje razumevanje. Vrši ocenjivanje književnog dela i tako pomaže istoriji književnosti da obuhvati najbolja ostvarenja.

 

2. POJAM STILA

 

Reč *stil* potiče od latinske reči stylos, što je označavalo pisaljku kojom se u antici pisalo. Stilu se pristupalo kao spoju misli i jezičkog izraza. Stil predstavlja odstupanje od klasičnog načina pisanja. Stil može biti funkcionalan (naučni, novinarski, politički i administrativni) i individualni (književno-umetnički i razgovorni) . Stl je skup jezičkih obeležja koja razikuju jednog pisca od drugog, pa je stil obeležje plana izraza na planu sadržaja.. Književno značenje pojma *stil* predstavlja jedinstvo i sklad svih elemenata koji čine delo.

 

  1. PLATONOVA I ARISTOTELOVA DEFINICIJA STILA

 

  1. Platon je smatrao da su misao i jezički izraz nerazdvojivi, te je po njemu logos sadržao i misao i jezički izraz te misli (racio + oracio) . Na osnovu ovoga, stil se shvata kao ostvareno jedinstvo smisli i njenog jezičkog oblika. Stil je rezultat jedne inspiracije koja misao sjedinjuje sa njenim jezičkim izrazom. Kada nema inspiracije, nema ni izraza pa samim tim nema ni stila.

 

  1. Aristotel je u svojoj *Retorici* razradio teoriju stila. Suprotno od Platonovog mišljenja, Aristotel tvrdi da misao i jezički izraz postoje nezavisno i odvojeno. Na osnovu ovoga, stil se može naučiti i poboljšavati. Po Aristotelovoj *Retorici*, misao prethodi jezičkom izrazu. Prema tome, stil se shvatao kao skladan odnos između predmeta govora i njegove jezičke forme.

 

  1. UČENJA RETORIKE I STILISTIKE

 

Retorika je nastala u antičkoj Grčkoj kao učenje o govorništvu, a kasnije se razvila kao nauka koja je obuhvatala pored učenja o govorništvu, i učenje o jeziku, o izražavanju uopšte i o načelima kritičkog ocenjivanja pojedinih dela. Retorika je pripadala prvom nivou učenja – trivijumu, zajedno sa dijalektikom i gramatikom. Retorika je oduvek bila veština ubeđivanja sagovornika, a u tome su se koristile besede: svečane, sudske i političke. Retorika se sastoji od četiri učenja:

 

  1. Učenje o rodovima i vrstama – bilo je izgrađeno na osnovu uverenja o stalnim i čvrstim uzorima prema kojima je trebalo pisati.

 

  1. Učenje o kompoziciji – obrađivalo je način na koji se raspoređuju određeni sastavni delovi svakog književnog dela. Beseda bi trebala da ssadrži uvod, razdeobu, potvrdu, odbijanje i zaključak. Razlikujemo dve faze: fazu invencije u kojoj se pripremaju argumenti o uveravanju slušaoca u nešto; i fazu dispozicije u kojoj treba pronaći poredak tih činjenica gde će prirodno proizilaziti jedna iz druge.

 

  1. Učenje o stilovima – stara retorika je razikovala tri stila:
  • niski (jednostavni) – u pričanju ima malo ukrasa, odgovarao je komediji. (pastir, ovca, štap, bukva)
  • srednji (umereni) – sadrži mnoštvo tropa, opisivali su se ratar, vo, plug, njiva, voćka.
  • visoki (uzvišeni) – u okviru ovog stila ukrašavanje je najizraženije, upotrebljavale su samo odabrane reči. Odgovarao je odi. Opisivali su se vojnki, konj, mač, dvor i kedar.

 

  1. Učenje o stilskim figurama – stilskim ukrašavanjem dobijamo lepu besedu. Stilske figure imaju cilj da ideju učine pristupačnim i da svojom originalnošću probude pažnju. Njihovom upotrebom se postiže umetnička vrednost. Figure se moraju koristiti prikladno i ekonomično, a dele se na figure konstrukcije, dikcije, reči i misli.

 

Stilistika se razvila početkom XX veka od metodskih postupaka u raščlanjivanju književnih tvorevina, mada njeni koreni potiču iz helenske i rimske retorike i poetike. Moderna stilistika nastoji da opiše sredstva jezičkog izražavanja koja su karakteristična z apojedina dela, autore ili razdoblja. Stilistika ispsituje sva sredstva koja streme nekom posebnom izražajnom cilju. U estetičkoj primeni, stilistiak se ograničava na proučavanje umetničkih dela koje treba opisati s obzirom na njihovu estetsku ulogu ili značenje.

 

Kao termin, stilistika se javlja tokom XIX veka, sa romatizmom. Tada su raskinuti okviri stare retorike. Stilistika mora proučavati jezik književnih dela sa obzirom na njegovu stvaralačku ulogu i na njegovo značenje u celokupnoj strukuturi dela. U retorici se poštuju opšt apravila dok stilistika ističe vrednost pojedinca. Ona je deskriptivna i podstiče pojedince da sami nađu izraz.

 

 

* FIGURE DIKCIJE *

 

 

  1. ASONANCA, ALITERACIJA I ONOMATOPEJA

 

  1. ASONANCA – asonare / zvučati (lat.) – počiva na naglašenoj upotrebi reči u stihu sa istim ili sličnim samoglasnicima. Ona pojačava ekspresivnost jezika. Njom se izaziva određena emocionala napregnutost.

 

„Jadni jadi, ženi mi se dragi.“

 

„I jeca zvono bono,                                                            

Po kršu dršće zvuk,                                                            

S uzdahom tuge duge,

ubogi moli puk.“  A. Šantić

 

 

„Olovne i teške snove snivaju

Oblaci nad tamnim gorskim stranama.“   A. G. Matoš

 

  1. ALITERACIJA – počiva na naglašenoj upotrebi reči sa istim ili sličnim suglasnikom u stihu. Spada u eufoniju i proizvodi snažan zvučni efekat. Aliteracijom se izaziva određena emocionalna napregnutost.

 

„Snove snivam snujem snove,

Snujem snove biserove.“  L. Kostić        

 

„Zašto noćas tako šume jablanovi

Tako strasno, čujno, zašto tako šume?“  J. Dučić

 

„Mrtav vetar duvao je s gora,

Trudio se svemir da pokrene.“ V. P. Dis

 

  1. ONOMATOPEJA – onoma / ime; poieio / pevati (grč.) – predstavlja podražavanje zvukova iz prirode i čovekovog okruženja pomoću zvučne strukture reči. Jedan je od najstarijih načina tvorbe reči. Njom prikazujemo zvučnu stvarnost. Onomatopeja zavisi od jezika. U okviru nje se obično korsiste glagoli vezani za životinje, kao i onomatopejske reči.

 

„I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče.“  V. Nazor

 

„Krcnu kolac nekoliko puta…“  I. Mažuranić

 

  1. LIRSKI PARALELIZMI

 

  1. ANAFORA – anaphora / ponavljanje (grč.) – je ponavljanje jedne ili više reči na početku susednih stihova. Razlikujemo stilističku anaforu – ponavljanje istih reči; foničsu – ponavljanje istih glasova; i kompozicijsku – ponavljanje istih motiva na početku epizoda. Ima za cij da pokaže intenzitet osećanja.

 

„I nema sestre ni brata

I nema oca ni majke,

I nema drage ni druga.“  T. Ujević

 

„Kaži mi, kaži

Kako da te zovem,

Kaži mi kakvo

Ime da ti dam…“  J. J. Zmaj

 

„Uranila kosovka devojka,

Uranila rano u nedelju.“  Narodna pesma

 

  1. EPIFORA – epiphora / dodavanje (grč.) – je ponavljanje jedne ili više reči na krajevima susednih stihova. Ima za cilj da pokaže intenzitet osećanja.

 

„Čujem u snu,

Sanjam u snu,

Vidim u snu.“  J. Kaštelan

 

 

„Djedi vaši rodiše se tuđer,

Oci vaši rodiše se tuđer,

I vi isto rodiste se tuđer.“  I. Mažuranić

 

  1. SIMPLOKA  – symploke / isprepletenost (grč.) – predstavlja kombinaciju anafore i epifore, figura ponavljanja istih reči na početku stihova i ponavljanja istih rči na kraju stihova. Simploka ima za cilj da pokaže intenzitet osećanja.

 

„ U tamnici je glava naroda,

U tamnici je snaga naroda,

U tamnici je nada naroda.“  L. Kostić

 

„Doneću ti cveće naše krvi,

Doneću ti nebo naše krvi.“  D. Matić

 

„Na tebe hoću da mislim. Misim na te.

Na tebe neću da mislim. Misim na te.“  L. Ozerov

 

  1. ANADIPLOZA / PALILOGIJA – anadiplosys / udvostručavanje – predstavlja prebacivanje reči s kraja stiha na početak narednog stiha.

 

„Uranila kosovka devojka,

Uranila rano u nedelju,

U nedelju prije jarkog sunca.“  Narodna pesma

 

„Kada sutra bijeli dan osvane,

Dan osvane i ogrije sunce.“  Narodna pesma

 

„Vrati mi moje krpice,

Moje krpice od čistoga sna.“  V. Popa

 

  1. REFREN – refrain / pripev (fran.) predstavlja ponavljanje jedne ili više reči, određenih delova stihova ili celih stihova na određenom mestu. Javlja se i u narodnoj, ali mnogo češće u umetničkoj književnosti. Refren intenzivira emocionalnost lirske pesme i podvlači jedinstvo njene tonalnosti. Sintaksički i semantički je potpuno izdvojen.

 

„Bila jednom ruža jedna.“  M. Mitrović

 

„Nikad više, nikad više.“ E. A. Po

 

Santa Maria della Salute  L. Kostić

 

  • LAJT-MOTIV – predstavlja refren u prozi, a javlja se onda kada se neka izjava ili opis ponove nekoliko puta nakon čega se taj motiv priziva u svesti čitaoca. Ima posebnu ulogu u asocijativnom povezivanju raznih motiva u proznoj strukturi.

 

Most – Ivo Andrić

Vetar – Laza Kostić

 

  1. POLIPTOTON, PARONOMAZIJA I ETIMOLOGIKA

 

  1. POLIPTOTON – zasniva se na ponavljanju iste reči u različitim oblicima deklinacije i konjugacije.

 

„Pjesma nad pjesmama.“

 

„Đul đevojka pod đulom zaspala,

Đul se kruni i devojku budi,

Đevojka je đulu govorila,

A moj đule ne kruni se na me!“  Narodna pesma

 

„O, ti dušo moje duše,

O, ti srce srca moga!“  A. Šenoa

 

  1. PARONOMAZIJA – je figura ponavljanja reči vrlo sličnog zvučanja, a različitog značenja.

 

„Na putu ružica, a kod kuće tužica.“

 

„I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče.“  V. Nazor

 

  1. ETIMOLOGIKA – etimološka figura koja se zasniva na etimološkoj slisčnosti između dve ili više reči. Takve reči imaju različite oblike ali isti koren.

 

Moralno je ono što se mora.

 

 

* FIGURE KONSTRUKCIJE *

 

 

  1. INVERZIJA, ANAKOLUT I PARENTEZA

 

  1. INVERZIJA – inversio / premetanje (lat.) – znači obrtanje reda reči ili delova rečenice, red obrnut od onog koji je gramatički najispravniji. Njome se naglašava ono što se u normalnom poretku rečenice ne može naglasiti, te tako iskaz dobija drugu vrednost i ritam. Bila je popularna tokom perioda baroka, a rehabilitaciju doživljava za vreme romantizma. Tipična je za lirsku poeziju  koja je izraz uzbuđenog duševnog stanja.

 

„Veli njemu starina Novače“

 

„Usta raja ko iz zemlje trava“

 

„Niz zapadno nebo

I iz rasprsnutih šipaka u vrtu

Krv se cijedi.“  A. B. Šimić

 

Najkompleksniji oblik inverzije naziva se HIPERBATON, i njega je ustanovio Kvintilijan.

 

  1. ANAKOLUT – je stilska figura kada u sred neke započete rečenice pošiljalac poruke menja misaoni tok, a da prethodno ne završi započetu rečenicu.. Služi da iskaže grčevitu uznemirenost onoga ko govori. Čest je u razgovornom jeziku. Suština anakoluta je ta što se reči ne slažu u gramatičkim oblicima, nego u smislu.

 

„U našega milostiva kuma,

Na ruci mu zlatan golub guče.“

 

  1. PARENTEZA – parentesis / umetanje (grč.) – je figura koja ima oblik umetnute rečenice ili reči u sred rečenice ili stiha. Obično se izdvaja crticom ispred i iza nje. Rečenica koja se ubacuje nije sintaksički povezana sa rečenicom u koju se ubacuje.

 

„Sumnja u ljubav – najteži nam jad –

Mino i čaše blažene ne muti.“

 

„Iz prošlih dana ljubav i znak njen

– spojenost srca – ostala nam još.“  S. Pandurović

 

„A besedi Todore vezire

  • kum nevjerni vjera ga ubila –

braćo moja…“

 

  1. ELIPSA, PERIFRAZA I SINTAKSIČKI PARALELIZMI

 

  1. ELIPSA – ellipsis / izostavljanje (grč.) – nastaje kada se iz rečenične celine izostavljaju pojedine reči na takav način da se smisao celine ipak može razabrati.. Izostavljeni delovi su prema sintaksičkim pravilima nužni. Karakteristična je za aforistički i poslovički stil.  Njome se postiže zgusnutost i snaga u izražavanju stavova.

 

„Vlasi odasvud, puške, noži!

Haso, konja, Haso, konja!“  I. Mažuranić

 

„Sverazorni će ritam po ulici da ori:

Gori! Gori!“  M. Krleža

 

Vi ste k meni, ja ću sutra k vama.  Narodna poslovica

 

  1. PERIFRAZA – koristi opisni način kazivanja tako da jednu reč zamenjuje grupom reči ili čitavim iskazom. Česta je odlika uzvišenog i patetičnog stila.

 

„I teškim rečima ruži svoje anđele

Onaj što gromom zbori.“  M. Pavlović

 

„Planuli su prvi ognji neba.“  M. Krleža

 

„Po pušci ga tankoj pogledao

Pa on pušci živu vatru dade.“

 

  1. SINTAKSIČKI PARALELIZMI – se odnose na strukturu same rečenice i predstavljaju ponavljanje određenog sintaksičkog obrasca, cele rečenice, ili se, pak, jedna do druge ređaju kratke rečenice od imenica ili prideva, upitne i uzvične rečenice.

 

„Od čega dršćete, vi breze?

Od slatkih slutnja ili jeze?

Zašto vam krošnja podrhtava

I onda kada vjetar spava?“  Cesarić

 

„Cvijeće, cvijeće i opet cvijeće, svagdje i posvuda.“  V. Nazor

 

„Nasmejte se, o smejači!

Zasmejte se, o smejači!“  M. Krleža

 

  1. RETORSKO PITANJE I APOSTROFA

 

  1. RETORSKO PITANJE – je figura u obliku upitne rečenice na koju se ne očekuje odgovor. To je afektivno nabijena tvrdnja koja se formira kao pitanje radi jače uverljivosti i radi izražavanja osećanja. Antička retorika razlikuje više tipova:

 

  1. EROTEZA – ptanje kojim se izaziva naročit odgovor
  2. EPEROTEZA – kratko izrečeno pitanje
  3. PUZMA – pitanje kojim se izražava protest
  4. ANACENOZA – pitanje upućeno određenoj osobi
  5. SIMBULEUZA – traženje saveta pitanjem
  6. ANTIPOFORA – pitanje za kojim odmah sledi odgovor

 

„O klasje moje ispod golih brda,

Moj crni hljebe krvlju poštrapani,

Ko mi te štedi, ko li mi te brani

Od gladnih ptica, moja muko tvrda?“  A. Šantić

 

„Zašto noćas tako šume jablanovi,

Tako strasno, čudno? Zašto tako šume?“  J. Dučić

 

„Ko da igra? Ko da peva?

Ko da žedni? Ko da pije?

Ko li brigu da razbije?“  Đ. Jakšić

 

  1. APOSTROFA – predstavlja besednikovo obraćanje predmetu besede. Razvila se u antičkoj Grčkoj, gde su se besednici obraćali bogovima. Apostrofa je uvek u vokativu.

 

„Naša mila Boko, nevesto Jadrana.“  A. Šantić

 

„Pesme moje, jadna siročadi.“  B. Radičević

 

„O, mili časi, kako ste daleko!“  A. Šantić

 

  1. ASINDET, POLISINDET, PARATAKSA I HIPOTAKSA

 

  1. ASINDET – asydenton / nepovezano (grč.) – predstavlja nizanje reči unutar rečenice gde se odbacuje korišćenje veznika tamo gde bi to gramatički bilo potrebno.

 

„Zuji, zveči, zvoni, zvuči,

Šumi, grmi, tutnji, huči.“  P. Preradović

 

„Gvožđe, otrov, konop, nože,

Palu, oganj, kolac grozni,

Ulje vrelo i sto muka

U čas jedan junak smišlja!“  I. Mažuranić

 

  1. POLISINDET – poly / mnogo; syndeton / veza (grč.) – upotreba veznika unutar rečenice tamo gde gramatički to nije potrebno.

 

„I teče krv

I plaču zvona razbita.

I laju topovi.

O, koliko sad ih plače

I gine i proklinje i vrišti.“  M. Krleža

 

„I nema sestre ni brata,

I nema oca ni majke,

I nema drage ni druga.“  T. Ujević

 

  1. PARATAKSA – je figura u kojoj se nižu nezavisne rečenice unutar sintaksičke celine.

 

„Napolju studen. Peć pucka i grije.

Ja ležim. Ruke pod glavom, pa ćutim.“  A. Šantić

 

  1. HIPOTAKSA – predstavlja izgradnju jedne zavisno složene rečenice.

 

„Sišli smo s uma u sjajan dan,

Providan, dubok – nama, draga, znan,

I svetkovasmso ocepljenje to

Od muka, sumnje, vremena i sto

Rana, što krvave ih vređao svet,

Ljubavi naše plav i nežan cvet.“  S. Pandurović

 

 

* FIGURE MISLI *

 

 

  1. KOMPARACIJAcomparatio (lat.) – predstavlja dovođenje u vezu jednog fenomena sa nekim drugim fenomenom po sličnosti. Osnovni činioci komparacije su:

 

  • predmet koji se poredi
  • predmet sa kojim se poredi
  • tercijum komparacionis – zajednička osobina

 

Poređenje koje je rasprostranjeno u svakodnevnom govoru nazivamo banalnim poređenjem. Uslov za uspešno poređenje je kada dovodimo u vezu fenomene iz udaljenih sfera. Poređenjem se pokreću određene emocije i pažnja se veže za predmet koji se ističe. Osnovni cilj komparacije je da konkretizuje neku sliku i da otkrije neke skrivene veze. Postoje tri tipa veza u poređenju:

 

  • kada se dva konkretna pojma dovode u vezu
  • kada se konkretan pojam dovodi u vezu sa apstraktnim pojmom
  • kada se dva apstraktna pojma dovode u vezu (najređi tip veze)

 

„On se meće konju na ramena,

ode pravo preko brda ravna

kano zvezda preko vedra neba.“  Narodna pesma

 

„Na moju dušu ko crn veo

ogromna teška senka pada.“  M. Rakić

 

„No dani su prošli ko rijeka nagla

ko trenutni snovi, kao puste varke.“  A. Šantić

 

  1. ANTITEZA – antitesis / suprotnost (grč.) – je figura koja dovodi u vezu dva fenomena, ali po suprotnosti. Ona ističe odudaranje jedne pojave od druge. Uočili su je stari retoričari. Aristotel je uočio lažne antiteze, u kojim smisao nije antitetički, dok je Jakob Grim uočio slovensku antitezu – u njoj se u obliku pitanja nabraja nekoliko predmeta i pojava od kojih svaka ima nešto slično sa predmetom koji se poredi, zatim se svi ti predmeti i pojave nabrajaju istim redom, ali u obliku negativnog odgovora da bi se na kraju izričito iskazala pojava koja se poredi.

 

„Gde ja šećer sijem

tu otrov izrasti,

gde ja pevat miljem,

tu ću u plač pasti.“  Đ. Jakšić

 

„Ja znam: vaše srce sada vatrom gori,

moje hladna zima okiva i mori.“  A. Šantić

 

„Šta se bijeli u gori zelenoj?

Al je snijeg, al su labudovi?

Da je snijeg, već bi okopnio,

labudovi već bi poletjeli;

nit je snijeg, nit su labudovi,

nego šator age Hasan-age.“  Hasanaginica

 

  1. OKSIMORON, ANTIMETABOLA I PARADOKS

 

  1. OKSIMORON – oxys / oštar; moron / tup – je takva figura kojom se stvaranjem suprotnih pojmova stvara nov izraz. U bukvalnom prevodu znači *oštroumna ludost*.

 

Slep kod očiju; Javna tajna

 

Rečita tišina; Živi leš

 

„Zimsko letovanje“  V. Desnica

 

  1. ANTIMETABOLA – premeštanje nasuprot (grč.) – je figura koja počiva na ponavljanju reči obrnutim redosledom.

 

Ne živim da jedem, nego jedem da bih živeo.  Kvintilijan

 

Ko se uzvisi, biće ponižen, a ko se ponizi, biće uzvišen.  Jevanđelje po Mateju

 

  1. PARADOKS – paradoxon / neočekivano (grč.) – predstavlja izlaganje misli koja je u sebi protiuvrečna, ili, pak, misli koja protivureči nekom vrlo rasprostranjenom uverenju. Paradoksom se postiže vrlo izrazit saznajni efekat. Paradoksi su funkcionisali i u vrlo važnim filozofskim trenucima.

 

Ja znam da ništa ne znam.  Sokrat

 

Bog je mrtav.  Niče

 

„Nisam više tu,

s mesta se pomerio nisam.“  V. Popa

 

  1. HIPERBOLA, LITOTA I EUFEMIZAM

 

  1. HIPERBOLA – hyperbole / preterivanje (grč.) – predstavlja misaono preuveličavanje tvrdnje kako bi se naglasio emotivni stav i semantičke dimenzije tog iskaza.

 

„On je manji od makovog zrna,

jeste silna vojska kod Turaka,

svi mi u so da se premetnemo

ne bi Turkom ručka osolili.“  Narodna pesma

 

„Grlim nebo plavo

grlim uzdišem,

a ljubim sunce jarko

ljubim uzdišem.“  Đ. Jakšić

 

  1. LITOTA – liptotes / ublažavanje – je figura suprotna hiperboli. Umesto preuveličavanja, ona umanjuje odnosno ublažava. Traži reči koje blaže zvuče i umanjuje semantičke efekte.

 

„Oj đevojko ne mnogo lijepa,

ni lijepa, ni roda plemenita.“  Naropdna pesma

 

„A nju fale, a i nas ne kude.“  Narodna pesma

 

  1. EUFEMIZAM – euphemismos / ublažavanje (grč.) – je figura kojom se izraz ublažava, tako što se umesto neposrednog i i pravog izraza za neugodne, zastrašujuće ili nepristojne pojmove koriste blaže i ukepšane reči.

 

Zaobilaziti istinu – lagati

Zaspao je večnim snom – preminuo

 

  1. GRADACIJA , TAUTOLOGIJA I KUMULACIJA

 

  1. GRADACIJA – gradatio  / penjanje (lat.) – predstavlja postupno nizanje slika, reči ili misli koje se zasnivaju na postupku slabljenja ili jačanja intenziteta. Ređanje slika od najslabije ka najjačoj naziva se klimaks, dok se ređanje slika od najjače ka najslabijoj naziva antiklimaks. U epskoj narodnoj poeziji često se koristi za pojačavanje intenziteta radnje. Najviši stepen gradacije naziva se paroksizam.

 

„Za Đurđem je kosu odrezala,

za đeverom lice izgrdila

a za bratom oči izvadila.“  Kosovka devojka

 

  1. TAUTOLOGIJA – je figura gomilanja različitih reči istog značenja. Tautologija je karakteristična za svako uzbuđeno stanje pesnika. Kada tautologija pređe u stilsku grešku, naziva se pleonazam.

 

„U obraz je sjetno nevjeselo..“  Banović Strahinja

 

„Pođem, klecnem, idem, zastajavam.“  J. J. Zmaj

 

  1. KUMULACIJA – je figura nagomilavanja reči čije značenje nije isto, ali je srodno.

 

„Ja kad Bane knjigu proučio,

Muka mu je i žao je bilo…“ Banović Strahinja

 

  1. CITAT, ALUZIJA I PARODIJA

 

  1. CITAT – je figura doslovnog navodjenja reči iz tuđeg teksta. Citat umetnički dejstvuje tako što izaziva predstavu o citiranom delu, Može biti:

 

  • ilustrativni – prototekst je dominantan, a nov tekst potvrđuje značenja prototeksta.
  • iluminativni – ideja prototeksta je podsticaj za nov misaoni proces.

 

  1. ALUZIJA – je figura koja svoj efekat ostvaruje prizivanjem neke poznate situacije, događaja, lika ili dela. Upotrebljava se da bi se sadašnja situacija dovela u vezu sa nekom pređašnjom. Često je u osnovi satiričnog dela. Ova figura može biti upotrebljena na nivou reči ili izraza, ali se može proširitii na celo delo. Kad aluzija nosi kritičku opasku naziva se insinuacija.

 

„Danga“ i „Vođa“ – Radoje Domanović

 

Homerov dremež

 

„Lobanja iz koje se pije vino.“ – Puškin

 

  1. PARODIJA – parodia / suprotno prema (grč.) – je figura oponašanja nekog teksta, stila, pisca ili junaka, ali se to oponašanje vrši unošenjem postupaka koji su u neskladu sa temom. Parodijom se od uzvišenog načini smešno. Tri postupka parodiranja su:

 

  • verbalni – promenom pojedinih reči postiže se trivijalizacija datog predmeta
  • komični i ironični – imitiranje stila nekog pisca
  • tematski – parodiranje teme i forme

 

„Don Kihot“ – Servantes

 

„Pantologija novije jugoslovenske pelengirike“ – Stanislav Vinaver

 

Aristofan parodira stil Eshila i Euripida.

 

 

* TROPI *

 

 

  1. EPITET I SINESTEZIJA

 

  1. EPITET – epitheton / ono što je dodato (grč.) – je reč koja stoji uz neku drugu reč i bliže je objašnjava. Epitet doprinosi stvaranju življe, potpunije i jasnije slike neke pojave ili bića. Pesnik epitetom iskazuje svoj lični odnos prema stvarima i za epitete traži one osobine koje odgovaraju situaciji. Epiteti mogu biti:

 

  • BANALNI – reč koja imenuje osobinu koja je već sadržana u reči uz koju stoji. – crna zemlja
  • STALNI – javljaju se u tradicionalnim književnim delima, kada jedan epitet redovno stoji uz određenu reč. – ružoprsta
  • RETKI – neočekivan spoj između reči. – bakreno nebo; bijele čežnje; kolonijalna Ana. Retki epiteti mogu biti:
  1. a) METAFORIČNI – ukazuju na osobinu pojma pomoću prenesenog značenja. – olovne misli
  2. b) PERSONIFIKOVANI – epiteti sa osobinama živih bića. – strasno šume; nestašan lahor
  3. c) KOLORISTIČKI – iskazuju kolorističke osobine pojave. – siva voda; bele ruže

 

„Kroz bokore mrtvih docvetalih ruža

šumori vetar tužnu pesmu snova.“  J. Dučić

 

„Zagledao se u lepu

u oblu u plavooku

u lakomislenu beskrajnost.“  V. Popa

 

 

  1. SINESTEZIJA – synaisthesis / saosećaj (grč.) – je figura koja osete jednog čula prikazuje rečima stvorenim za prikazivanje oseta drugog čula. Njena osnovna stilska vrednost je slikovito izražavanje nekog kvaliteta čulne percepcije. Kod romatničara i simbolista sinestezija je karakteristično obeležje doživljaja sveta.

 

„Medni glas sirena.“  Homer

 

„Mraku gluhijem.“ A. G. Matoš

 

„Slan i modar miris proljetnoga mora.“  J. Dučić

 

  1. METAFORA – metaphora / prenošenje (grč.) – se zasniva na jednoj zajedničkoj osobini dvaju predmeta, ali se kod nje ne pominje predmet koji se poredi, već predmet sa kojim se poredi. Ona je najpesničkija od svih figura, uključuje dejstvo čulne slike i pomoću nje se ostvaruje punoća izraza. Poreklo metafore treba tražiti u ahajskom pogledu na svet koji je vezan za animizam. Vrste veza između fenomena:

 

  • s roda na vrstu
  • s vrste na rod
  • s vrste na vrstu
  • s pojma na pojam putem analogije

 

Postoje tri shvatanja metafore:

 

  • KVINTILIJANOVO – po njemu je metafora neka vrsta skraćenog poređenja – razlikuje se od poređenja što se kod metafore predmet stavlja umesto drugog predmeta.
  • SUBSTITUCIONO – metafora ukazuje na nekakvu reč doslovnog značenja i zamenjuje tu reč.
  • INTERAKCIONO – metafora se javlja onda kada imamo dve misli o različitim stvarima, one deluju zajedno a oslanjaju se na jednu reč ili izraz čije je značenje rezultanta njihove interakcije.

 

Metafora ima četiri bitna aspekta:

 

  • ukazuje na analogiju
  • dvostruko viđenje
  • važnost čulne slike
  • animistička projekcija

 

Razlikujemo metaforu u užem, i metaforu u širem smislu (metaforiku).

 

„Na ivici pločnika

na kraju sveta

žuto oko samoće.“  V. Popa

 

„Ljubav je tako sama i tako puna sveta

ljubav je svetionik i spaseni pomorci.“  I. G. Kovačić

 

„I tu majka tvrda srca bila…“

 

„I zima dođe već, i svojom studenom rukom

pokida nakit sav…“  V. Ilić

 

„Ja znam, vaše srce sada vatrom gori…“  A. Šantić

 

  1. PERSONIFIKACIJA – persona / osoba; facere / činiti = načiniti nešto ljudskim (lat.) – je figura kojom se mrtvim stvarima, vegetativnom i animalnom svetu i apstraktnim pojavama pripisuju ljudske osobine. Personofikacija je emocionalna figura jer svoja raspoloženja prenosi na predmete i pojave; ona je i slikovita figura jer se njom oživljavaju i konkretizuju slike.

 

„Još zorica nije zabijelela

ni Danica lica pomolila.“  V. S. Karadžić

 

„Tamo gde u grmu proljeće ljeprša

i gdje slatko spava naš jorgovan plavi.“  A. Šantić

 

„Kada umrem smrt će skoro doći,

i još tren pa će zakucati

i na moga života tamnicu.“  V. Rajić

 

„I ovaj kamen zemlje Srbije

Što preteć suncu dere kroz oblak,

Sumornog čela mračnim borama.“  Đ. Jakšić

 

  1. METONIMIJA I SINEGDOHA

 

  1. METONIMIJA –  zamena (grč.) – ona označava upotrebu reči u prenesenom značenju, ali za razliku od metafore gde se značenje jedne reči prenosi na na drugu reč po sličnosti, kod metonimije se značenje prenosi prema određenim stvarnim odnosima. Umesto jedne reči koja označava određeni pojam, upotrebljava se druga reč koja je u stvarnoj, logičkoj vezi sa prvim pojmom.

 

„Kad ustane kuka i motika.“

 

„Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba.“

 

„Ako si stariji od mene po kapi, po glavi si mlađi od mene.“  M. Lalić

 

 

 

  1. SINEGDOHA – synegdohe / saznavanje jedne reči posredstvom druge – je figura zamenjivanja dvaju pojmova po količini. Kod nje se uzima deo umesto celine, jednina umesto množine, određeni broj umesto neodređene količine. Sinegdohom se postiže slikovitost u izražavanju i ubedljivije se i življe deluje na naša osećanja.

 

„Što naših gora požalih bor.“  L. Kostić

 

„Al mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći…“  V. Ilić

 

Nema on ni krova nad glavom.

 

Roman Miloša Crnjanskog

 

  1. ALEGORIJA I PARABOLA

 

  1. ALEGORIJA – allegoria / prenesen govor (grč.) – je figura koja nastaje kada se metafora proširi na celu sliku ili radnju. Konstantovao je Kvintilijan u II v.p.n.e.. Za alegoriju je veoma važno održati stalnu vezu između pravog i prenesenog značenja.  Najčešći povod za alegoriju je taj što misao u alegorijskoj slici utiče jače iubedjivije. Koristi se da bi se meka misao izložila što pristupačnije u obliku konkretne slike, ili da bi se skrivenom slikom izvrgle podsmehu društvene mane. Bila je omiljeno sredstvo u baroku. Može biti:

 

  • čista – dosledno se drži postupka nizanj ametafora bez unošenja prenesenog značenja u niz – „Lađo, mnogi valovi će te opet vratiti na more, što radiš? Čvrsto se drži luke.“
  • mešana – uz činioce prenesenog značenja unosi i reči sa doslovni značenjem – Ciceronov govor: „Ovome se čudim i na ovo se žalim, što čovek čoveka hoće dotle da upropasti pa mu čakj buši lađu u kojoj se vozi.“

 

„Danga“ i „Vođa“ – R. Domanović

 

„Gle! Sad se redom rasklapaju same

Sve knjig estare, snovi čežnje duge –

Miču se, trepte jedna pokraj druge,

I njihov šumor ko da pda na me.

 

Sanjam li? Il bi ovo java bila?

Iz rastvorenih listova i strana

Prhnuše lake tice, ko sa grana,

I po sobi mi svud razviše krila.“  A, Šantić

 

Alegoreza – proces tumačenja skrivenog smisla.

 

Alegorija se ostvaruje u vidu dva žanra:

 

  • PARABOLA – poredba (grč) – predstavlja iznošenje kratke izmišljene alegorijske priče sa naznačenom poukom i moralnim sadržajem. Njom se kazuje viša istina koju je teško konkretno predstaviti. Stil je ozbiljan i uzvišen.

 

Parabola „O semenu“ iz jevanđelja po Marku

 

  • BASNA – predstavlja kratku priču koja se zasiva na obliku personifikovanih pojava, prikazuje jedan događaj, sadrži moralnu pouku a njen stil je humoran i lako shvatljiv.

 

  1. SIMBOL – symbolon / znak raspoznavanja, emblem (grč.) – podrazumeva upotrebu nekog znaka ili predmeta za izražavanje drugog predmeta ili pojma, ali tako da se nagovesti širok spektar značenja. U antici se simbolom smatrao znak raspoznavanja koje su dve osobe koristile. Simbol prepoznajemo po tome što pesnik prikazuje neku svakidašnju pojavu neobjašnjavajući direktno njegov smisao i svrhu, već nagoveštavajući da se u slici te pojave krije neki dublji smisao. Simbol može biti konvencionalan i uslovni.

 

„Albatros“ – Šarl Bodler

 

„Al mnoge zime još sa hladnim vetrom će doći,

a on će biti tu…“  V. Ilić

 

  1. IRONIJA – eironeia / pretvaranje (grč.) – Kvintilijan je definiše kao figuru kojom se rečima daje suprotan smisao od onoga koji imaju. Njom se, najčešće pomoću humora, iskazuje suprotan sadržaj od neposredno izrečenog. Kada ironija poprimi veće razmere i postane naročito uvredljiva onda prelazi u sarkazam sarkasmos / jetkost (grč.).

 

„Lijepo li ova sablja čita,

divno li nas danas razgovori!“  P. P. Njegoš

 

„Jazavac pred sudom“ – Petar Kočić

 

  1. FONOSTILISTIKA – stilistička disciplina koja popisuje, opisuje i vrednuje izražajna sredstva i stilističke postupke na planu fonetike i fonologije (glasove, njihove opozicije, njihovu distinktivnu semantičku relevantnost, i sve jezičke pojave koje su zvuk shvaćen kao psihički ili supstancijalni kvalitet); Jedinica stilskoga pojačanja na ovome planu jeste fonostilem.

 

  1. MORFOSTILISTIKA – stilistička disciplin akoja popisuje, opisuje i vrednuje izražajna sredstva i stilističke postupke na planu morfologije (sistema oblčika i njihovih varijacija, njihove afiksalne, kompozitske ili karikalne tvorbe); Jedinica stilskoga pojačanja na ovome planu jeste morfostilem.

 

  1. SINTAKSOSTILISTIKA – stilistička disciplina koja popisuje, opisuje i vrednuje izražajna sredstva i stilističke postupke na planu sintakse (proučava gramatička sredstva pomoću kojih se reči spajaju u rečenične celine); Jedinica stilskoga pojačanja na ovome planu jeste sintaktostilem.

 

  1. SEMANTOSTILISTIKA – stilistička disciplina koja popisuje, opisuje i vrednuje izražajna sredstva i stilističke postupke na planu semantike (planu značenja reči i značenja veza među rečima); Jedinica stilskoga pojačanja na ovome planu jeste semantostilem.

 

  1. STILISTIČKA KRITIKA – Cilj stilističke kritike je da se analiza jezika književnog dela razvije do te mere da postane kritičko oruđe književnoteorijske analize i suda o vrednosti književnog dela.

Osnovno pitanje stilističke kritike je u čemu je kvalitet književnog dela. Odgovor na to pitanje daje Leo Spitzer – stil je, po njegovom mišljenju izraz pojedinca, a vrednost stilu daje intuicija.

Povezujući jezičku analizu sa analizom ostalih elemenata, stilistička kritika napušta metode prave stilistike jer ocenjivanje književnog dela ne obavlja samo sa aspekta jezika, nego i na osnovu intuicije.

 

 

 

  1. SISTEMI VERSIFIKACIJE

 

Versifikacija je disciplina koja se bavi proučavanjem stihova i veštinom sačinjavanja stihova. Ona objašnjava načela pomoću kojih se stihovi proučavaju. Pojam potiče od latinskih reči versus / obrt i facere / činiti.

 

Postoje tri sistema versifikacije:

 

  1. KVANTITATIVNA (metrička, antička, govorno muzička) – Osnovno načelo ove versifikacije je razlikovanje sloga – dugih i kratkih slogova. Meri se jedinicom koja se naziva mora.

 

Kratki slog traje jednu moru i naziva se TEZA, a obeležava se oznakom BREVE. U

Dugi slog traje dve more i naziva se ARZA, a obeležava se oznakom MAKRON. –

 

  1. SILABIČKA – Osnovno načelo silabičke versifikacije se zasniva na broju slogova. Za čist silabički stih važna je izosilabičnost – isti broj slogova u svim stihovima. Za stihove silabičke versifikacije karakteristična je cezura – stalna granica između pojedinih reči koja se u strukturi svakog stiha javlja na određenom mestu.

 

  1. TONSKA (akcenatska, kvalitativna) – Zasniva se na značaju akcenatskog principa – stihovi se određuju brojem akcenatskih reči pri čemu broj neakcentovanih  slogova varira.

 

 

Postoje i pojmovi koji označavaju odstupanja od metričke šeme:

 

  • ORTOTONA – nenaglašena reč koja dobija akcenat zbog metričke potrebe.
  • PREDUDAR – slog na početku stiha, obično nenaglašen, koji se u metričkom opisu smatra uvodom izvan osnovnog metra pesme.
  • KATALEKSA – odstupanje pojedinih stihova u pesmi od ustaljenog broja slogova.
  • ELIZIJA – izostavljanje vokala.
  • SINALEFA – izgovaranje dva vokala, gde jednim reč završava a drugim počinje iduća.

 

  1. STROFA

 

Potiče od grčke reči strofe, koja se prvobitno vezala za ples i igru. Strofa predstavlja dva ili više stihova ujedinjena istom ritmičkom organizacijom.

 

  1. Stihički model – nizanje stihova bez manjih skupina.
  2. Strofički model – pojedine grupe stihova se izdvajaju u manje skupine

 

Strofa kao metričko-ritmička celina može biti izometrička, kada su stihovi u strofi slični po metričkim osobenostima, ali i polimetrička, kada su stihovi u strofi različite metričke organizacije.

 

OPKORAČENJE – ukazuje na osobinu da se sintaksička celina ne završava sa krajem stiha, nego da se prenosi u naredsni stih.

 

STROFOID – grupa stihova koja ne počiva na uočljivim pravilnostima već se javlja različit broj stihova i različit način njihovog metričkog organizovanja.

 

Strofa je po pravilu dovršena misaona celina i svaka za sebe predstavlja jednu zaokruženu tematsko-motivsku celinu u odnosu na pesmu.

 

Vrste strofa prema broju stihova:

 

  1. Monostih
  2. Distih (bećarac, ojkača, ganga, kolomijka)
  3. Tercet (haiku)
  4. Katren (krakovjak, rubaija, sapfička strofa, alkejska strofa)
  5. Kvinta (tanka)
  6. Sekstina (sestina, sestarima)
  7. Septima
  8. Oktava (stanca)
  9. Nona (Spenserova stanca)
  10. Decima (glosa)
  11. Duzen
  12. Onjeginska strofa – 14 stihova, abab; ccdd; effe; gg.

 

  1. RIMA

 

Rima, srok ili slik predstavlja glasovno podudaranje na kraju stihova, ali ponekad i na polustihovima. Rima ima 4 funkcije:

 

  1. METRIČKA – rima obeležava kraj stiha ili polustiha
  2. EUFONIJSKA –  milozvučnost govora
  3. SINTAKSIČKA – obeležava kraj rečenice
  4. SEMANTIČKA – reč sa naglašenom značenjskom funkcijom

 

Vrste rime:

 

  1. ROD RIME

 

  1. MUŠKA – podudaranje u jednom slogu
  2. ŽENSKA – podudaranje u dva sloga
  3. DEČIJA – podudaranje u tri sloga
  4. HIPERDAKTILSKA – višesložna

 

  1. KVALITET

 

  1. PRAVA – podudaraju se naglašeni vokali i svi glasovi iza naglašenog vokala
  2. ČISTA – kada se poklapaju akcenti
  3. NEČISTA – akcenti nisu isti
  4. NEPRAVA – podudaranje počinje iza naglašenog sloga
  5. VOKALSKA – završava se na vokal
  6. KONSONANTSKA – završava se na suglasnika
  7. BOGATA – podudaranje potiče ispred naglašenog vokala

 

  1. DISTSRIBUCIJA

 

  1. PARNA – povezuje dva uzastopna stiha
  2. UKRŠTENA – rimuju se 1. i 3.; 2. i 4. stih
  3. OBGRLJENA – rimuju se 1. i 4.; 2. i 3. stih
  4. NAGOMILANA – javlja se u više nagomilanih stihova
  5. ISPREKIDANA – javja se bez određenog reda
  6. LEONINSKA – podudaranje kraja polustiha i kraja stiha
  7. VERIŽNA – drugi stih predstavlja vezu sa narednim tercetom

 

 

  1. kvantitativna versifikacija

 

Nazivana često i antičkom, klasičnom, metričkom ili muzičko-govornom, razvila se u staroj Grčkoj. Poezija je tu u vezi sa pevanjem i melodijom, a osnovno načelo ove versifikacije je pravilna izmena dugih i kratkih slogova. Osnovna jedinica mere jeste mora. Dugi slog nosi ime arza i traje dve more, obeležava se oznakom makron –. Kratki slog se zove teza, traje jednu moru, a obeležava se oznakom breve U. Metričari spominju obično tridesetak vrsta stopa, a uobičajene su:

 

 

– U  /  TROHEJ                                            – – –  /  MOLEST

 

U –  /  JAMB                                                 U – U  / AMFIBRAH

 

U U  /  PIRIH                                                U U –  / ANAPEST            

 

– –  /  SPONDEJ                                            U U U  /  TRIBRAH

 

– U U  /  DAKTIL

 

Stihove delimo prema broju i vsrtama stopa:

 

  1. 2 stope – dimetar / dipodij
  2. 3 stope – trimetar / tripodij
  3. 4 stope – tetrametar / tetrapodij
  4. 5 stopa – pentametar / pentapodij
  5. 6 stopa – heksametar / heksapodij

 

 

  1. heksametar – je nastariji, najrasprostranjeniji i najpoznatiji antički stih. Antički metričari su verovali da heksametar ima božansko poreklo, te da je on dar boga Apolona. Heksametar je najčešće epski, narativan oblik u kojem stihovi teku jedan za drugim, nepovezani u strofe. Imao je 32 kombinacije. Heksametar je heterosilabički – broj slogova u njemu varira od 12 do 17. Heksametar je takođe nerimovan oblik.

 

Sastavljen je od šest stopa, pet daktila i jednog spondeja:

 

– U U│- U U│- U U │ – U U │ – U U │- –

 

U našoj novijoj književnosti razvila su se dva oblika heksamtera. Prvi je stvorio Tomo Maretić svojim prevodima Homera, Vergilija i Ovidija. Drugi je tzv. Pseudoheksametar, koji se najpre javlja u poeziji Vojislava Ilića.

 

  1. elegijski distih – Nastao je u VII veku pre nove ere, u vreme razvoja posebnog pesničkog oblika – elegije. Sačinjava ga jedan daktilski heksametar i jedan pentametar.

 

– U U│- U U│- U U │ – U U │ – U U │- –

– U U│- U U│- ││ – U U │ – U U │-

 

Najpoznatiji pisac elegisjkim distihom je Ovidije. U novije doba, elegijskim distihom se služe Spenser, Lukijan Mušicki, Ilić, Mažuranić…

Kod nas je redak zbog teškoće su stvaranju pentametra koji na kraju oba svoja polustiha traži jednosložnu reč, a naš jezik je relativno siromašan jednosložnim naglašenim rečima.

 

  1. SilabiČko – tonska versifikacija

 

U srpskom jeziku se koristi SILABIČKO-TONSKA versifikacija. Za nju je važan broj slogova, da li se pojavljuje cezura, koliki je broj akcenata i na kojim mestima se ti akcenti javljaju. U okviru ove versifikacije kada su naglašeni neparni slogovi govorimo o trohejskoj intonaciji, a kada su naglašeni svi parni slgovi o jampskoj intonaciji.

 

  • METRIČKA KONSTANTA – ritmički činioci su 100% zastupljeni na jednom mestu
  • METRIČKA DOMINANTA – pojava ritmičkih činioca sa velikim % verovatnoće
  • RITMIČKA TENDENCIJA – fenomen koji se javlja sa određenim stepenom verovatnoće

Akcentovani slog

U Neakcentovani slog

I Granica među akc. celinama

II Cezura

 

  1. simetriČni osmerac – Struktura je čvrsta 4+4; slog na kraju polustiha i stiha je nenaglašen; intonacija je vrlo čvrsta, trohejska.
    Kada se javlja u usmenom pesništvu, on nije rimovan i nema strofne organizacije.

    U baroku je stekao veliku popularnost. U 17. veku Ivan Gundulić, primorski pesnik – ep „Osman“; Gundulić je promenio izvornu žanrovski funkciju ovog oblika; promenio je žanrovski repertoar; u prethodnoj eposi renesanse zastupljeni oblik bio je dvostruki rimovani dvanaesterac

 

Druga faza popularnosti ovog stiha počinje Vukovom pobedom. Ovaj stih su koristili Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić. Osmerac gubi na popularnosti krajem 19. veka sa promenom metričkog repertoara, sa pojavom modernista.

 

  1. simetriČni deseterac – Struktrura ovog stiha je 5+5. Organizacija polustihova može biti 3+2 ili 2+3. Veoma čest stih usmene lirike, te se zato naziva još i lirskim ili ženskim desetercom. Redovna je nenaglašenost 5. i 10. sloga. Stih nema izraženu intonaciju, mada se javlja jampska intonacija. Astrofičan je I nema rimu. Ovaj oblik ulazi u pisanu književnost u doba romantizma (Jakšić, Kostić), a u romantizmu je postao karakterističan za stihovanu dramu.

 

  1. asimetriČni deseterac

 

Naziva se još epskim, junačkim ili muškim desetercom. Cezura se javlja posle 4. sloga, struktura mu je 4 + 6. Prvi polustih se sastoji isključivo od parnih akcenatskih celina (2+2) dok drugi polustih ima strukturu 2+2+2; 4+2 ili 2+4. Redovna je nenaglašenost 4. I 10. sloga. Ima trohejsku intonaciju.. asimetričan deseterac je nerimovan stih; rima je sporadična, može se javiti u okviru leoninske rime. Roman Jakobson vezuje asimetrični deseterac za indoevropsko poreklo.

 

Kvantitativna klauzula je fenomen u kojem je uočeno da asimetrični deseterac na devetom slogu teži da dobije dužinu; on tu dužinu realizuje:
1) deveti slog je akcentovan (redovno je dug)

2) ako nije akcentovan, na devetom slogu se pojavljuje postakcenatska dužina
Prvi prodor u pisanu književnost ostvaren je u 18. veku; tada se javilo takozvano pevanje na narodnom (Andrija Kačić Miošić). U 19. veku se javlja kod Jakšića i Kostića.

 

  1. P. Njegoš i Ivan Mažuranić – oponašaju usmeni deseterac. Kod Njegoša primećujemo eliminisanje kvantitativne klauzule, uvodi opkoračenja, ima vrlo izraženu trohejsku intonaciju, koristi deseterac astrofično, dok Mažuranić uvodi rimu i konsonantski završetak.
  2. epski deseterac kao meĐunarodni oblik

 

Od svih slovenskih stihova u neslovenske književsnosti je prodro samo naš epski deseterac.

 

Prevodeći „Hasanaginicu“, 1775. gete je stvorio nemački stih blizak našem epskom desetercu, koji je nazvan srpski trohej. Ima 5 stopa, trohejski je intoniran, cezura je posle 4. sloga, nerimovan je.

 

U vezi sa našim epskim desetercom nastao je i jedan ruski stih. Ovaj oblik je popularnim učinio Vostokov, prevodeći Vukove pesme. Puškin je, sledeći Vostokova, izabrao isti oblik za svoje „Pesme Zapadnih Slovena“ kao i za svoju „Skasku o ribaru i ribici“. Taj stih ruski metričari opisuju obično kao trostopni neregularni stih. Najčešće ima po deset slogova, ali nekada i više ili manje. Stalan je dvosložan završetak, ali inače raspored naglasaka nije određen.

 

  1. stih bugarŠtice – Smatra se da potiče od reči bugariti / tužno pevati ili bulgaris / narod. Ima naglašenu heterosilabičnu strukturu, obično ima 15 ili 16 slogova i cezuru koja nije stabilna. Ukoliko ima 16 slogova, cezura se javlja posle 8. sloga, a ukoliko ima 15 slogova cezura je javlja posle 7. sloga. U bugarštici se javlja pripev (priložak) od 6, ređe 5 slogova – javlja se iza prvog stiha, a potom u svaka dva naredna.

 

  • „Ribanje i ribarsko prigovaranje“ – Petar Hektorović; zapisi datiraju iz 1555. godine

– “Balcino” – Rođero de Pačienca; tu je pronađena najstarija bugarštica o Sibinjanin Janku, a datira iz 1497. godine.

 

Nestanak stiha bugarštice se vezuje za kraj 18. veka.

  1. dvsostruko rimovani dvanaesterac

 

Ima 12 slogova. Cezura se javlja posle 6. sloga, (struktura 6+6). Redovna je nenaglašenost 6. i 12. sloga. Ima trohejsku intonaciju. Dvostruko je rimovan jer se u okviru 12 slogova javlja jaka cezura posle 6. sloga i jer ima parne rime.

 

Javlja se u 2 strukturna oblika:
1) južni ili dubrovački
2) severni ili Marulićev (po Marku Maruliću – ep „Judita“ koji je popularizovao ovaj stih)

1) pojavljuje se rima na kraju polustihova, prva dva stiha i na krajevima stihova
1 a || b
2 a || b
3 c || d
4 c || d

2) severni ili Malurićev
1 a || b
2 a || b
3 b || c
4 b || c

 

  1. tercina – Tercina je strofni oblik od 3 stiha; italijanski naziv je terca rima. Nastala je u 15. veku a stvorio ju je Dante za potrebe svoje “Božanstvene komedije”. Od Dantea, tercina postaje centralni oblik italijanskog pesništva, sve do renesanse kada je zamenjuje stanca. Tercina je tercet ili troastih sastavljen od jampski intoniranih jedanaesteraca (endekasilaba). Rima u tercini je sledeća: aba bcb cdc . . . xyx + y – monostih kojim se rima zaokružuje. Koriste je Milton, Bajron, Gete, Lekon de Lil.
  2. sonet

 

Utvrđen lirski oblik (termin nam dolazi od lat.sonare / zvučati ili sonetto / sitan zvuk, mala skupina glasova. Naši  šrimorski pesnici nazivaju ga zvonjalka, zvukorez, zvučnopojka). Poreklo ovog oblika se vezuje za početak 13. veka u Italiji; nema pouzdano razrađene teorije nastanka mada je zastupljeno mišljenje da je nastao na Siciliji.

Poznat nam je u dva osnovna oblika:

 

  1. Petrarkin ili italijanski sonet – sastoji se od 2 katrena i 2 terceta. Rima koja je sprovedena u prvom katrenu mora da bude sprovedena i u drugom (abba abba), dok u tercetu ne postoji neka ustaljena shema rimovanja. Nijedna rima iz katrena ne sme se prenositi u tercet. Mora postojati bar jedna rima koja će povezati 2 terceta kao I granična linija između katrena i terceta – prvi deo razvija motive, onda se dešava prelom, a zatim dolazi drugi deo koji čine terceti. Svaka strofa se sintaksički zaokružuje. Stih je uvek endekasilabo.
  2. Šekspirov ili elizabetanski sonet – ovaj sonet se sastoji iz 3 katrena i jednog distiha. Ovde 3 katrena razvijaju postupno temu, a distih onda stoji kao opozicija. U distihu su pesnici mogli da sumiraju rečeno, da iskažu poentu. Svaki katren ima zasebnu rimu koja je najčešće ukrštena: abab cdcd efef gg.

 

Sonete imamo u zbirci “Kanconijer” Frančeska Petrarke, u Bodlerovoj zbirci pesama “Cveće Zla” kao I u poeziji pesnika Rilkea.

Prvi soneti na našim prostorima se javljaju početkom 16.veka u „Ranjinovom zborniku“ (7 soneta u 12-ercima), zatim kod Juraja Barakovića – „Vila slovinka“ (50-ah soneta u osmeru)

Zaharije Orfelin 1768. godine objaviljuje prvi sonet u „Slavenoserbskom magazinu“.

Kasnije ga koriste ga predromantičari Stanko Vraz, Petar Preradović; Jovan Ilić, Jovan Pačić dok najveću popularnost stiče sa modernistima (Šantić, Rakić, Dučić, Dis, Pandurović, Milan Begović, Matoš, Nazor).

 

Sonet sa repom * – oblik soneta koji ima još jedan monostih više, nalazimo ga kod Krleže I Pavla Popovića.

 

  1. sonetni venac – Sonetni venac predstavlja niz soneta (ukupno 15); taj niz je organizovan tako da poslednji stih jednog soneta predstavlja prvi stih narednog soneta. Majstorski (magistrale) sonet sačinjen je od početnih stihova svih 14 soneta. čest je akrostih u sonetnom vencu, gde se obično imenuje osoba kojoj je taj sonetni venac posvećen.

– Branko Miljković, Pero Zubac, Nenad Vujičić (8 sonetnih venaca – „Cvast“)
–   France Prešern svoj sonetni venac posvećuje Juliji Primicovoj

 

  1. stanca – U 15. I 16. veku tipična strofa italijanskog epa postaje stanca – otava rima. Nastala je iz narodne italijanske pesme – strambotoa tj. iz jednog njegovog oblika – sicilijanke. Sastavljena je od osam jedanaesteraca, sa rimom abababbcc.

Ovaj oblik se javlja već u verskoj poeziji krajem 13. veka. Ugled u književnosti daje mu Bokačo a koriste ga i Taso *Oslobođeni Jerusalim*; Ariosto *Besni Orlando*;  Kamoiš *Luizijada*. Postaje vrlo česta u Evropi – Francuskoj, Engleskoj (Bajronov *Don Žuan*), Portugalu, Nemačkoj.

U 16. veku u Engleskoj, Spenser joj je izmenio oblik – proširio ju je još jednim, devetim stihom I uveo nešto drugačiju shemu rime: ababbcbcc. To je strofa Bajronovog *Čajlda Harolda*.

Pokušaj stance nalazimo već u staroj hrvatskoj književnosti kod Juraja Barakovića. Isključivo kao lirski oblik dolazi u srpskoj poeziji 19. veka, nalazimo je u Radičevićevoj “Tugi i Opomeni” i Kostićevoj pesmi “Santa Maria della Salute”.

 

  1. sesta rima, sestina lirika

 

SESTINA LIRIKA – Je jedan naročit oblik kancone. Majstori sestine su Dante, Petrarka, Servantes.Sastavljena je od 6 strofa sa po 6 stihova i jednog dodatka od tri stiha. Poslednaj reč prve strofe je prva reč naredne strofe. Raspored zadnjih reči u sestini je ovaj:

  1. strofa: A B C D E F
  2. strofa: F A E B D C
  3. strofa: C F D A B E
  4. strofa: E C B F A D
  5. strofa: D E A C F B
  6. strofa: B D F E C A

 

DODATAK: BDF / ACE

 

Nastanak sestine se pripisuje provansalskom pesniku Arno Danielu. Popularnost stiče u renesansi. Nalazimo je Ranjinjinu zborniku, dok je više sestina napisao Begović. Koriste je  Ezra Paund i Tomas Sternz Eliot.

 

SESTA RIMA – Sestom rimom zovemo italijansku epsku strofu, sastavljenu od 6 endekasilaba, sa rimom ababcc. Javlja se u 14. veku u Italiji. Postaje karakterističan oblik hrvatskih dužih pesama i poema. Nalazimo je kod Stanka Vraza, Nazora, Ivana Gorana Kovačića (*Jama*), Jovana Subotića, Branka Radičevića.

 

  1. glosa – Dolazi iz španske književnosti. Stvorena je u 15. veku. Oblik je cele pesme, ne samo strofe.Glosa je pesma sastavljena od jednog uvodnog katrena I četiri strofe, obično decime. Uvodni katren je moto, posuđen obično iz dela nekog drugog pesnika. Čitava pesma je razvijanje toga katrena, I po jedan njegov stih ponavlja se na kraju strofa. Koriste je nemački romantičari, dok je na našim prostorima koriste Prešern, Vraz, Zmaj, Radičević.

 

  1. poljski trinaesterac, krakovjak

Poreklom iz Poljske, a u srpsku književnost je ušao posredstvom Kijeva (nekadašnji duhovni centar); ovaj stih je osnovni stih našeg kontinentalnog baroka. Izosilabični stih sa dvema cezurama (glavna posle 7. sloga, 7+6; pomoćna posle 4. sloga 4+3+6)
Kada se javlja u našoj pisanoj književnosti, uvek se javlja u strofnoj organizaciji sa parnom rimom. Koriste ga najviše u 18. veku – Orfelin, Rajić, Dositej i Sterija. Završna faza njegove popularnosti vezana je za Zmaja – parodirao je ovaj oblik. Zmaj je ovaj stih uveo u dečje pesme i učinio ga sasvim drugačijim.

 

KRAKOVJAK – poljski strofni oblik usmenog porekla; katren – 4 šesterca sa utvrđenom shemom rimovanja abcb; ovaj oblik je u periodu romantizma počeo da ulazi u pisanu književnost (Stanko Vraz – „Đulabije“, čitava knjiga napisana u krakovjaku).

 

  1. aleksandrinac, endekasilabo

 

Aleksandrinac je romanskog porekla. Dobio je ime po starofrancuskom spevu iz 12. veka o Alesksandru Velikom. U 17. veku postaje stih klasične francuske tragedije i komedije. Stih je u početku bio nerimovan, a ubrzo je dobio rimu. Pre renesanse bio je astrofičan, a od renesanse dobija strofnu organizaciju i šire žanrovske funckije. Aleksandrinac je dvanaesterac sa cezurom iza 6. sloga, struktura 6+6. 6. i 12. slog su naglašeni (specifičnost francuskog jezika).

 

ENDEKASILABO – je italijanski izvorni stih, nastao u 16. veku. Ima 11 slogova; naglašen je 10. slog – ženska klauzula. Ovaj stih je strofno organizovan i rimovan i postoji od srednjeg veka do danas. Izrazito jampski intoniran stih koji je vrlo brzo  razvio sve žanrovske funkcije; bio je izrazito lirski stih, potom je ušao i u epiku (Dante) a zatim ulazi i u dramu.

 

  1. gazela, rubaija

 

GAZELA – Gazela je strofa orijentalnog porekla. Nastala je verovatno još na početku 7. veka, ali su je tek tokom 13. I 14. veka popularizovali pesnici Sadi I Hafiz. Prvobitni oblik ima od 6 do 26 stihova, sa jednom rimom provedenom kroz sve stihove. U prvom distihu (matli) rimuju se oba polustiha. Poslednji distih (makta) sadrži pesnikovo pesničko ime.

Gazela je lirski oblik, tema joj je obično erotična ili mistična, a ton smiren i idiličan. Njen prethodnik je kasida – predislamski ljubavni prolog.

U Evropi se pojavljuje od 19. veka, sa romantizmom.

 

RUBAIJA – Rubaija je pesma od 4 stiha, sa shemom rimovanja aaba. Evropa za rubaiju saznaje posredstvom engleskog pesnika Ficdžeralada koji je prepevao poeziju Omera Hajjama.

 

  1. haiku, tanka

 

HAIKU – Haiku je japanski oblik čitave pesme. To je tercet čiji stihoci sadrže 5, 7 I 5 slogova. Haiku je blizak izvornim stihovima koji se zovu henga I hoku. Jedan od najpoznatijih pisaca haiku poezije je Kobajaši Isa iz druge polovine 14. veka. Miloš Crnjanski je izdao *Antologiju japanske poezije*. Prava popularnost haikua počinje 70-tih godina 20. veka.

Haiku je izvorno vezan za svet prirode I čist čulni doživljaj. To nije for a koj atrpi bilo kakvu komplikovanost I simbole. Haiku je zapravo tanka koja je sačuvala prva tri stiha.

 

TANKA – Tanka je takođe japanski oblik. Ona je nešto veća lirska pesam od haikua. Sadrži 5 stihova sa po 5, 7, 5, 7 i 7 slogova. Prva tri stiha tanke zovu se *gornja strofa* ili kami-ku, a poslednja dva stiha *donja strofa* ili šimo-ku. Gornja strofa često postaje haiku ili hoku pesma.

Književnost, Književnost uživo, Srpski pisci, Uncategorized, Veliki pisci

Životna priča – Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći

Veština pera jedinog nobelovca s ovih prostora, Ive Andrića, koji to nedostižno priznanje ima već pola veka, skrivala je čoveka spremnog da živi za svoje ideale i čak tri decenije čeka ženu kojoj je poklonio svu ljubav. Ivo Andrić rođen je 9. oktobra 1892. a p
foto: Red Dot, Story press

Prvom i za sada jedinom dobitniku Nobelove nagrade za književnost sa prostora bivše Jugoslavije koju tradicionalno uručuje Švedska akademija nauka, Ivi Andriću, ovo prestižno priznanje dodeljeno je pre tačno pola veka, 1961. godine. Svojim predanim pisanjem učinio je da buduće generacije formiraju svoj pogled na svet na osnovu skica iz njegovih dela, ali i shvate vreme u kojem su živeli njihovi preci. A njegovo delo je, pored svih proticanja i osipanja koje vreme sa sobom nosi, stameni  temelj srpske književnosti. Tih, povučen, skroman i obavijen fasadom ozbiljnog čoveka koji se retko smejao, što je smatrao svojom najvećom životnom manom, skrivao je romantičarsko srce skoro dečačkog emotivca koji je bio u stanju da čak trideset godina strpljivo čeka trenutak da se oženi s jedinom ženom koju je voleo.

U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna- Antonija Andrića, podvornika u pravosuđu i Katarine-Kate Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac na svet je sticajem okolnosti došao u malom mestu Dolac nedaleko od Travnika, dok mu je majka bila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije, očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove porodice Andrić vezivala je i zla kob tuberkuloze. Mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić ostao je bez oca kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina je bila primorana da svog jedinca da na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenom mužu Ivanu Matkovšiku u Višegrad. Bio je to grad koji će više nego ijedno drugo mesto obeležiti Ivino stvaralaštvo. Gledajući svakodnevno vitke stubove mosta na Drini, Andrić je završio osnovnu školu, a potom se vratio majci u Sarajevo, gde je 1903. godine upisao Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu.

– Od ranih nogu povlačio sam se u sebe. Majka mi je često govorila: Ne znam sine u koji je sat po te dobro?! Da bi me nekako oraspoložila savetovala bi mi: Kad te neko pita kako si, ti reci – dobro, pa će ti i biti dobro! Bio sam jedinac u siromašnoj porodici, što je teško za roditelje, a još teže za dete. Nije mi bilo žao da umrem, ali sam strahovao nad majčinim bolom. Često sam, kao jedinac, pomišljao da mi se, ne daj Bože, štogod desi. Nesreća bi najgore pala na majku. Ja sam joj bio sve i mojom smrću izgubila bi i poslednju utehu. Tek kad izgubi majku, čovek postaje svestan onoga što je imao – govorio je Andrić nadograđujući tezu svog vršnjaka, francuskog glumca i šansonjera Morisa Ševalijea: Čovek je mlad dok mu je majka živa.

Za vreme gimnazijskih dana, Andrić je počeo da piše poeziju i 1911. u Bosanskoj vili objavio je svoju prvu pesmu U sumrak. U tom periodu bio je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva i pripadnik pokreta Mlada Bosna, ali i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. Dobijanjem stipendije hrvatskog kulturno-prosvetnog društva Napredak, Ivo je 1912. započeo studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on je pomalo učio, a pomalo posećivao salone družeći se sa zagrebačkom inteligencijom. Naredne godine prešao je u Beč gde je slušao predavanja iz istorije, filozofije i književnosti. Pošto mu nije prijala tamošnja klima, Ivo je bio primoran da zatraži pomoć od svog gimnazijskog profesora i dobrotvora Tugomira Alaupovića, pa je već sledeće godine prešao je na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, posle vesti o sarajevskom atentatu i pogibiji nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić je spakovao svoje oskudne studentske kofere i napustio Krakov. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, uhapsila ga je austrijska policija i odvela prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj je, kao politički zatvorenik, ostao do marta 1915. godine. Među zidovima, u mraku samice, ponižen do skota kako je svojoj prijateljici Evgeniji Gojmerac opisao u jednom pismu, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi. Na adresu mlade Zagrepčanke zarobljenik je uputio gomilu pisama praveći se važan, kao iskusniji i pametniji, a jedva da je bio dve godine stariji od nje. Suptilni Bosanac upoznao ju je u njenoj kući, tadašnjem stecištu umetničkih duša Zagreba. Tu je sreo i lepu Jelenu, devojku koja mu nije uzvratila ustreptalu ljubav, ali ga je inspirisala i motivisala na pisanje. Ropski odanoj prijateljici Evgeniji usled borbe sa smrtonosnom bolešću koja ju je i uzela u dvadesetoj godini, na šarlatanski i duhovit način predlagao je smirenost i bezuslovno podnošenje tegoba.

– Ja ću postati sentimentalan. A ti nećeš, valjda, počiniti nespretnost i umreti. U svakom slučaju, javi se, to jest, ako umreš biće malo poteško, ali ti gledaj, ipak, da se javiš. Pa seti me se u testamentu – uputio joj je poslednje pismo na koje nikada nije dobio odgovor jer je Evgenija preminula. Nikada joj nije obećao ljubav, ali je prijateljski i sa naklonošću gledao na nju. Međutim, ona ga je bezuslovno volela do poslednjeg daha, čime je započela niz sačinjen od odanih dama koje su mu beznaknadno služile i potajno čeznule za njegovom naklonošću.

Po izlasku sa robije, Andrić je ponovo oboleo od upale pluća zbog čega je odmah otišao na lečenje u čuvenu zagrebačku Bolnicu milosrdnih sestara, u to vreme stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu na strani Austrije. Tu je zajedno sa piscem Ivom Vojnovićem dočekao opštu amnestiju i aktivno se uključio u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. Istovremeno, pažljivo je dovršio knjigu stihova u prozi koja je pod nazivom Ex Ponto objavljena u Zagrebu 1918. godine. Tu je dočekao slom Austrougarske monarhije, a potom ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Nezadovoljan zbog atmosfere koja je vladala u Hrvatskoj, Andrić je opet zatražio pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počeo je da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja je slao prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on je intenzivno učestvovao u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji su se okupljali oko kafane Moskva. U tom periodu upoznao je i Veru Stojić koja mu je do smrti ostala blizak prijatelji i saradnik. Bez ikakve pompe i isticanja, Vera je našla najbolji način da, kako bi to rekla Isidora Sekulić, služi delu jednog pisca za koga je bila uverena da je velik.

Istraživači tvrde da je Vera Stojić jednako tretirala Andrića i u mladosti i u poznoj starosti, a oni najupućeniji ističu da ga je do smrti volela na najnesebičniji način, ali da ga nikada do kraja nije imala samo za sebe. Već početkom 1920. godine Andrić je započeo svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Kao veoma nadaren, sposoban i svestran mladić ubrzo je postavljen za vicekonzula u Gracu, a budući da nije završio fakultet, zaprećeno mu je otkazom u Ministarstvu spoljnih poslova. U jesen 1923. godine upisao je Filozofski fakultet u Gracu, a već u junu sledeće godine tamo je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Time je stekao pravo da se vrati u diplomatsku službu, a pojavila se i njegova prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge. Nedugo posle poslovnog uspeha suočio se s ogromnim gubitkom, kada je krajem 1925. godine saznao da mu je preminula njegova voljena majka. Ljubav i odanost koju je gajio prema njoj, opisao je i u delu Ex Ponto.

– Tebe boli moja patnja i daljina, a mene tvoja neizvesnost, dok sediš kraj male svetiljke, veže nas krv i bol i svaki me udarac boli dvostruko jer pada i po tvom srcu. U sobi u kojoj sam se rodio, u kobni čas. Ti bdiš i moliš i u pokornosti srca svoga pitaš: Isuse, zar su nama za suze data deca naša… – ipak na njenom grobu prema njegovim uputstvima uklesane su škrte reči: Svojoj dobroj majci, njezin Ivan! dok je na spomeniku poočima iz Višegrada, kojem je takođe podigao grobni kamen, bio izričito jasan: On beše dobar, plemenit i voljen. Sad se raduje u večnom miru. I živi svetao u uspomeni. Svom dragom poočimu, Ivan i Ana! U pismu svome životnom mentoru i spasitelju, profesoru Tugomiru Alaupoviću, 1927. javio je za tetkinu smrt i opisao stanje u kome se zbog toga našao:

– Preboleo sam grip i anginu i upravo sam počeo da se oporavljam kad mi stiže vest da mi je umrla tetka u Višegradu. Nisam joj mogao ni na sahranu otići. A to je poslednji član naše porodice, to jest poslednji sam ja. Više nemam nikoga od svojih. Ni kuda, ni kome.

Protivteža porodične tragedije bio je napredak u profesiji. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, primljen je za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a postavljen je i za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Potom je karijeru nastavio u Generalnom konzulatu u Parizu, a zatim otišao u Brisel, pa u Ženevu. U Beogradu 1932. objavljena je i njegova druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj su se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampala Anikina vremena. U martu 1933, vratio se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova, a 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvršćene u Antologiju novije hrvatske lirike.

– Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju – objasnio je Andrić.

U Beogradu je u kontinuitetu proveo četiri godine tokom kojih je živeo u hotelu Ekscelzior, intezivno pišući i objavljujući pripovetke Olujaci, esej Razgovor s Gojom, jedan od svojih značajnijih književno-istorijskih tekstova Njegoš kao tragični junak kosovske misli i prvi deo triptiha Jelena, žena koje nema. Ovo delo je godinama stvaralo misteriozno pitanje ko je ona koje nema? Andrić je voleo devojke kao igračke sa nedugim rokom trajanja. Njegovo iskustvo, vrlo bogato i sadržajno, teklo je od višegradsko-sarajevsko-zagrebačkih lepotica i razbuktavalo se sa svetskim damama u njegovim diplomatskim destinacijama Rima, Madrida, Bukurešta, Marselja, Graca, Trsta, Ženeve. Uprkos tome, veoma često se žalio na usamljenost, na zdravstvene tegobe i probleme vezane za svoju diplomatsku karijeru. U njegovoj zaostavštini nisu pronađena pisma koja su mogla da otkriju da li su neke dame gajile nežna osećanja prema njemu. Kao pravi džentlmen, postarao se da ona odmah po prispeću budu uništena. Međutim, dame s kojima se Andrić družio pomno su čuvale njegova pisma, od drugarice iz rane mladosti Zdenke Marković do Vere Stojić koja mu je bila saradnik i prijatelj do smrtnoga časa. Među njima je bila i prva školovana srpska kostimografkinja Milica Babić, udata Jovanović. Ona je sačuvala Andrićeva pisma koja joj je slao, dok je još bila u braku sa Nenadom Jovanovićem.

Ponovo je nestabilnost na polju intimnosti rezultirala uspehom na poslu pa je njegova diplomatska karijera tokom 1939. godine doživela vrhunac. Postavljen je za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Baš tu se 19. aprila susreo sa, radi predaje akreditive, kancelarom Rajha – Adolfom Hitlerom. Nakon što su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić je intervenisao kod tamošnjih vlasti i tako spasio mnoge zarobljenike. Ipak, u rano proleće 1941. on je, zbog neslaganja sa nadležnima u Beogradu, ponudio svoju ostavku: Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja. Njegov predlog nije prihvaćen zbog čega je 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije, prisustvovao potpisivanju protokola o pristupanju Trojnom paktu, ali je on poništen dva dana kasnije zbog vojnog puča i demonstracija u Beogradu čija je parola bila: Bolje rat, nego pakt. Bolje grob, nego rob. Andrić je navodno sa svih fotografija koje svedoče o ovom događaju retuširan u vreme komunizma. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, on je sa osobljem poslanstva napustio Berlin, ali za razliku od ostalih odbio je ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbednu Švajcarsku, već je izabrao povratak u okupirani Beograd. Po dolasku je penzionisan, ali odbio je da prima penziju. Živeo je povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. U tišini svoje iznajmljene sobe, pisao je prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončao je i roman Na Drini ćupriju. Oba dela objavio je u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Materijalno ga nikada nije opterećivalo.

– Pošto tetak i tetka nisu imali dece, odlučili su da me posine. Oni su mi bili drugi roditelji. Ostavili su mi u nasledstvo kuću u Višegradu i to je, verujte, jedino dobro koje sam od nekoga nasledio u toku svog dugog života. Posle rata, kuću u Višegradu poklonio sam tamošnjoj opštini u korist izgradnje Doma kulture. A kućicu za odmor u Herceg Novom, koju je, u stvari, moja Milica gradila, poklonio sam ženinoj sestri. Pa i stan u kojem živim Miličin je, a ne moj. U poslednje vreme nude mi da pređem u veći stan ili da uzmem posebnu kućicu, ali ja sam to tvrdo odbio. Rekao sam: bolje je meni ovde, a to sa zasebnom vilom bilo bi u skladu sa onom narodnom: Nova štala, a stara stoka, napisao je slavni književnik po čijim se rečima, ponašanju ili delima nikada nije moglo naslutiti o kakvom je geniju reč.

Prve posleratne godine postao je predsednik Saveza književnika Jugoslavije, a u narednom periodu vrlo aktivno bavio se javnim poslovima, držao je predavanja, govorio na javnim skupovima, a kao član različitih delegacija često je putovao. Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije, a tada je štampano i njegovo delo Prokleta avlija.

Uprkos činjenici da je tokom tri decenije poznanstva sa grešnom ljubavi, kako je mahala opisivala njegov odnos sa Milicom, Ivo čestim putovanjima bežao od nje, još češće joj se vraćao na druženje s njom i njenim suprugom. Njih dvoje su se najverovatnije upoznali pre nego što je njen muž Nenad Jovanović dobio postavljenje u jugoslovenskom poslanstvu u Berlinu na zahtev Andrića koji je tada bio ambasador. Inače, prema tvrdnjama njegovih prijatelja, on nije skrivao svoju opčinjenost prelepom ženom, sedamnaest godina mlađom od njega, koju je postavio da bude domaćica na njegovim prijemima pošto je bio neoženjen. Takav prijateljski odnos njih dvoje su zadržati od 1939, pa sve do Nenadove smrti 1957. godine. Andrić je i svoje kapitalno delo Na Drini ćuprija, kada je objavljeno u martu 1945, poklonio bračnom paru Jovanović sa posvetom u kojoj izražava nadu da će se Nenad uskoro vratiti kući iz logora, što se i dogodilo krajem 1945. Po povratku iz zarobljeništva, Nenad je dobio posao prevodioca u novinskoj agenciji Tanjug i druženje utroje se nastavilo. Nikada se nije saznalo kada su Milica i Andrić shvatili da pisac od početka na nju ne gleda kao na prijatelja. Od časa kada je postala udovica, Ivo joj se javljao sa svih putovanja telefonom, iako su i pre toga stalno razmenjivali pisma. Nekada su se trudili da na razne destinacije i hotele u kojima bi odsedali pošalju pismo onom drugom da ga sačeka i tako obraduje. Punih trideset godina čekao je Ivo da njegova voljena Milica bude slobodna kako bi se oženio s njom. Imao je šezdeset šest godina kada se to desilo, a ona mu je bila prva i jedina žena. Svojim iskustvom kao da je potvrdio svoju čuvenu rečenicu Ništa ne biva pre nego što treba da bude. Odluku da se uda za Andrića, Milica je prvo saopštila Luli Vučo, supruzi njegovog druga po peru Aleksandra Vuča, i oni su im bili i kumovi 7. septembra 1958. kada su sklopili brak intimnim činom kao potvrdom velike, mada grešne ljubavi, ali i čaršijskih tračarenja. Nakon venčanja, Andrić više nije krio da je pišući priču Jelena žena koje nema imao na umu baš Milicu i s njom je svio i svoj prvi pravi dom u stanu u kome je danas njegov spomen muzej u Ulici Proleterskih brigada 2a. Za razliku od Jelene, Milica Babić nije našem piscu bila ništa više nego ljubav. Tačnije, nije mu, kao Jelena, bila književna inspiracija, niti junakinja nekog njegovog dela. Doduše, bila mu je najdraži – prvi i najdobronamerniji saradnik na književnim tekstovima. Mnogo vremena Andrić je proveo u pozorištu i zbog svoje žene – pozorišne slikarke, a i kao član umetničkih saveta beogradskih teatara. Ali, nije cenio pozorište i poziv glumca smatrajući da je reč o velikim imitatorima, plodno uživljenim u tuđe živote. U tom značenju svoju Milicu nikad nije pominjao kao pozorišnu umetnicu, nego kao slikarku u pozorištu. Zajedno s njom proslavio je i vest da je dobio Nobelovu nagradu 26. oktobra 1961, a za nju je saznao vraćajući se iz uobičajene šetnje Kalemegdanom od novinara koji su ga sačekali na ulici ispred stana. Tom prilikom kamere su za večnost zabeležile trenutak kada je sa Milicom prvi put nazdravio. U raskošnoj kraljevski plavoj balskoj haljini sa velikom crnom mašnom u srebrnoj kosi, Milica mu je bila pratnja kada je kročio u svečanu salu u Stokholmu gde se održala ceremonija uručenja nagrade.

Posle ovog trijumfa započela je njihova duga borba sa Miličinom bolešću, teškim oblikom artritisa koji će je indirektno i usmrtiti jer su lekovi oslabili srce koje ju je izdalo. Do poslednjeg dana on joj se javljao sa svih svojih putovanja oslovljavajući je sa Drago Lepo, a potpisivao sa Grli te nežno tvoj Ivo Mandarin odajući na taj način bliskost koju su njih dvoje delili. Nakon Miličine smrti, Andrić je nastojao da svoje društvene aktivnosti svede na minimum, mnogo je čitao i malo je pisao. Zdravlje ga je polako izdavalo zbog čega je često boravio u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet je napustio jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mirotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana.

U Aleji zaslužnih građana, na Novom groblju u Beogradu, 24. aprila 1975. godine, nedaleko od groba supruge Milice, položena je urna s pepelom Ive Andrića, napravljena od zemlje donesene iz piščevog bosanskog zavičaja. Na predviđeno Miličino grobno mesto položeni su posmrtni ostaci Rodoljuba Čolakovića u skladu s narodnom mudrošću Čovek snuje, a Bog određuje!

Književnost, Ljubavi veliki pisaca, Veliki pisci

Ljubavi velikih pisaca

KICOŠ I ŽENSKAROŠРезултат слика за crnjanski

„Otac mi beše pevao pesme i lepio banke tamburašu na čelo… Danju je piskarao, a noću bančio, pijanog su ga na saonicama donosili kući. Tek posle pet godina rodio sam se ja. I tada me poviše u jednoj korpi za rublje, a mati mi pevaše po celu noć uspavanke…“

Ovo je piščev iskaz, a podaci još kažu da je Toma Crnjanski bio pisar, robusne naravi, prgav, kockar i noćobdija. A njegova druga žena (prva je umrla i sa njom je imao sina Jovana) bila je Marija Vujić, iz pančevačke ugledne familije, kći graničarskog oficira. Kada su je udali za Tomu Crnjanskog, on je toliko bio u dugovima, da je majka Miloša, kada se rodio, odgajila u koritu u kome se hleb mesio.

Kao đak i student Miloš je mnoga leta provodio u Ilandži. Meštani ga iz tog vremena pamte kao „ekstravagantnog i kicoški obučenog“ po poslednjoj, ondašnjoj modi. Kažu da se družio sa vršnjacima, ali da je bio pomalo uobražen i da je sve oko sebe držao na odstojanju. Uvek je pod miškom nosio neke knjige, pa su ga svi smatrali zanesenjakom, učenim mladim čovekom.

Kako je rano ostao bez oca, majka nije bila u mogućnosti da ga školuje, već je to učinio bogati ujak, Vasa Vujić iz Beča. Pošto je završio osnovnu i srednju školu kod fratara u Temišvaru, upisao se u Eksportnu akademiju u Rijeci, iako to nije odgovaralo njegovom ukusu, jer je perom počeo da se bavi još kao petnaestogodišnjak, pišući za dečji list „Golub“.

Miloš Crnjanski je bio i strastveni fudbaler, mačevalac, veslač i avijatičar. Sportski napor bio je za njega jedan vid modernog romantizma, a pored prve štampane pesme zaigrao je i u školskoj reprezentaciji.

Prvi svetski rat proveo je u jednom mađarskom puku na Istočnom frontu, u Galiciji, zatim na italijanskom frontu u Udinama. Kada se carevina raspala nastanio se u Beogradu. Sa 19 godina napisao je dramu „Prokleti knez“ koju je poslao Narodnom pozorištu u Beogradu. Upisao se na Filozofski fakultet, gde se upoznao sa svojom budućom ženom, Vidom, ćerkom uglednog Dobroslava Ružića.

Mlad, dobro obrazovan, lepo oženjen, povrh svega već poznat i priznat pesnik, brzo je stekao veliki broj prijatelja, ali i ponekog zavidljivog neprijatelja. Govorio je nemački, mađarski, francuski, italijanski i engleski. Bio je izvanredan govornik i zanimljiv u svojim izlaganjima.

Po rečima Vide, njegove supruge, upoznali su se na fakultetu. Ona mu je rekla da je mesto do nje zauzeto, a on: „Šta zauzeto!“ i seo je pored nje.

Izgledao je neobično sa plavim šeširom. Njeni su bili protiv Crnjanskog, naročito njen stric Žarko Ružić.

— Jednom nas je na Slaviji sačeko motkom — govorila je Vida. Crnjanski je izbegao tuču, a ja sam stricu otela motku. Stric je želeo da me uda za jednog kraljevog oficira, stalno me pozivajući na dvorske balove. Ja sam ubrzo otišla u Pariz. Crnjanski me je ispratio na voz i dogovorili smo se da se dopisujemo. No, sutradan uveče, prvim sledećim vozom, i Crnjanski je stigao u Pariz. Prodao je, za jedan dan, kuću u Pančevu i pošao za mnom — govorila je Vida. U Parizu smo živeli nevenčano, a venčali smo se po povratku kući, u crkvi Svetog Save, a „civilno“ u Pančevu.

Mnogo je voleo žene. Bio je pravi kicoš i ženskaroš. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča…

Pošto je 1920. diplomirao istoriju, odlazi u Pariz, a kasnije postaje i direktor Četvrte muške gimnazije u Beogradu. U svojoj trideset i petoj godini postiže vrhunac u književnom stvaralaštvu pišući „Seobe“. Potom je bio novinar u „Politici“, „Vremenu“, dopisnik poslanstva u Berlinu i Rimu. Proveo je četiri decenije pišući političke reportaže dostojne ilustrovanih listova i romana-feljtona…

ZLATNI VEK KNJIŽEVNOSTI

Oni koji su ga dobro poznavali, govorili su da je ovaj veliki pisac voleo da se šali i da pecka, pa čak i da ogovara, ali je neobično bio radoznao da čuje šta se o njemu misli. „Kažu je l’te, da sam lud, besan, nasrtljiv, rđav? Možda su i u pravu!… Ali ja i ne mogu da budem drugačiji! Ovako je o sebi govorio Miloš Crnjanski, pisac koji je obeležio zlatni vek srpske književnosti „Lirikom Itake“, „Dnevnikom o Čarnojeviću“, „Seobama“, „Romanom o Londonu“.

Rođen je u Čongradu, u blizini mađarsko-rumunske granice (danas Mađarska), 27.10.1893. Mada je teško živeo u Londonu, vratio se u domovinu tek 1965. Živeo je sa suprugom Vidom, a umro je 30. novembra.

ŽIVOT BEZ RAČUNA

Drugi svetski rat doveo je Crnjanskog do Londona, gde je vladi bilo potrebno njegovo pero. Međutim, nije mogao da piše, jer mu, kako tvrde svedoci, sto nije bio zgodan, lampa na njemu nepodesna

Drugi svetski rat doveo je Crnjanskog do Londona, gde je vladi bilo potrebno njegovo pero. Međutim, nije mogao da piše, jer mu, kako tvrde svedoci, sto nije bio zgodan, lampa na njemu nepodesna. Rukopis njegov niko nije mogao da čita i tražio je sekretaricu, ali mladu i lepu. Ukratko, nije hteo ili nije umeo više da piše.

Uspeo je da izdejstvuje od Slobodana Jovanovića čudno rešenje da se „upućuje na rad u Britanski muzej“. A taj rad sastojao se u obilaženju, u podne, najboljih londonskih restorana, i Crnjanski se bacio na izučavanje „mentaliteta mladih Engleskinja koje su služile u vazduhoplovstvu i mornarici kao oficiri“.

Ostao je u Londonu i bio jedan od prvih Srba koji je tražio i 1951. dobio britansko državljanstvo. Jedan od jemaca bila mu je ledi Lajla Pedžet, a drugi spisateljica Rebeka Vest. To nije učinio iz ljubavi prema Englezima, koje je i dalje grdio na sva usta, već iz interesa, jer je verovao da će mu, kao Englezu, biti otvorena vrata britanskog Pen-kluba. Za svoju ženu, međutim, nije tražio britansko državljanstvo.

Pošto je tokom rata primao 105 funti mesečno, vodio je život prilično bez računa. Kada je nestalo platnog spiska, ostao je bez ikakvih sredstava. Međutim, zahvaljujući diplomi Eksportne akademije, dobio je dobro mesto knjigovođe u jednoj od najskupljih londonskih obućarnica u Bondstritu. Imao je lepu platu i pričao je prijateljima da je zadovoljan. Ali mu teška narav nije dozvolila da se tu i zadrži. Tužio je firmu sanitetskim vlastima da u prostoriji u kojoj radi nema dovoljno vazduha. Vlast je povela istragu, utvrdila da nema mesta žalbi i potkazivač je otpušten. Pomoću nekih preporuka dobio je posao u luksuznoj knjižari na Pikadiliju. Provodeći kraći odmor na moru (o trošku ledi Pedžet), hteo je akrobacijama da privuče pažnju nekih mladih devojaka i istegao je tetivu na nozi. Napustio je posao tvrdeći da je nogu povredio u knjižari verući se uz merdevine. Našao se na ulici.

Tada ga je pozvala ledi Pedžet. Stavila mu je na raspolaganje njen „kotedž“ na svom imanju, s tim da se može kretati kud god hoće po njenom divnom parku od 40 hektara. Davala mu je hranu i svako popodne njega i ženu zvala na čaj. Vida je redovno dobijala pomoć Dobrotvornog udruženja slobodnih građana Jugoslavije. Pored toga, ledi Pedžet je stalno izmišljala sitne poslove za nju, kao što su šivenje i mešenje, da bi imala razloga da im i novčano pomaže a da to ne liči na milostinju. Slala ih je svake godine na more, njegovoj ženi je plaćala kurs za šivenje u poznatoj privatnoj školi, a njemu školarinu za Londonski univerzitet, jer je želeo da dobije diplomu iz međunarodnih nauka.

Kod ledi Pedžet ostao je na imanju dugi niz godina, iako ju je jednom prilikom strašno izvređao. Bio je predsednik novoformiranog Udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, a onda je bez povoda dao ostavku. Posle toga, prestao je da se javlja prijateljima, potpuno se osamio, i sve više mu se razvijala manija gonjenja. Kada mu nije radio telefon, mislio je da ga proganja obaveštajna služba, kada pokvari stomak, mislio je da ga truju…

Najzad se sa britanskim pasošem 1965, kao stranac, vratio u svoju zemlju. Bračni par Crnjanski opet se nastanio u svom Beogradu. Poviše Slavije, u višespratnici iznad restorana „Vltava“, prijatan, trosoban stan, Vida je uredila prilježnošću žene zaljubljene u muža. Uz stvaranje velikih dela Crnjanskog stajala je Vida. Saputnik i sapatnik. Na nekoliko knjiga Miloš joj je napisao posvetu: — Vidi, mojoj jedinoj sreći u životu!

TUĐE SLAĐE

PISMA svašta otkrivaju — skrivene želje, tajne duše. Tako se u zaostavštini akademika Miodraga Ibrovca nalaze i pisma koja je Crnjanski pisao njegovoj supruzi Jelisaveti, a odnose se na tridesete godine prošlog veka. Gospođa Ibrovac bila je, kažu, lepa i izuzetno obrazovana žena — studije francuskog jezika i književnost završila je na Sorboni. Gde je Crnjanski upoznao gospođu Ibrovac, nije poznato.

„Draga Gospođo, ako Vam je sećanje iole dobro, morate se setiti da ja već davno pružam ruke za Vama… Vi niste žena od koje se lako odustaje… Uobrazio sam, da je u Vama, čiju pamet i hladnoću vrlo volim, jedna neizmerna žar. Da bih bio bliže boji Vaše kože… Vi i ne sanjate šta sam učinio. Sabinjanka, Vi ste za mene primamljiva zauvek i ja ne mogu da prećutim reči pisane o vašim kostima, stasu, i isto tolika priznanja o vašoj radinosti, vašem intelektu. Da, ljubavi Vama treba, čulne, prave, vrele, a ne sterilnih, ‘duhovnih’ veza. Ako se još jednom sretnem sa Vama, pokušaću da Vam to protumačim.“

NIKAD OŽENJEN  Резултат слика за stevan sremac

Opisivali su ga kao visokog, zdravog, lepog čoveka, bez felera. Rumen, rano sed, sijerih očiju, brkat, duguljastih obraza, pravilnog, malo savijenog nosa, krupnih obrva, visokog belog čela. U govoru je vrskao, imao je poteži jezik. Krupan glas, sitni koraci, tip starog garsona, intelektualnog bećara. Nije voleo da mu se postavljaju tri pitanja: koliko ima godina, kolika mu je plata i zašto se još nije oženo. Kada ga je jedan kolega upitao za godine, poznati pisac je odgovorio iskreno: — Pravo da ti kažem, ne znam ni ja koliko mi je godina. Jer, to se svake godine menja… Stevan Sremac se rodio u Senti, 11. novembra 1855, od oca Avrama Sremca i majke Katarine, rođene Đorđević. Boravio je u Beogradu dva puta. Prvi put kao gimnazista od 1868 do 1879, i drugi put kao nastavnik gimnazije i zreo čovek od 1892. do 1906.

Sremac je stanovao u ulici „Kod dva bela goluba“ u jednoj skromnoj sobi. Nije se nikada ženio pa je zato bio primoran da provodi vek po kafanama. Izbegavao je one gde dolaze velika gospoda i u kojima uopšte ima mnogo sveta. Zato je tražio male kafanice, poput: „Orača“, „Zlatnog burenceta“, „Ginića“, „Slavine“, rasturene po zabačenim krajevima, polutamne i skromne, u koje su dolazile samo dućandžije, majstori i sirotinja. Jednom prijatelju je pričao da mu je „u takvim prilikama došla mnoga misao za priču“, da je po tim kafanicama čuo mnogo izraza, interesantnih reči i zapazio poneku karakterističnu osobinu. Sve što je tamo čuo i video on je beležio odmah čim dođe kući.

U leto 1906. godine Stevan Sremac je bio na vrhuncu slave. Uživao je ugled najčitanijeg srpskog pisca, tek što je bio primljen za člana Akademije nauka. Proslavio se svojim delima „Ivkova slava“, „Pop Ćira i pop Spira“, „Zona Zamfirova“. I dalje je pisao za ogromnim „laboratorijskim stolom“, obučen u šlafrok sa crvenim pojasom i gajtanima, uz crnu kafu koju je sam spravljao. Nosio se gospodski. Profesorovao je u gimnaziji, bio rado viđen gost za kafanskim stolom. Kao i u mladosti, nije odgovarao na učestale provodadžiluke — „Taman posla, ni pomisliti da se ženim. Valjda kada izađem da je vodim uza se kao kišobran kada je lepo vreme. More, batalite te kombinacije…“

Objašnjenje ovog bežanja iz bračnih voda unekoliko objašnjava i Sremčev najbolji prijatelj, čovek koji je desetak godina proveo sa njim pod istim krovom, profesor Mile Pavlović Krpa — „Sastajući se po kafanama sa poznanicima i prijateljima navikao se na samački život, te se u njemu nije javljalo osećanje potrebe za brakom…“

Tokom svoje profesorske karijere Stevan Sremac predavao je izvesno vreme i u Pirotu. Istraživači su otkrili detalj da je Piroćanka Jelena, ćerka sveštenika Pantelije Pantića, bila nesuđena saputnica književnika. Oštro pero Stevana Sremca, koji je kritikovao vlast u Pirotu u listu „Srpska zastava“, zaustavilo je ovu ljubav. Napisao je da u Pirotu žare i pale tri Pante: načelnik okruga i sreza Panta Srećković i Panta Drobnjak i pop Pantelija Pantić, otac Jelenin. Iako je članak bio bez potpisa, u čaršiji se pronelo da je sve zamesio Sremac, pa je veza između Jelene i Sremca prekinuta.

Stevana Sremca Nišlije su uvek doživljavale kao svog najrođenijeg. On je zavirio u dušu i mentalitet starog Niša, te su tako pozorišne predstave sa specifičnim niškim dijalektom „Ivkova slava“ i „Zona Zamfirova“ uvek punile pozorišne dvorane. Veliki uspeh filma reditelja Zdravka Šotre „Zona Zamfirova“, bio je povod da se u medijima progovori da događaji i ličnosti nisu iz Niša, već da je roman „Zona Zamfirova“ inspirisan događajem iz Prištine. Navodno, Sremac je tu priču čuo od Branislava Nušića koji je 1895. godine tamo bio konzul. Neke Nišlije tvrde suprotno. Navodno je Sremac često sedeo pod lipom omiljene kafane „Marger“ u neposrednoj blizini Saborne crkve. Imao je svoj sto, posmatrao ljude, slušao njihove razgovore i šale i često zapisivao. Tu je nastala priča o Zoni, koja je živela u blizini.

Ali piscu koji je zasmejavao celu Srbiju smeha počinje da ponestaje. Usamljen, bez porodice i poroda, kada je napunio pedeset godina dojadile su mu sedeljke po kafanama. Požalio se dobrom drugu, književniku Dragutinu Iliću: „Ne prija mi više ni društvo: ličim na odocnelog ždrala čije je jato odavno odletelo, a on stoji sam i kunja. Svi moji vršnjaci koje pomrli, koje se poženili, a ja kao stari svečan džamadan predajem se s kolena na koleno u nasleđe!“ Iznenada se Stevan Sremac razboleo. U subotu, 26. avgusta 1906, posle podne zvona crkve u Sokobanji oglasila su da je umro.

VOLJENI PROFESOR   Резултат слика за vasko popa

Možda smo mi stanovnici planete Zemlje, koji hodamo po njoj samouvereno u 21. veku, izgubili veru da one prave, iskonske, vanvremenske ljubavi još postoje. Ipak, uverili smo se da su postojali plemenitost i iskrenost, poštovanje i požrtvovanost, i one tanane emocije koje struje između dva srca, pri pomenu imena Vasko i Haša Popa.

Možda smo mi stanovnici planete Zemlje, koji hodamo po njoj samouvereno u 21. veku, izgubili veru da one prave, iskonske, vanvremenske ljubavi još postoje. Ipak, uverili smo se da su postojali plemenitost i iskrenost, poštovanje i požrtvovanost, i one tanane emocije koje struje između dva srca, pri pomenu imena Vasko i Haša Popa.

U gradu Vršcu, u Lenauvoj ulici s prekrasnim drvoredima lipa, upoznali su se kao gimnazijalci Vasko i Haša. Pre toga, Haša ga je gledala danima, kako onako krakat i tanak korača kao da je stigao sa nekog drugog sveta. Posmatrao je i Vasko Hašu, i to je posle u stihove pretvorio: Očiju tvojih da nije, ne bi bilo neba u malom našem stanu. Smeha tvoga da nema zidovi ne bi nikad iz očiju nestajali… Ruku tvojih da nije sunce ne bi nikad u snu našem prenoćilo.“

Veliki poeta 20. veka, čija je poezija prevođena širom sveta, bio je sasvim skroman čovek, ali veliki gospodin, lucidan, sa izrazitim smislom za humor, ponekad sarkastičan, čiju su svaku reč njegovi sagovornici pamtili kao mudrost. Po kazivanju svedoka, sredinom sedamdesetih i osamdesetih voleo je da sedi u beogradskim kafanama: „Madera“, „Mažestik“ i „Ekscelzior“, gde su se odvijali zanimljivi razgovori, a iznad svega prisutni su upijali svaku reč Vaska Pope kada bi nadahnuto govorio o Malarmeu ili Rembou. Bio je duhovit i jednom prilikom, kada mu je kelner doneo lošu kafu, Vasko je rekao: „Ako je ovo kafa, ja sam Franc Kafka.“ Kelneri su ga veoma poštovali, i on je za njih bio jednostavno „profesor“.

Sredinom osamdesetih, Vasko je ispričao prijateljima jedan zanimljiv kafanski događaj. Dok je sedeo u kafani „Ekscelzior“, pio svoju kafu sa saharinom, čitao naše i strane novine, uživao u samoći, prišao je njegovom stolu neki grmalj — brkati policajac. Umesto pozdrava, uz krajnje ljubazan osmeh, počeo je da mu recituje pesmu „Očiju tvojih da nije“.

Dugogodišnji prijatelji Vaska i Haše Popa bili su Žarko Rošulj, grafički urednik u „Nolitu“ i umetnik, pisac vizuelne poezije, i njegova supruga, književnica Svetlana Velmar Janković. Osećajući skoru smrt, Vasko je zamolio svog prijatelja Žarka da piše o njegovom životu, govoreći mu pojedinosti iz svoje biografije, i napominjao mu: „Iskoristi priliku dok sam tu.“ Nažalost, tu priliku nije iskoristio za života pesnika, ali je kasnije, posle smrti Vaska Pope, objavio nadasve dirljivu, prisnu i prijateljski nadahnutu knjigu „Zapisi o Vasku i Haši“. Koristeći ove zapise Žarka Rošulja, otkrivamo neobične detalje iz života pesnika i njegove velike ljubavi Haše.

Hašino pravo ime bilo je Jovanka Singer Popa, ali su je svi u porodici zvali Haša. Poticala je iz bogate i ugledne građanske porodice, gde je otac bio uvaženi advokat. A na arhitektonskom fakultetu, gde je predavala, inače i poznavalac više stranih jezika, Haša je bila za svoje studente koji su je obožavali Singerica.

Haša se rado sećala, sa osmehom, dana kada je Vasko došao da je, zvanično, zaprosi. U kući Singerovih svi su bili uzbuđeni, samo je devojka koja je pomagala u njihovom domu upitala: „A je l’ se to naša Hanzi udaje za jednog ‘šrajbera’? Od čega će oni da živu?“

Veliki srpski pesnik Vasko Popa umro je 5. januara 1991. godine. Kada su ga sahranili, prijatelji su sa Hašom sedeli u Vaskovoj sobi, a ona im je ispričala kako je krišom htela Vaska da izvede iz bolnice i da ga dovede kući da se više ne muči. Zato je odlučila da se ispava kako bi bila sposobnija za taj poduhvat. Uzela je pilule za spavanje. Probudio ju je neki nemir, koraci i žurba bolničkog osoblja. Hteli su odmah da je udalje iz sobe i ona je shvatila da je Vasko umro. Umro! A ona je spavala. Nikada kasnije nije mogla sebi da oprosti što je prespavala trenutak njegove smrti.

POKLONJENI DVORCI

Iz Vaskovih priča saznajemo u zapisima da su Hašini roditelji bili toliko imućni da su posedovali čak „dva dvorca“ u Vršcu. Komunisti Vasko i Haša, kada je nastupilo „novo vreme“, nagovarali su Hašinog oca da se dobrovoljno odrekne bogatstva u korist narodne vlasti. Stari gospodin im je mirno odgovorio: „Deco, ako vama te kuće ne trebaju — meni još manje trebaju.“ Nekoliko decenija kasnije Vasko se pitao, gledajući kako „novi ljudi“ na vlasti grabe vile na Bregu, koliko su on i Haša pogrešili kada su voljno ostali bez „dva dvorca“, jer kasnije, kada su odlazili u Vršac, nisu imali gde da odsednu.  

ŽALOST U STIHU     Сродна слика

Biografija Laze Kostića čeka svog romansijera. Čeka još od onog decembarskog dana 1910. kada je u knjigama Koteškog senatorijama u Beču zabeleženo da je umro bolesnik iz sobe 86

Umro je pesnik, romansijer, novinar, političar, akademik, a sahranjen je na somborskom groblju, gde na ploči stoji zapis: „Ovde leži dr Lazar Kostić, srpski pesnik“.

Njegova sudbina jedna je od najdramatičnijih među životima naših intelektualaca novijeg doba uopšte. U sedamnaestoj godini prevodi „Ilijadu“, u dvadeset i petoj odbranio je doktorsku tezu u Pešti, i to na latinskom jeziku. Putnik i filozof nemirnog duha prošao je sveta, putovao ili živeo u Pešti, Novom Sadu, Parizu, Moskvi, Beogradu, Cetinju, Pragu, Berlinu, Somboru, Petrovgradu… Niko nije bio omiljen i mažen kao Laza Kostić. Rođen 1841. u Kovilju, rano je ostao bez majke, pa su mu ukućani samo dobra činili.

Brzo se proslavio poezijom, prevodima i dramama „Maksim Crnojević“ i „Pera Segedinac“. Srpski narod slavio je u njemu svog Šekspira.

Lekar Milan Savić zapisao je za potomstvo o svom prvom susretu s pesnikom u novosadskoj sabornoj crkvi, u leto 1860, tada je Laza imao 19 godina… „Ujedared zašušta kroz naše redove: Evo Laze Kostića! Svi se okrenusmo nadesno i ja videh u pevnici visokog, mladog golobradog gospodina, belog lika, okruglih obraza, crne bujne kose. Namerno se naslonio na pevnicu i više je gledao u žensku prepratu nego u ikonostas…“Devojke, udavače, za vreme bogosluženja, smerno su gledale preda se. Ali, na ulici, u salonima i na balovima nisu spuštale pogled sa tog naočitog, kao iz kamena isklesanog poete. Od provodadžija su slušale da govori sedam svetskih jezika i da je naslednik ujakovog bogatstva.
 
Prva ljubav započela je u teatru. Glumica Jovanka Kirković, o čiju se naklonost otimaju otmena novosadska gospoda, poklanja srce devetnaestogodišnjem Lazi. Skoro pola decenije je starija od njega, ali on je već pesnik na glasu. Laza je tada počeo da prevodi Šekspirovu dramu „Romeo i Julija“, pa se dosetio i sebi dao ime Romče, a Jovanki — Julijica. Glumica Jovanka Kirković je inače bila prava lepotica, odlična glumica. Oni koji su je lično poznavali tvrde da je bila živahnog temperamenta i vesele naravi, i veoma obrazovana. Svirala je klavir i dobro pevala. Jovanka je znala da joj je kratak vek (bila je plućni bolesnik), predavala se životu i uživanjima. Kao mnoge budimske i novosadske udavače, želela je da što pre postane supruga Lazina. Međutim, Laza, kao što je činio i kasnije, o toj „fikciji“ nije hteo ni da čuje. I još je verovao da će ona ozdraviti pa je tadašnjem načelniku teatra Jovanu Đorđeviću predložio da Jovanku angažuje za glavnu ulogu u njegovoj drami „Maksim Crnojević“. Umrla je u najboljim godinama, napuštena u ljubavi. Zahvaljujući Jovanki Kirković, Laza Kostić je svoj tada ne tako obiman pesnički opus obogatio sa pet lepih pesama koje spadaju u njegova najbolja ostvarenja. To su pesme: „Pod prozorom“, „Na iskap“, „Ljubavni dvori“, „Pogreb“ i „Posle pogreba“. Bio je zaista zanesen lepotom ove glumice.

Žalost je ostala u pesmama, a mladi pesnik se potom zagledao u Pavu, sinovicu kompozitora Kornelija Stankovića. Ponavljaju se šetnje i mirisna predvečerja, zakletve i milovanja, ali zbog Lazinog članka koji mu nije po volji, otac udaje Pavu za nekog advokata iz Vukovara. Udavača ima vremena samo za poslednji tajni sastanak, na kome će, nesrećni i uplakani jedno drugom poželeti sreću i vedrije buduće dane.

Daroviti i razbarušeni poeta nalazi utehu u pisanju, gimnasticiranju i samotnim šetnjama. Pre podne, kada je obično ustajao, pred otvorenim prozorima dizao je gvozdenu đulad uveseljavajući susede. Pred veče, sa zgužvanim šeširom u džepu, trčao je oko Petrovaradinske tvrđave, spuštao se do Dunava i nastavljao da trči uz obalu. Povremeno bi zastajao da bi izveo nekoliko čučnjeva, a Novosađani su se navikli na njegove „izmotacije“’.

LEPOTICA

Lazi se dešavalo da na ulici sretne lepoticu Miru Stefanović, pođe za njom i ne obazirujući se ni na koga uđe u stan njenih roditelja. Domaćin bi ga ponudio da sedne i upitao čemu treba da zahvali za tako visoku posetu. „Lepoti vaše kćeri“, odgovarao je Laza i odlazio iz kuće.

                                                              LENKA IZ SNOVA 

Резултат слика за laza kostic i lenka dundjerski

Laza Kostić je bio profesor novosadske gimnazije i veliki beležnik magistrata, predsednik varoškog suda. Hapse ga jer su mu u stanu pronašli šifrovana pisma Vasi Pelagiću i ilegalna pravila „Družine za oslobođenje i ujedinjenje srpsko“.

Kada je posle pet meseci izašao iz tamnice, opet je postao onaj stari, nepopravljivi, pomalo čudni pesnik. Dunav je često preplivavao, i uvek je nosio neki buzdovan napunjen olovom i tako „vežbao mišiće.“

Neobičan život pesnika i narodnog tribuna, nastavlja se zatim na Cetinju, gde je sedam godina u hotelskoj sobici u „Lokandi“ uređivao „Glas Crnogoraca“. Udavače se i dalje dive velikom pesniku. Pričalo se da je zaljubljen u kneževu kćer Milicu, i da mu ona tajno uzvraća ljubav. Iz Crne Gore Laza dolazi u Novi Sad. Žandari su mu opet za petama, pa on traži i pronalazi gostoprimstvo u zamku Laze Dunđerskog, u Čibu.

U dvorcu najimućnijeg Srbina u Vojvodini pesnik uživa u obilnim gozbama a naročito u prijatnim ćaskanjima s lepom i načitanom domaćinovom kćeri — Lenkom. Tada, u leto 1891. njoj je 21, a njemu 50 godina. Pesnika lutalicu neodoljivo privlači ova devojka izvanredne lepote, ali zbog prevelike razlike u godinama ne usuđuje se da zaprosi njenu ruku. Pripovedao joj je svu svoju bogatu prošlost, ćaskali su na francuskom, vozili se kočijama, a uveče, u salonu, kraj kamina, slušali njeno sviranje na klaviru.
Uvidevši da mu pohotne misli mogu pokvariti prijateljstvo povukao se iznenada u mirne konake Krušedola. U drevnom manastiru postio je sve postove. Uzaludna su sva njegova nastojanja da potisne iz srca lepu Lenku. Najzad je 12. juna 1895. napisao Nikoli Tesli: „Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Žuana, nego i mrtvoga sveca… Do sada je odbila čitavu vojsku prosilaca. Dugo sam se trudio da doznam uzrok toj nemilosti, te jedva doznam šta je: njen ideal je Nikola Tesla.“

Pismo je otišlo i Njujork, a Laza u Sombor gde ga je već četvrt veka čekala i čamila u kući najbogatija miradžika Julka Palanački. On je njen pesnički ideal i čovek njenog života još od kada ga je prvi put ugledala 1870. Postojana i verna nije se udavala i dočekala je da njen Laza ipak jednog dana zatraži njenu ruku. Propatila je i ostarila.

Jula je imala 46, a Laza 54 kao mladoženja, ali zar su godine važne kada se ostvaruju devojački snovi. Mladoženja je za kuma uzeo starog Dunđerskog da bi se i svojim venčanjem i njegovim kumovanjem zauvek odvojio od prelepe Lenke. Bogati mladenci bili su na svadbenom putovanju po Italiji, kada im iz Beča stiže vest: osmog novembra te 1895. od tifusne groznice preminula je zanosna Lenka Dunđerski. Ostarelog pesnika dugo je proganjao duh Lenke. Prošla je i decenija kako je sahranjena, ali kad padne noć, kada opuste ulice, pohodila ga je u snovima, kako ju je prozvao Lenora, lepa Lenka. On onda ustaje, žurno zapisuje na francuskom snove, pa dnevnik brižljivo zaključava: „Treći avgust 1908… Kada sam se probudio, činilo mi se da još osećam pohotljivu opekotinu Njenih usana i teško mi je bilo da shvatim da je to samo obećanje sa onoga sveta. O, ali kakvo obećanje! Nema zemaljskog blaga koje vredi tog obećanja u snu…“ On je sada prisvaja, grli, i nikome ne pušta.

Laza Kostić veliki srpski pesnik verovao je da postoji duša i da posle smrti ona nastavlja neki bolji, srećniji, spokojniji život pun blaženstva.

SANTA MARIJA

U čast Lenke Dunđerski, životu u spomen nastaje jedna od najlepših ljubavnih pesama u srpskoj poeziji „Santa Maria della Salute“, iste godine kada mu umire žena: Zar meni jednom sva ta divota? Zar meni blago toliko sve? Zar meni starom, na dnu života, ta zlatna voćka što sad tek zre…

RASKIDAN ĐERDAN     Сродна слика

Ljubav Milana Rakića i Desanke Živadinović najviše je ličila na bajku.

Beogradsko dete Mile Rači, kako su ga u detinjstvu zvali, rodio se 18. 9. 1876. u Knez Mihailovoj ulici. Detinjstvo je proveo u donjem delu Cetinjske ulice i igrajući se sa Palilulcima često zarađivao čvoruge. Rakić potiče iz ugledne porodice: otac Mita Rakić prvi prevodilac „Jadnika“ Viktora Igoa na srpski jezik, zet Milan Grol, pozorišni i književni kritičar, političar. Ostavši rano bez oca, on se privija uz dedu po majci, čuvenog Milana Đ. Milićevića, književnika i uglednog predsednika Srpske akademije nauka, koji ga je mnogo čemu poučio i materijalno pomogao. Tako uspeva da upiše Filosofski, sa koga prelazi na Pravni fakultet, a zatim nastavlja studije u Parizu.

Pesnik i diplomata, Milan Rakić bio je jedinstvena ličnost u književnom i uopšte javnom životu između dva svetska rata. Napisao je samo jednu knjigu poezije i ostao u našoj kulturi jedan od retkih koji je uživao poštovanje i divljenje Isidore Sekuluć.

Već prve pesme, a zatim i prva zbirka, naišle su na nepodeljene simpatije književne kritike. Jovan Skerlić ih je odmah uvrstio među najlepše „koje su za poslednje vreme na srpskom jeziku napisane“. Prvu službu Rakić je započeo u izvoznoj banci, zatim je prešao u Ministarstvo finansija, a odatle u Ministarstvo inostranih dela. Kao već priznati pesnik i ukazni činovnik počeo je da dolazi ponedeljkom predveče na prijeme kod istoričara i akademika Ljube Kovačevića. U Jevremovoj 37 okupljali su se mnogi viđeni ljudi. Čest gost je bio i mladi pesnik, koji se u januaru 1906. oženio Kovačevićevom ćerkom Milicom. Po venčanju mladi bračni par odlazi u Prištinu, gde je Milan postavljen za vicekonzula. Diplomatsku karijeru zatim nastavlja u Skoplju i Solunu, a posle rata je poslanik u Kopenhagenu, Sofiji i od 1927. u narednih šest godina u Rimu.

Isidora Sekulić koja je Rakića lično poznavala, tvrdila je da su njegove pesme „lična drama ovog strasnog poklonika ljubavi“. Evo nekoliko stihova o očaravajućoj Gospi, koji slave život, ljubav, ženu, strast: „Sinoć sam Gospo, pio razna vina, a sve u čast i slatko ime vaše. No svuda beše takva mesečina da mišljah: pijem nju iz svake čaše.“

I zaista, što je do sada bilo potpuno nepoznato, zaljubljeni poeta, iako je tada već bio oženjen, pevao je da mu je život „raskidan đerdan“ i da se našao „na obalama gde je večna plima“.

Njegova velika ljubav, kako tvrde istoričari književnosti, zvala se Desanka Živadinović. Rakić je bio opijen njenom lepotom. Posebno njenom putenošću i strastvenošću. Bila je „uvek nova, uvek tako čudno draga“. Sačuvano je petnaestak pisama Rakićevih voljenoj ženi. Pisana su pretežno u vreme Prvog balkanskog rata (1912). Već u drugom pismu pesnik Desanki kazuje svoju ljubav. Istog meseca Rakić je doživeo najsrećniji trenutak da se sa svojom dragom susretne u Beogradu u kafani „Moskva“.

Tih dana, Desanka se iz Bora gde je živela, preselila u Zagreb. Rakić je pomislio da je to kraj njihove ljubavne veze.

Posebno je zanimljivo što Rakić, u pismu poslatom iz Beograda 3. 5. 1912, piše da namerava da objavi čitavu zbirku ljubavnih pesama, Desankom inspirisanih i njoj posvećenih. A on, kako kaže, ljubavne stihove nije pisao ni kao dvadesetogodišnjak. Ističe da će tom zbirkom „uneti jednu neobičnu i novu notu u tzv. ljubavnu liriku srpsku“. Milan pokušava sa Desankom da se sretne ako ne u Zagrebu, a ono u bližoj okolini. Razočaran i nesrećan, moli Desanku da mu makar svoju fotografiju pošalje.

Ljubav između Milana Rakića i Desanke Živadinović bila je pre i više bajka nego stvarnost. Novi, prvi svetski rat, nije je prekinuo, ali je njihovu prepisku ipak sveo na retka i kratka javljanja. Poslednje pismo, tačnije dopisnica, datira iz 1916. godine. Rakić je šalje na adresu u Švajcarskoj. Šta se posle dogodilo — ne znamo. Nema nikakvog traga niti svedočenja. A naš veliki pesnik, pred kraj života, još zaljubljen, u svojim stihovima kaže da može mirno da završi „svoga života dane“.

Kada se razboleo, Rakić je dva puta operisan u Parizu. Posle prve operacije vratio se automobilom kojim je sam upravljao, ali posle druge morao je da svrati u Zagreb, u sanatorijum na Srebrenjaku. Zabeležena je jedna od njegovih poslednjih rečenica: — Ne čudite se doktore. Meni je suza uvek nailazila lako. Kao da sad čujem očev glas: „A kod tebe, Mile Rači, opet suze.“

Umro je u Zagrebu u četvrtak uveče 30. juna 1938, a sahranjen tri dana kasnije sa vojnim počastima na beogradskom Novom groblju.

TAJNO SA PRINCEZOM   Резултат слика за jovan ducic

Ljubav je samo istinska ako je slepa. Ljubav je stradanje, a sve drugo nije ljubav — pisao je Jovan Dučić. Zgodni, visoki Trebinjac bio je poznati osvajač žena.

Sam je svom sekretaru Peđi Milosavljeviću govorio o neodoljivoj potrebi da ženu „osvaja kao tvrđavu“, a u jednoj pesmi kaže da se stotinama žena istom (ljubavnom) rečju kleo.

Kao i svaki veliki pesnik zle i naopake životne sudbine, Jovan Dučić je mogao biti izgnanik iz domovine, iz školskih programa, iz javnosti, ali nikada nije mogao biti izgnan iz poezije i jezika naroda kojem pripada. Bio je i jeste „knez srpskih pesnika“ kako su ga mnogi nazivali. Tvorac „Blaga cara Radovana“ i „Jutara sa Leutara“ bio je poznat kao „kradljivac“ ženskih srca, ali je neretko doživljavao neuspehe i nesreće. Ljubav je bila njegova preka potreba, neprestan san, njegov životni cilj.
 
Od prve službe, učitelja u Bijeljini, a potom kroz uspešnu diplomatsku karijeru u Parizu, Ženevi, Beogradu, Sofiji, Atini, Kairu, Rimu, Madridu i Americi, Jovana Dučića su pratile i neprestane glasine o ljubavnim aferama. Bilo mu je i suđeno zbog toga, dolazilo je i do fizičkih obračuna. Tako je 1925. godine u Ženevi Dučić izazvao skandal.

Tada je u našu je prestonicu stiglo pismo od izvesne gospođe Vogel iz ženevske ulice Rue Ferme No 9, upućeno ministru spoljnih poslova gospodinu dr Ninčiću, gde je pretpostavljenom Jovanu Dučiću uputila teške optužbe. Dotična gospođa, ucveljena majka jedne mlade devojke, javljala je da je gospodin Žan Dučić, izaslanik naše „cenjene zemlje u Društvu naroda, okaljao čast njene porodice“. U njihovoj kući je priman sa simpatijama, postao je član porodice. Posle petomesečnog gošćenja, čim je saznao da je njegova ljubavnica Antoaneta rodila dete, zbrisao je bez traga i glasa! Obeščašćena porodica, navodi se dalje u pismu, povešće sudski postupak za utvrđivaje očinstva, kako bi naterali gospodina Dučića da prizna svoje delo.

Neko je Dučiću pokušao da „namontira“ ovu neprijatnost i uspeo je da dokaže uz svedoke da je dotična dama bila lakog morala i stalni posetilac noćnog lokala „Laidot“. Tužiteljka je izgubila spor, jer je Jovan Dučić došao u Ženevu u januaru, a Antoaneta se porodila već u junu 1925. godine!!! Ženevski ljubavni slučaj Jovana Dučića postao je svetski trač. Bio je senzacija kojom su se zabavljali mnogi evropski listovi, čak i afrički. Najpre su ga iz Ženeve sklonili, a potom, posle još jednog skandala ostao je i bez redovne službe!

Dučić je čitavog života bio opsednut ženom i ljubavlju. Iz bogate diplomatske karijere izdvajamo rimski period u vremenu od 1933. do 1937. kada je bio naš izvanredni poslanik. To je zlatno doba njegove karijere. Poslednje godine svog rimskog boravka doživeo je još jednu veliku ljubav sa dona Anđelom, princezom di Sulmone. Bila je to veoma bogata dama, plemićkog roda, ali, nažalost, tuđa žena. Jugoslovenski diplomata i italijanska princeza morali su da se sastaju tajno, najčešće u okolini Rima.

Njegova draga bila je udata za čoveka iz najviših aristokratskih krugova, bliskih italijanskom dvoru, vladi, Vatikanu. Znajući da će kada se najmanje bude nadao ostati bez voljene, Dučić je odlučio da joj pokloni za uspomenu mali zlatni sat u obliku budilnika, a u svom dnevniku je zapisao: „Nema dražeg poklona nego što je sat koji ženi koju volite neprestano kuca o vama, koji je uveče opominje kad treba zaspati i ujutro zakuca novi dan. To je nešto živo i mudro, i određeno i mistično između dve ličnosti, dva života…“
 
Kada je bio na vrhuncu sreće, Dučić je morao da napusti Večni grad i svoju dona Anđelu. Tadašnji predsednik vlade i ministar inostranih dela dr Milan Stojadinović javljao mu je da je već pripremio agreman za njegov premeštaj u Bukurešt! Samo godinu dana kasnije, u pismu Milanu Kašaninu iz Rima (6. 7. 1938) Miloš Crnjanski piše da se o Dučiću u Rimu naslušao „božanstvenih stvari“!

JOVAN I JOVANKA

Dučić je propovedao religiju žene, stvorio poetiku strasti i izumeo filozofiju ljubavi. Tvorac „Carskih soneta“ i „Plavih legendi“ jednom prilikom je rekao: „U hiljadu žena koje smo voleli, mi volimo samo jednu“

U životu pesnika Jovana Dučića, bila je to zanosna glumica Jovanka Jovanović. Da nije bilo nje, smatraju poznavaoci njegovog života i dela, ne bi bilo najlepših ljubavnih stihova srpskog pesništva „Pesme ljubavi i smrti“.
 
Jovanka je za Dučića postala „žena veća no sve žene“. Ljubav između Jovana i Jovanke bila je kakva se samo poželeti može, puna čežnje i želje, zanosa i ushićenja, žudnje i strasti.

Po kazivanju njene kćeri Nade, njena majka se upoznala sa Dučićem u kući vajara Tome Roksandića. Godine 1910. trebinjski pesnik je stanovao izvesno vreme u kući Jovanke i njenog muža Tase Todorovića.

Jovanka se sa 17 godina udala za čoveka koji je isto toliko godina bio stariji od nje. Njeni osiromašeni roditelji udali su je i ne pitajući je, za „dobru partiju“, inženjera Tasu Todorovića. Dok su bili mladi supružnici, Jovanka nije osećala za njim ni duhovnu, ni telesnu potrebu. U svom prozaičnom životu nesreću je nadomestila brigom i ljubavlju prema deci Dušanu (1905) i Nadi (1907).

Ljubav Jovana i Jovanke iz osnova je izmenila njihov život. Nanela im je mnogo bola i donela isuviše stradanja. No, pesniku Dučiću bila je najveća sreća inspiracija, najveća ljubav i zla sudbina.

U leto 1910. inženjer Tasa Todorović, sa službom na železnici, radi poboljšanja Jovankinog zdravlja zatražio je premeštaj iz Beograda u Vranje. Gotovo istovremeno, Dučić je postao ukazni činovnik i pošao u Sofiju za pisara srpskog poslanstva. Kao nekadašnji njihov podstanar i kućni prijatelj, dolazio je povremeno u kuću svoje voljene.
 
U momentu slabosti Jovanka je mužu priznala svoju grešnu ljubav. Taj čin je smatrala časnim, da pre nego što napusti muža, prizna istinu, verujući da će Tasa imati razumevanja. Znala je da joj neće oprostiti, ali zbog svog ugleda i da bi se izbegla javna kompromitacija, da će se složiti da se razvedu sporazumno i bez skandala. Desilo se, međutim, nešto neočekivano.

Ozlojeđeni muž je zatražio od Jovanke da sama svoj greh opere i iskupi se time da njihovog lažnog prijatelja i svog ljubavnika iz pištolja, koji će joj on nabaviti „ubije kao psa“. Ili da ga — makar rani. No, umesto toga, kada je Dučić lično pozvan od Tase, došao u goste, Jovanka je napustila muža i sa Jovanom Dučićem i njihovim sinom Jovicom otišla zanavek iz Vranja i pošla za Beograd. Tasa Todorović u svojoj mržnji piše tužbu ministru inostranih dela.

Tada nastaje prava poplava osuda, zgražavanja, prezira. Oglasila se čitava armija Dučićevih neprijatelja. Dučić u jednom pismu piše: „Svetu uvek treba da se neko raskine, a moj je red davno bio. Pre nisu imali rašta da me vuku po blatu, a sad im se čini da imaju.“ Tasa iz osvete oduzima Jovanki decu, a ona očajna, iz Vranja odlazi bratu u Novi Sad, a posle svojima, majci i baki, u Zagreb. Tamo će kasnije postati zapažena glumica. Godine 1919. upoznaje tvorca čuvene Karakterologije Jugoslavije, dr Vladimira Dvornikovića za koga će se 1932. udati. A kada Dvorniković postane pomoćnik ministra prosvete 1934. prelaze da žive u Beograd. Jovanka Dvorniković nastavila je da glumi i u beogradskom Narodnom pozorištu. I mada u senci Žanke Stokić, bila je zapažena Gospođa ministarka. Igrala je i na filmu. Umrla je 6. januara 1963. godine. Svojom ljubavlju Dučić ju je uzdigao do besmrtnosti, i kako je zapisao Vasko Popa „ostale su za njom negove reči lepše nego svet“.

Nije se Dučiću ostvarila želja da se oženi svojom velikom ljubavlju Jovankom Jovanović. Bili su kobni jedno drugom. Njihov sin Jovica ubio se u mladim godinama zbog ljubavi. Jovanka Jovanović bila je Jovanu Dučiću nadahnuće, bol, ali i poetska inspiracija.

Književnost, Književnost uživo, Književnost za osnovnu školu, Lektira, Srpski pisci

Orlovi rano lete, Branko Ćopić

_sp-knjizevnik-branko-copic

Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom. U isto vreme, njegov otac, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv austrougarskih zavojevača. Tako su se dva brata, nalazeći se u dve zaraćene vojske, borili ustvari jedan protiv drugoga. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. 

Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke, dede Radeta i strica Nidže.
Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“. Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjaluci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike; 1939. godine je dobio nagradu „Milan Rakić“. Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima aprilske katastrofe on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a kad je planula prva oslobodilačka puška, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, takođe poznatim književnikom, Skenderom Kulenovićem.

Posle rata neko vreme je bio urednik dečijih listova u Beogradu, a potom počeo profesionalno da se bavi književnošću. Smatra se jednim od najvećih dečijih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. 
Okončao je život samoubistvom, skočivši s mosta u reku Savu 1984. godine u Beogradu, sa Brankovog mosta.

Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUBiH.

Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.

Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.

Spomenik Branku Ćopiću ispred Banjalučkog muzeja.Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.

Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti a u hajci na pisca učestvovao je i Broz lično. Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.

Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.

Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.

Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.

Branko Ćopić je cenjen i kao dečiji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.

Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.

Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti a u hajci na pisca učestvovao je i Broz lično. Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca

Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.

Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. 

Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.

Branko Ćopić je cenjen i kao dečiji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.

BRANKO ĆOPIĆ O SEBI

– Moj deda Rada bio je neobičan čovjek. Njegov začarani svijet, sav satkan od bajki i maštarenja, mjesečine i prozračne svile miholjskog ljeta, bio je svojevrsni svijet oktobra, ali onog našeg, krajiškog, smirenog, zlatnog oktobra u ranu jesen, o Miholjdanu, kada su nam u kuću dolazili dragi gosti, kad je sve bilo puno priča i obilja, kad je i mačka bila sita i miroljubiva, a miš debova i bezbrižan… Ti dedovi oktobarski dani predstavljaju osnovnu riznicu svih mojih pravih literarnih motiva. Odatle sam krenuo i počeo da slikam svet po liku i podobiju ovog čestitog, duševnog i na svoj način pravednog čoveka.

 – Uopšte, Krajišnici su jedan izuzetan soj ljudi, svet za sebe. Na izgled ćutljiv, a nije. Na izgled mrk i mračan, a nije. Gord jeste, ali je i plemenit. Začudo, spreman je na jednu posebnu vrstu obračuna: pobegne nekom žena, ili uhvate nekog u krađi, ili zatekne – tako – muž ženu ili žena muža u  neverstv, znate li šta mu sleduje? Pesma. Podrugljiva pesma, ismevačka, pakosna ponekad, humoristična najčešće. To mu dođe kao glavna kazna: sprdaju se s njim. Postaje povod da selo uživa u njegovoj nevolji, a kad selo već ima povod – zašto da se liši uživanja?

– Presudan uticaj na mene su ipak izvršila dela Cankara, Kočića, Krleže i Andrića.

– Cankar: nepomirljiv i gorak sanjar, pritisnut bremenom preteškim, a vođen divnom ljudskom čežnjom, odmah je osvojio mene, jesenjinovsku sanjalicu i pridobio me svojom tužnom ljubavlju za čoveka koji se bori i strada…

– Buntovni Kočić: najpre mi je bio blizak po ljudima koje je opisivao a koje sam veoma dobro znao, kao da su baš iz mog sela. Potom sam duboko osetio i suštinu tog njegovog specifičnog krajiškog bunta i njegovu gorštačku samouverenost. Sto puta sam se setio njegovih reči: Uzdaj se u se i u svoju pamet, ako je imaš

– Krleža: pred njim sam stajao opčinjen kao jagnje pred zmajem! Kako je vulkanski temperamentno rušio sve neljudsko oko nas i u nama…

– I posebno dragi Andrić: ostao mi je najbliži možda i zbog toga što mi je bilo teško odrediti zašto. Volim onaj njegov mir kojim prilazi ljudima i životu; volim ono njegovo veliko i rečito ćutanje i dobru reč kazanu za čoveka koji je svakakav, i toliko željenu tišinu u koju nas najzad odvede: iza svake želje dolazi smrt, iza svakog smeha… ćutanje. S poštovanjem sam uvek zastajao pred piscem koji je prošao košmarnu stravu proklete avlije života i dao nam čudesne mostove od jave i sna koji vezuju narode i države, prošlost i budućnost, život i smrt. Posle njega neću više nikog da pominjem…

 – Želja mi je da u ovaj tužni svet nabijen mračnim slutnjama, unesem što više vedrine, smeška nadanja, plavih bajki i puna-puncata kola strmoglavih, pustih i dragih lagarija, a verujte mi: ja još ponajmanje lažem… jedino – kad zinem!

 – Gospodine Ćopiću», rekao mi je podavno jedan usamljen, star i bolestan pustinjak, otac Sava, u besputnim brdima Svete Gore, vi radite jedan čestit posao: nasmejavate i razvedravate ljude u njihovoj većnoj samoći. Ako tako kaže i neki usamljenik iz milionskog Beograda, znam da nisam uludo pisao…

Dela:

Zbirke pripovedaka:
Pod Grmečom (1938), 
Borci i bjegunci (1939), 
Planinci (1940), 
Rosa na bajonetima (1946), 
Sveti magarac (1946), 
Surova škola (1948), 
Ljudi s repom (1949), 
Odabrane ratne pripovetke (1950), 
Izabrane humorističke priče (1952), 
Ljubav i smrt (1953), 
Dragi likovi (1953), 
Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), 
Gorki med (1959), 
Bašta sljezove boje (1970); 

Romani:
Prolom (1952), 
Gluvi barut (1957), 
Ne tuguj bronzana stražo (1958) 
Osma ofanziva (1964), 
Delije na Bihaću (1975); 

Zbirke pesama:
Ognjeno rađanje domovine (1944), 
Pjesme (1945), 
Ratnikovo proljeće (1947); 

Komedije:
Doživljaji Vuka Bubala 
Odumiranje međeda 

Dela za decu:
U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke 
Priče partizanke (1944), pripovetke 
Pjesme pionirke (1945), pesme 
Bojna lira pionira (1945), pesme 
Družina junaka (1945), pripovetke 
Bajka o sestri Koviljki (1946), proza 
Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke 
Vratolomne priče (1947), pripovetke 
Armija odbrana tvoja (1947), pesme 
Sunčana republika (1948), pesme 
Rudar i mjesec (1948), pesme 
Ježeva kućica (1949), pesma 
Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke 
Pijetao i mačka (1952), pripovetke 
Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke 
Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme 
Orlovi rano lete (1957), roman 
Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke 
Večernje priče, (1958), priče u stihu 
Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama 
Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke 
Magareće godine (1960), roman 
Slavno vojevanje (1961), roman 
Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman 
Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme 
Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke 
Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. 

Analiza dela

Književni rod: epika
Književna vrsta: roman
Autor: Branko Ćopić
Mesto radnje: Bosanska krajina, selo LIPOVO
Vreme radnje: Pred početak Drugog svetskog rata i za vreme okupacije (jesen 1940. i proleće 1941.)
Glavni likovi: Jovanče, Stric, Nikolica, Đoko Potrk, Lazar Mačak i Lunja.
Sporedni likovi: Poljar Lijan, učiteljica, učitelj i Nikoletina Bursać
Tema: Kako je proticalo nemirno i burno dečaštvo Jovančetove družine
Ideja (poruka): Poruka je u naslovu romana. Orao i soko u narodnoj poeziji simboli su slobode i hrabrosti. Za ove dečake rekli bismo pre da su orlići, ali u teškim iskušenjima oni su raširili svoja krila  i počeli rano, nego što se očekivalo, da lete, to jest, postali su pravi orlovi. Prerano suočavanje sa surovošću i nepravdom; još nedozreli (dečaci) morali su boriti se za opstanak i slobodu, ili što bi Njegoš rekao: „Mlado žito, navijaj klasove, pređe roka došla ti je žnjetva“.

FABULA

Roman počinje opisom Prokinog gaja, pošto se na toj sceni zbiva najveći deo radnje. „Zapuštena, gusta i prilično velika šuma, na sat hoda od podnožja planine“ sa obiljem „zapuštenih krošanja“. Uz to, tu je i grob hajduka Jovančeta, na samoj ivici gaja. Tepsija, zaravan u Prokinom gaju, mesto je gde su deca najčešće boravila.

Zaplet

nastaje kad početkom te školske godine u selo Lipovo stigne novi učitelj, „zloćud stariji čovek“, pijanac, nevaspitan, mrk, zlovoljan, svadljiv, koji je po kazni iz grada premešten u selo. Imao je nos crven kao paprika, a obraze podbule – sve od rakije. Đaci su bili uplašeni i zažalili su za dobrom, leptirastom plavom učiteljicom Lanom. S tim se nikako nije mogao pomiriti Stric, najviši đak u razredu, te je za učitelja smislio originalan nadimak: gospodin Paprika. Ova vest iz zadnjih redova širila se po poznatom sistemu „javi dalje“ i kad je stigla do polovine učionice, učitelj je primetio šaputanje i dreknu:
„Šta vi tu šapućete, a“?
Preplašenom đaku, kod kojeg se zaustavio , same izleteše reči:
„Molim, gospodine Paprika, kažu da se vi zovete gospodin Paprika.“
Naravno, učitelj je besno tražio da se javi „kum“, Jovanče je hrabro preuzeo odgovornost na sebe, a Stric je dobio zadatak da nađe prut. Da ne bi dobio batine, Jovanče iskače kroz prozor i tu nastaje opšta trka za njim uz šalu i smeh.
U nastavku pisac nas postupno „upoznaje“ sa dečacima članovima „hajdučke družine“ koja se „odmetnula“ zbog zuluma njihovog učitelja Paprike. Družina se postepeno uvećava: prvo Jovanče, zatim Stric, pa Đoko Potrk, Lazar Mačak…
Članovi družine polažu zakletvu na grobu hajduka Jovančeta, čukundede njihovog vođe Jovančeta. Uređuju logor na Tepsiji. Grade kolibu za družinu i kućicu za kuju Žuju i ognjište za vatru. Dok  ostala deca, koja nisu dobila batine,  idu u školu, družina boravi u logoru, a kad đaci pođu kući i družina „hajduka“ se zajedno sa njima vraća. Dakako, ova tajna nije mogla ostati za dugo. Logor je prvo „otkrila “ devojčica Lunja, koja posle silnih rasprava sa dečacima postaje član družine. Lukavi poljar Lijan krene da uhodi hajduke kad su roditelji ovih dečaka saznali da im sinovi, umesto u školu, idu negde u šumu. Ovaj deo romana kipi od komičnih situacija kao što je i ona kad poljar Lijan nabasa na tajnu Žujinu kuću i upadne u jamu, ili scena kad roditelji opkole skrovište sa svih strana. Dečaci su se branili bacanjem kromira na napadače. Na kraju su ipak savladani, ali u njihovu odbranu staje Nikoletina Bursać, seoska delija,
i spasava ih od kazne. Na uporno navaljivanje seljaka, učitelja Papriku povukoše iz njihove škole, a u selo se ponovo vrati učiteljica Lana. Tako je okončana hajdučija i svi dočekaše zimu u školi. Evropom je besneo rat. Družina čeka proleće. Tu se završava prvi deo romana.

Drugi deo romana

počinje vešću koju je učiteljica Lana saopštila učenicima. Otpočeo je rat. Beograd je bombardovan. Zaštitnik dečije družine Nikoletina Bursać odlazi u rat. „Toga trenutka prestalo je ono pravo,bezbrižno djetinjstvo đačkog harambaše Jovančeta. Nastalo je jedno drugo djetinjstvo, oprljeno mrazom rata, dječaštvo buntovnika, nekadašnjeg vođe odmetnika iz Prokinog gaja“. Okupatorska vlast („ustaše“) oduzimali su seljacima oružje, vojničku opremu, pljačkali žito i stoku, premlaćivali i mučili ljude, palili kuće, ubijali nejač. Stara družina dečaka se aktivirala. Zadatak im je bio da motre i obaveštavaju seljane o približavanju ustaša selu. Tako su Jovanče i Stric upozorili Nikoletinu da njegovoj kući idu ustaše i tako mu pomogli da se na vreme sakrije. Paljenjem vatri, odnosno, dimnim signalima sa obližnjih uzvišenja Lisine i Golog brda, kao i kurirskim načinom obaveštavanja, upozoravali su seljane na dolazak neprijatelja. Stric se jednom izložio smrtnoj opasnosti. Ustaše su na njega pripucale, ali je stradao samo njegov šešir. Jovanče i Mačak spasili su opkoljene Lanu, Nikoletinu i Lijana, pokazavši im put do pećine. U njoj su u toku NOB-a partizani čuvali zaplenjeno oružje i municiju. Čitava Jovančetova četa prošla je kurirski kurs. Prokin gaj postaje partizanska radionica.
Roman se završava podatkom da u rat odlazi Jovančetova družina.
„Neka bude onako kako ste se dogovorili na poslednjem sastanku u Gaju: oni koji ostanu živi sastaće se opet jednog dana u Prokinom gaju, naložiće vatru u logoru Tepsija i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili“…

Glavni likovi:

Junaci ovog romana učenici su četvrtog razreda osnovne škole, osim NikoliceJovanče: Harambaša hajdučke družine je postao jer je bio najcenjeniji i najodlučniji od svih dečaka. Pisac za njega veli: Dječak je od starijih čuo tek ponešto o pravdi, ali sluti da je dobro i pravedno to što je pokušao da zaštiti Strica. To ga ispunjava čudnom snagom i radošću i daje mu odvažnost da sam krene u dubinu puste šume“ da bi izabrao mesto za hajdučki logor. Bistrouman je, procenjuje stvari pametno, a prema svima iz svoje družine odnosi se brižno i privrženo. On je i snaga i „mozak“ hajdučke družine. Dečaci u njega imaju veliko poverenje, omiljen je i poštovan.
Stric Njegovo pravo ime bilo je Stevo, ali su ga u razredu zvali Stric jer je bio najviši. Bio je siroče bez oca i majke. Dosetkom je reagovao na mane učitelja. U romanu najviše komike ima kad je na sceni Stric, ali imao je i jednu slabu tačku prema devojčici Lunji, za koju su svi znali, pa su ga zadirkivali, a on bi pri pomenu njenog imena uvek pocrveneo i zbunio se. Bio je neustrašiv što je i dokazao kad je sam prespavao noć u šumi. Ume da razgovara sa životinjama.
Lunja: To je razdragana devojčica, koja, gde god da dođe, donosi neku radost i toplinu. Ona se, makar i nedovoljno svesno, bori za ravnopravnost između dečaka i devojčica i u tome na najbolji način pokazuje da je u mnogo čemu iznad dečaka ( na primer u hrabrosti: setimo se scene u tajanstvenoj pećini, ili kad otkriva diverzante.) Nju pisac ovako slika: Lunja je bila tiha ćutljiva desetogodišnja djevojčica, velikih mirnih očiju. Stričeva prva komšinica. Uvek je ćutke i nepozvano išla za dječacima, posmatrala šta rade i kako se igraju, pronalazila ih je u ribarenju oko rijeke, u krađi lubenica, u potrazi za ptičijim gnijezdima. Vikali su na nju, prijetili joj čak i kamenjem, ali tiha radoznala djevojčica sklonila bi se samo za kratko vrijeme i tek je dječaci smetnu sa uma, a ona već viri iza nekog žbuna ili šuškajući izlazi iza visokog kukuruza… Ona je Stricu uvijek za petama… krpi dječacima košulje, čarape, kape, prišiva dugmad, brine o svenu.
Đoko Potrk: Tako su ga zvali jer je trkom dolazio u školu i vraćao se kući, potrkivao je i onda kad na tablu izlazi. U družini je bio zadužen za sklapanje stihova:
Naš učitelj baš je slika,
nos mu crven ko paprika..
Ovdje živi hrabra četa
harambaše Jovančeta.
Nik Ćulibrk, zvani Amerikanac: Otac mu je dugo radio u Americi, pa je povremeno u razgovoru koristio engleske reči: halo, bojsovi i sl. Nosio je plave pantalone i kaubojski šešir.
Nikolica: Najmlađi u družini, učenik prvog razreda. Bio je svojeglav i ljut, crn kao Arapin. Prepoznatljiv je u romanu po tome što je uvek sa sobom vodio kuju Žuju, zbog toga su ga zvali Nikolica sa prikolicom. Ivan Popović Vanjka: Njegov otac je bio za vreme I svetskog rata zarobljen u Rusiji i tamo se oženio Ruskinjom. Plavokos je i krupan da su ga svi zvali Vanjka Široki.
Poljar Lijan: „Krivonog čičica lisičijeg lica i lukavog pogleda“. Uvek je „mućkao bocu s rakijom i potezao iz nje“. Ume da se pretvara i da se ulaguje; seoskom knezu se obraća sa kneže-viteže. Njegov zadatak je bio da luta selom „na krivim hodaljkama i da juri decu s tuđih voćnjaka i vinograda i da im brani da love ribu… Boreći se večito sa decom, nije čudo što je i sam podetinjio; upuštao se u prava dečija lukavstva, smicalice i doskočice. Međutim, nije bio zločest, niti surov prema deci. Naprotiv, mnogo je voleo decu i najčešće im „gledao kroz prste“ kad bi ih uhvatio u šteti. Pisac za njega veli:“ Umije taj da vreba… kao pravi osnovac, da se provlači kroz plot, krije se tako vešto kao da igra žmure, a po potrebi će se i na drvo uspuzati…Domišljat i sam je krao voće, lubenice i krastavce, a onda je po selu dizao dreku i „tražio lopove“
Nikoletina Bursać: To je momak neobično jak koji se zaštitnički odnosi prema  svoj seoskoj deci. (Na primer, kada spasava decu-hajduke od fizičkih kazni njihovih roditelja posle hvatanja u njihovom logoru. Bio je nežan i osećajan, popustljiv prema dečijim nestašlucima. Među privim je otišao u borbu kad je neprijatelj napao domovinu. Ovom junaku Ćopić je posvetio zbirku pripovedaka „Nikoletina Bursać“. Neke ste već čitali (Surovo srce, Mitraljezac golubijeg srca).
Učitelj, bio je „zloćud stariji čovjek koga su po kazni, zbog pijanstva, premjestili u selo iz obližnje varošice“. Imao je poveći crven nos kao paprika i podbule obraze od pijanstva. Vrebao je svaku priliku da, i bez ikakvog razloga, tuče decu i da vreči kao jarac. Poslije onog Lunjinog navaljivanja da dobije batine i njezinog neočekivanog bjekstva kroz prozor, učitelj Paprika se sasvim prozlio. Upadao je u razred ljut i mamuran, podozrivo gledao primerne đake, zlurado se smeškao, razgoropadio bi se i sve đake redom tukao govoreći:“Baš mi je škola za vas divljake seoske! Za vas je šuma i koze, a ne knjiga.

 

Književna olimpijada, Književnost, Književnost za osnovnu školu, Stilske figure

Stilske figure

Stilske figure su reči i izrazi kojima pripovedači i pesnici obogaćuju književno delo, dajući nova, šira i prenesena značenja.1. Hiperbola 

Preterano uveličavanje radi postizanja većeg efekta u književnosti, naziva se hiperbola. Vrlo često se primenjuje u narodnoj književnosti, u izrazima poput „krvca do koljena“.

Primeri:

Suzama je zamutila more, a jaukom ustavila šajke. (narodna pesma);
Kad je viđeh đe se smije mlada, svijet mi se oko glave vrti (Njegoš, Gorski vijenac)

2. Kontrast (antiteza)

Stilski postupak u kom se nešto poredi po suprotnosti naziva se kontrast. Njegovom primenom, suprotne pojave su jače izražene.

Primeri:
Tresla se gora – rodio se miš. (narodna izreka);
Na jeziku med, a na srcu jed (narodna izreka)

Kontrast ili antiteza je stilska figura kod koje se pojave i predmeti dovode u vezu pomoću suprotnih osobina i pojedinosti i time paralelno postavljene suprotnosti u antitezi uzajamno pojačavaju značenje i jednog i drugog pojma.

3. Personifikacija 

Personifikacija je dobila ime od latinske reči persona što znači osoba, pa bi se na srpski mogla prevesti kao poosobljavanje. Personifikacija je izražajan način kazivanja kojom se stvarima i pojavama pripisuju ljudske osobine.

Primeri:

Mjesec kara zvijezdu Danicu… (iz narodne pesme); 
Progledale su mi patike (razgovorno) 
Drvo je obuklo novo odelo bele boje (iz sastava);

4. Poređenje (komparacija) 

Poređenje (komparacija) je izražajan način kazivanja kojim se nešto što je manje poznato upoređuje sa nečim poznatijim. Poređenje može biti po sličnosti ili suprotnosti. 

Primeri:

Brz kao strela. (narodna izreka);
Vredan kao pčela (narodna izreka)

5. Epitet 

Reči koje kazuju najbolja opažanja o određenim predmetima razgovora ili pisanja i ističu neke njihove osobine nazivaju se epiteti. To su najčešće opisni pridevi koji pojačavaju osećanja i ostavljaju jače utiske.

Primeri:

U svitanje, u pojati niskoj… (Sergej Jesenjin, Pesma o keruši);
…kao jedno riđe štene njeno. (Sergej Jesenjin, Pesma o keruši)

6. Onomatopeja 
Podražavanje glasova i zvukova iz prirode naziva se onomatopeja. Reči: bućnuti, krcnuti, pucketati, fijukati- nazivaju se onomatopejskim rečima.

Primeri:

Durak huknu, sve zamuknu (Ivan Mažuranić, Agovanje);
Krcnu kolač nekoliko puta… (Ivan Mažuranić, Smrt Smail-age Čengića)

7. Metafora

Jezičko-stilski postupak u kom se iskazuje preneseno značenje po sličnosti naziva se metafora.

Primeri:

Oj Stojane, jabuko od zlata… (narodna pesma – Ropstvo Janković Stojana);
Tužna pesmo, majko stara…-misli se na Srbiju (Oskar Davičo, Srbija)
Kada se metafora proširi na celu jednu sliku, ili čak celo delo, stilska figura se naziva alegorija. Prisutna je u narodnoj pesmi Ljubavni rastanak u kome plavi zumbul i zelena kada predstavljaju zapravo momka i devojku koji su rastavljeni.

Primeri:
Imao sam od zlata jabuku, pa mi danas pade u Bojanu. (narodna pesma Zidanje Skadra);
Vila gnjezdo tica lastavica, vila ga je za devet godina… (narodna pesma)
Dva cvijeta u bostanu rasla, plavi zumbul i zelena kada… (narodna pesma „Ljubavni rastanak“)

8. Slovenska antiteza 

Slovenska antiteza je stilska figura klasična za srpske narodne pesme. Sastoji se od tri dela:

pitanja: 
Oj punice, đevojačka majko,
Ili si je od zlata salila?
Ili si je od srebra skovala?
Ili si je od sunca otela?
Ili ti je bog od srca dao?’

netačnih odgovora:
“Niti sam je od zlata salila,
“niti sam je od srebra skovala,
niti sam je od sunca otela’

jednog tačnog odgovora:
već mi je bog od srca dao.
(Narodna pesma, Ženidba Milića barjaktara)

9. Ironija 

Stilska figura u kojoj se rečima daje suprotan smisao od onog koje imaju kao svoje osnovno značenje naziva se ironija Ako u prizvuku ima i zlobe, ili je ironija bolesno preterana, dobija se sarkazam.

Primer (ironija): Samo ti nastavi da se svađaš! (ustvari: Prestani da se svađaš!)
Primer (sarkazam): Ako`j um`o kamen gristi, mora da se ugojio! (J.J. Zmaj, Tri hajduka )

10.Alegorija

Stilska figura u kojoj pesnik u zavijenoj, skrivenoj formi iskazuje svoje misli i osećanja.

Primeri:
„Imao sam od zlata jabuku pak mi jutros pade u Bojanu te je žalim, prežalit ne mogu.“ – (odlomak iz pesme Zidanje Skadra)
Alegorija predstavlja govor u kome se pojmovi i misli iskazuju drukčije, a ne riječima koje ih direktno izražavaju, slikovit govor, slikovito objašnjenje pojmova i misli.

11.Gradacija 

Gradacija je stilska figura, pesnički izraz u kojoj pesnik postupno ređa slike po jačini doživljavanja od najslabije do najjače ili obrnuto.

12.Anafora je stilska figura koja predstavlja iznošenje spreda, ponavljanje istih reči na početku rečenice i rečeničnih delova.

Primeri: “ Zbogom, žitku, moj prelepi sanče! Zbogom, zoro, zbogom, beli danče!“ – iz pesme Kad mligijah umreti od Branka Radičevića.

13.Epifora 

Stilska figura koja predstavlja ponavljanje jedne ili više reči na kraju rečenice – suprotno od anafore.

14. Simbol 

Simbol je stilska figura kojom se konkretnom predmetu pridaju simbolična značenja. Jedan simbol može imati više značenja.
Primeri: nebo – simbol mira, slobode, beskonačnosti, plava boja …

 

Književnost, Književnost uživo, Književnost za osnovnu školu, Lektira, Veliki pisci

Romeo i Julija, Vilijam Šekspir

     Analiza dela

Književni rod: drama

Književna vrsta: tragedija

Tema: Nesrećna ljubav Romea i Julije. Deca u ljubavi proiv roditelja u mržnji

Ideja: Ljubav mladih ruši sve prepreke, što stariji, koji su zaboravili na mladost, shvate tek posle tragedije. Ideali možda nisu stvari po meri ovog sveta, ali svet bez njih ne vredi mnogo.

Mesto radnje: Radnja se odvija u Veroni i Mantovi.

Vreme radnje: 15 vek.

O piscu

william-shakespeare-wallpapers-355272-660x532

Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616) bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. Romeo i Julija (engl. Romeo and Juliet), u ranijim prevodima Romeo i Đulijeta (ital. Romeo e Giulietta), jedna je od tragedija engleskog pisca Vilijama Šekspira. To je njegovo najpoznatije delo. Radnja se odvija u italijanskom gradu Veroni. Jedna od kultnih rečenica iz ovog dela je Julijina:

O, Romeo, zašto si Romeo?

Opus njegovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.

Fabula

U uvodu vidimo da su dve ugledne veronske porodice: Monteki i Kapuleti, u zavadi. Između njih na glavnom trgu izbija svađa koja završava upozorenjem kneza Eskala, koji zabranjuje dalje sukobe. Naslućuje se da je Romeo, sin Montekija, zaljubljen u Rozalinu, devojku iz porodice Kapuleti, koja mu ne uzvraća ljubav. Kapuleti organizuje zabavu, a Romeo radi Rozaline dođe.

Zaplet: počinje kad tamo sretne Juliju. Između njih se javlja ljubav, uprkos ograničenju, koje nameće mržnja i svađa njihovih porodica. To je ljubav koja ne zna za granice, ni za kompromise, jer samo od dodira ruku zatrepere im cela tela; kad čula izbrišu svet oko njih; kad izbledi prošlost, kad ne slute budućnost, nego žive u trenucima sadašnjosti. Ali kako nam Šekspir predstavlja Veronu i njene žitelje, to istovremeno znači da tako nešto nije od ovoga sveta, ni po njegovoj meri, pa je tragedija neminovna. Svoju ljubav ne smeju otvoreno pokazati jer su pripadnici smrtno zavađenih porodica. Zato Romeo krišom dolazi u Julijin vrt i predlaže joj da se tajno venčaju. Julija pristaje, pa Romeo odlazi kod monaha Lavrentija i dogovara tajno venčanje. Lavrentije ih venča, ali istog dana Tibaldo napadne Romeovog prijatelja Merkucija, i dok ih Romeo pokušava razdvojiti Tibaldo probode Merkucija. Tibalodo izazove i Romea te ga Romeo mačem probode. Pošto je knez zabranio borbu između porodica pod pretnjom smrtne kazne, Romeo beži kod Lavrentija. Knez ga ipak ne osuđuje na smrt nego na prognanstvo. Pred odlazak iz grada Romeo provede noć s Julijom, i mada mu teško pada odvajanje od nje, on ipak ode u Mantovu. Pošto Romeo ode, Julija sazna da se mora udati za grofa Parisa ili će je se otac odreći. Ona ode kod Lavrentija, a on smisli plan da prevare njene roditelje, da joj uspavljujuće sredstvo od kojeg će izgledati kao mrtva. Lavrentije pošalje i pismo Romeu da dođe po Juliju u porodičnu grobnicu. Julija popije „otrov“ i svi pomisle da je mrtva.

Vrhunac radnje nastaje kad Romeo ne dobija pismo od Lavrentija i ne dozna za prevaru.

Obrt (peripetija) U međuvremenu Baltazar,Montekijev sluga, dolazi kod Romea sa vešću da je Julija mrtva.

Rasplet: Romeo na to kod apotekara kupi pravi otrov i ode u Veronu, u grobnicu Kapuleta. U međuvremenu Lavrentije dozna da Romeo nije primio pismo, pa uzima gvozdenu šipku i odlazi na groblje da izvuće Juliju koja bi se uskoro trebalo probuditi. Romeo stiže pre i u dvoboju ubije grofa Parisa koji je došao položiti cveće na Julijin grob. Romeo ulazi u grobnicu, misleći da je Julija mrtva, ispija otrov i umire. Tada dolazi i Lavrentije, a Julija se budi. U međuvremenu je Parisov paž pozvao stražu i Lavrentije želi odvesti Juliju na sigurno, a ona ne želi poći. Kako se straža sve više približava, Lavrentije beži ostavljajući Juliju samu. Julija videvši Romea mrtvog, uzme njegov nož i sama sebe probode.

Epilog: Tad ulazi straža, i videvši što se desilo, pretraži groblje. Nađu Lavrentija koji im sve ispripovedi, a Kapulet i Monteki shvate kakvu su glupost učinili i pomire se.

*Klikom na link ispod, možete pročitati knjigu u celosti.

[PDF]Viljem Sekspir – Romeo i Julija

*Film možete pogledati klikom na link ispod:

Književnost, Književnost uživo, Književnost za osnovnu školu

Književnost uživo, Tom Sojer

 

Tom Sojer je dečak koji nema roditelja i koji  svoje detinjstvo, puno  avantura i neobičnih dogodovština, provodi u kući svoje tetke obali reke Misisipi.

Tom je pametan dečak, pun ideja za igru i nikada mu nije dosadno, čak ni onda kada mora da obavlja neke dosadne i njemu mrske poslove.  To se najbolje vidi na primeru kada je od tetke dobio zadatak da ofarba celu ogradu kao kaznu što se potukao sa jednim dečakom. Ograda je bila velika i Tomu se nije radio taj nezamislivi posao jer je voleo da lenčari i zabavlja se nekim drugim stvarima. Mrzovoljno je povlačio četku i razmišljao kako da se izvuče, a onda ga je jedan dečak u prolazu upitao da li on može da malo farba. Tomu je istog trenutka pala na pamet fantastična ideja kako da od farbanje ograde napravi zanimljivu nagradnu igru za sebe.  Dopustio je dečaku da farba jedino ako mu ovaj da kliker. Dečak je pristao,  a onda je došlo još dečaka i on je od svih njih za farbanje jednog dela ograde uzeo po nešto. Tako je Tom brzo ofarbao ogradu i zahvaljujući svojoj snalažljivošću dobio  klikere, praćku, sličice i još mnogo sitnih stvari koje je uvek držao u svom džepu. Bio je maštovit i u svakoj situaciji u kojoj bi se našao, bez obzira koliko je ona neprijatna,  uspevao je da pronađe dobru zabavu za sebe. Ali Tomova velika mašta, nemiran duh i želja za avanturom nisu mu dozvoljavale da dobro sagleda sve posledice svog ponašanja. Bio je ponekad izrazito neodgovoran dečak koji je svojim nestašlucima zadavao velike brige svima koji ga vole, potpuno nesvestan toga što čini. Jednom je sa Hakom pobegao od kuće. Skinuli su odeću i bacili je u reku tako da su svi iz grada mislili da su njih dvojica mrtvi. Danima je trajala potraga za njima, a oni su samo sa druge strane obale nemo posmatrali šta se događa. Vratili su se tek onda kad se Tom sažalio na svoju tetku shvativši koliko ona pati za njim. Iako je bio neodgovoran, neosetljiv i pomalo sebičan Tom je imao dobro srce i  u dubini duše je znao šta je ispravno, a šta ne. U trrenucima kada se suoči sa svetom loših ljudi koji ugrožavaju slabe i nejake, pretvarao se u visoko moralnu ličnost. Tako je na sebe primio Bekinu krivicu i svedočio u korist Mafa izlažući opasnosti vlastiti život. Bio je hrabar i neustrašiv, a njegova hrabrost je posebno došla do izražaja u pećini, kada se sa svojim drugarom Hakom odvojio od ostalih školskih drugova i ušao u potpuno drugi kraj pećine. Tamo se krio odbegli pljačkaš koga je prijavio policiji i koji je pre nego što je pobegao iz zatvora zapretio da će mu se osvetiti. Tom se i u toj nimalo prijatnoj situaciji dobro snašao. Svećom koju je držao u ruci pravio je razne senke koje su se oslikavale na suprotnom delu pećine. Pljačkaš se uplašio i pobegao je iz pećine, a Tom je i ovog puta svojom maštom i snalažljivošću odneo pobedu.

Tom Sojer, nestašni dečak nemirnog duha koji je pun ideja i želje za avanturama simbol je svih dečaka ovog sveta. On predstavlja sve ono za čim dečaci njegovih godina žude i maštaju dok su u školi i kod svoje kuće. Mašta pokreće svako dete, ali samo do određenih granica. U svojoj mašti deca mogu sve, ali ne smeju da čine stvari koje potvrđuju druge, kao što je Tom povredio svoju tetku izmislivši svoje utapanje u reci.

 * Ovde možete pogledati ovaj divan film. Namenjen je i deci i odraslima.