Književnost, Književnost za osnovnu školu, Lektira, Srpski pisci

Pop Ćira i pop Spira

                                                              Beleške o autoru 

Резултат слика за stevan sremac

Stevan Sremac bio je jedan od najznačajnijih srpskih pisaca iz razdoblja realizma. Rođen 1855. godine u Vojvodini. Tamo je proveo detinjstvo, a nakon smrti roditelja, ujak ga odvodi u Beograd gde se dalje školovao.

Završio je gimnaziju i studirao istoriju na Velikoj školi u Beogradu. Radio je kao profesor u gimnazijama u Beogradu, Nišu i Pirotu, te je često kao dragovoljac sudelovao u ratovima.

Tek je s 33 godine počeo da piše i to prozne hronike istorijskih ljudi i događaja.

Nakon dolaska u Beograd počinje da piše realističku prozu. Prva pripovetka koju je objavio bila je “Božićna pečenica”, godine 1893.

Jedno od njegovih najbolji dela je humoristični roman-pripovetka “Zona Zamfirova” iz 1906. godine, koje se smatra njegovim najbolje komponovanim delom.

Njegova ostala značajna dela su “Ivkova slava”, “Vukadin”, “Luminacija na selu”, “Pop Ćira i pop Spira i druge”

Stevan Sremac umro je 1906. godine u Sokobanji.

Резултат слика за stevan sremac

“Pop Ćira i pop Spira” najpopularniji je roman Stevana Sremca. Inspiraciju za priču pisac je dobio iz stvarnog događaja kada je jedan pop drugome u svađi izbio zub, koji su kasnije, u šali, zamenili konjskim pre nego su otišli vladiki da presudi krivca. Priča o dvojici popova najavljena je još u šaljivom spevu “Bal u Elemiru”.

Sam roman ima i svoju prvu, kraću verziju, objavljenu u časopisu Budućnost 1984. godine, koja je samo delomično očuvana. Druga verzija, od koje je nastao i ovaj roman, objavljivana je u nastavcima u časopisu Brankovo kolo 1898. godine, a onda i objavljena i kao zasebna knjiga. Sam autor nije mogao da odredi da li delo treba da svrsta u žanr romana ili pripovetke, misleći pritom da njegova dužina definitivno odgovara romanu, ali po svemu ostalome – broju likova, jedinstvenoj temi, izrazu – ipak spada u pripovetku. Neki teoretičari čak je nazivaju i romanom-poemom, zbog nesumnjivog poetičnog izraza, ali i skrivenom komedijom, zbog kompozicije romana.

Delo je jedan humoristični roman koji na temelju života i zavade dvaju popova daje šaljivu sliku vojvođanskog života i tamošnjeg mentaliteta ljudi. Odmah u početku pisac uvodi i paralelno opisuje dve porodice, po mnogočemu jako sliče, ali po nekim ključnim stvarima i različite. Imamo dva popa, dve popadije i dve slične kćerke, dakle dve slične porodice. S vremenom ta sličnost prelazi u različitost, pa se porodice počnu oslikavati po međusobnom kontrastu. Jedna kćerka je načitana i otvorena, druga je sramežljiva i ne voli knjigu, ali je zdravija i rumenija. Jedna kuća je moderna i teži novotarijama, a druga je tradicionalna i čuva stare vrednosti. Sam kraj romana navodi da sam pisac ima favorita u toj podeli. Moderna ćerka, ona koja čita i ima mišljene o svemu, ujedno je i razmažena, ona je nesposobna u kući i kao da je izveštačena. Koketna je pa lakše osvaja muža, učitelja, koji ima slične afinitete kao ona.

Druga devojka je njena suprotnost, ali je ona ta koja se na kraju srećno uda za najprije običnog bricu, koji s vremenom postaje zubar i cenjeni čovek. Žive u Beču i imaju četvoro dece, za razliku od Melanije koja nema ni jedno. Kada sretne čoveka koji je nekada izabrao koketu, on sam zažali i kaže da je krivo izabrao. Ovo potvrđuje Sremčevu sklonost tradicionalnim vrednostima, koje su za njega vrednije od bilo čega novoga, što se samo na prvu čini boljim.

Važno je spomenuti zanimljivost jezika ovog romana. On nije uvek pravilan tokom propovedanja, već pisac koristi i provincijalizme, arhaizme i varvarizme kako bi obogatio svoj izraz te vernije prikazao društvenu raznolikost vojvođanskog seoskog života.

Ono što se ipak najviše ističe u romanu je humor. Pronalazimo ga ne samo u šaljivim opisima i humorističnoj radnji, već i u karakterizaciji likova, njihovim postupcima i prikazanom mentalitetu naroda, koji se najviše očituje kroz lik seoske babe tračare Gabrijele, koja ne samo da prenosi sve sočne detalje iz života popovskih porodica, nego ih i preuveličava. Lik Gabrijele polako se rastače na opis celog sela, koji poprima karakteristike te babe, pa događaje o ljubavnom paru i svađi popova napuhuju do nelogičnih razmera, stvarajući pritom komični prikaz male sredine, što je bio i cilj pisca.

                                                        Kratak sadržaj

U jednom bogatom vojvođanskom selu živela su dva popa, svaki sa svojom popadijom i kćerkama. Selo je bilo mnogo bogato pa su mogli da uzdržavaju i više od dva popa, pa čak i kad su rastrošni kao i njihova dva. Jedan pop bio je pop Ćira, kojeg su zvali i pop “Hala” tj. “Žderonja” zbog njegove velike proždrljivosti. Obožavao je da jede, a mogao je da pojede punu korpu krofni. Drugi pop bio je pop Spira, zvani i pop “Kesa” jer je voleo novce. Znao je da na svadbama zajedno sa decom, da sakuplja sitne novce koje bi kum bacao u zrak. Pop Ćira imao je ženu Persu i jednu kćerku Melaniju, a Spira ženu Sidu i kćerku Julu. Obojica su se dobro lagali i voleli narod, iako su im zamerali što ih zovu nadimcima. Bili su to dobri ljudi, jako složni, skloni zabavi i veselju. Popovi su bili srećni i uživali su u izobilju koje im je omogućila njihova pastva. Često su se gostili, ako ne na zabavama i venčanjima, onda u sopstvenim domovima, što se videlo i na njihovom izgledu. Bili su dobro ugojeni, a trbuh im je sve više bežao pod bradu.

I njihove ćerke bile su slične jedna drugoj. Bile su vršnjakinje i dobro su se slagale, iako su po ponašanju i naravi bile drugačije. Dok je Melanija volela da uči i čita, bila je gospodstvenija i slobodnija u društvu, Julija je bila zdravija, rumenija, jednostavnija, ali i stidljiva, te posve nezainteresovana za čitanje i učenje. Kako su se razlikovale kćerke, tako su se razlikovale i porodice – naizgled slične, ali po mnogočemu i različite. Pop-Ćirina porodica beše nešto siromašnija, ali savremenija u odevanju i nameštaju, dok je pop-Spirina staromodnija, ali nešto imućnija i puna razne živine. Sve u svemu, živelo se lepo. Popovi su zajedno pijuckali i razgovarali, kćerke su neobavezno ćaskale, popadije ogovarale, malo si zamerale i bile ljubomorne, ali sve je bilo složno.

Takav idiličan život popovskih porodica, a jednoličan život sela, promenio je dolazak učitelja Petra Petrovića, zvanog Pere: lepog, mladog i obrazovanog gospodina. Mladi učitelj počeo je da posećuje obe porodice, a obje popadije su u njemu videle dobru priliku za zeta. Rivalstvo među njima krene tek malim razmiricama, ogovaranjima i podvalama, dok mala iskra ljubomore nije rezultirala ratom.

Započelo je kada je Pere, nedugo nakon što je došao u selo, otišao u crkvu, na službu popa Spire. Čim je počeo da peva, oduševio je ljude u crkvi, a nakon mise, pop Spira ga pozove k sebi na večeru. Pre večere, zajedno su prošli kroz selo, tako da ih svi vide, na oduševljenje popadije Side. Na večeri su im se, kao slučajno, pojavili i pop Ćira sa ženom Persom. Obje popadije su počele da hvale svoje kćerke, kako bi se učitelj zainteresovao za njih.

Kako je jedna porodica dobila čast da ugosti učitelja, tako je i druga inzistirala da on dođe i kod njih. Ali za vreme večere kod popadije Perse, popadija Sida je obrisala čašu kao da nije čista, kako bi pokazali Peri da ova nije baš dobra domaćica. Ali popadija Persa je bila lukava i s podsmehom je govorila Sidi i Juci, kao da ih hvali, a zapravo im se rugala, jer nisu znale ništa osim da kuvaju i brinu o kući.

Sve tračeve o tome što se događa u kućama popova, razglasila je lokalna abronoša Gabrijela, na radost ostalih seljana. Pričala je s kim se više učitelj viđa i kako popadije pokušavaju da pridobiju učitelja. Učitelj se, čini se, više zainteresovao za Melaniju i često je s njom šetao sokakom. Zaljubio se u njeno umiljato ponašanje i uskoro više nije mogao da bude bez nje. Juca, s druge strane, nije bila toliko sklona učitelju. Ona se zaljubila u bricina pomoćnika Šacu, koji joj je svaku veče svirao po prozorom. Vidjeli bi se samo preko plota, dok bi Juca zalivala baštu, jer je ona bila komšija Šacinoj tetki.

Sida nije odobravala takvo ponašanje kćerke i nije joj bilo jasno kako joj može biti draži običan pomoćnik, pored krasnog učitelja. Bila je ljubomorna na Persinu kćerku, pa je znala da iznese rešeto na sokak i rešeta žito pa je sva prašina padala na pop-Ćirinu kuću, što je dodatno zaoštrilo odnose dviju porodica. Sida i Persa više nisu mogle da se podnesu. Ljubav i slogu zamenila je oštra rasprava i zategnuti odnosi. Sve to iskoristila je Gabrijela da sve događaje ispriča selu. Obje supruge su u gnevu ispričale svojim muževima što ih muči, pa su oni dogovorili da se sastanu i pokušaju da izglade odnose.

Njihov razgovor prešao je u raspravu, a rasprava u svađu. Na kraju je sve kulminiralo tučom u kojoj je pop Spira izbio zub popu-Ćiri kad je bacio debelu crkvenu knjigu na njega. Pop-Ćira možda bi i prešao preko toga, da nije bilo njegove žene, koja je pod svaku cenu htela osvetu. Nagovorila je muža da podigne tužbu protiv Spire. Seoski “telegraf” Gabrijela, kako su je prozvali, sve je to prenosila narodu, ali je volela da malo preuveliča stvari. Kroz ogovaranja, cela stvar je poprimila veće razmere nego što jest i posve promenila oblik. Jedan izbijeni zub ubrzo je postao dva, onda svi zubi, a na kraju i cela vilica.

Pop-Ćira tužio je popa-Spiru vladici u Temišvaru. Obojica su morala da otputuju tamo, a crvenjak Arkadije udesio ih je time što su obojica morala da putuju istim kolima. Na putu do tamo, stali su da prenoće kod popa Oluje. Kod njega su krenilu da piju, pa su opili popa Ćiru i iskoristili situaciju da mu smeste varku. U smotuljak gde je bio zub, koji je kao dokaz nosio vladiki, stavili su konjski zub. Ovaj nije ništa primetio, pa ga je i predao vladiki kao svoj rođeni zub, izazivajući smeh prisutnih. Čak kada su ga nanovo pitali, on je potvrdio da je to njegov zub.

Zbog svega toga, pop umalo da nije bio kažnjen, ali je mogao da se izvuče iz kazne ako se pomiri s popom Siprom. Vladika je na taj način pomirio popove, dugogodišnje prijatelje. Persa je na to bila besna, jer nikako nije htela da oprosti Spirinoj porodici. Njena mržnja nije jenjavala.

Posle ovoga opet je zavladala sloga i veselje među porodicama. Melanija je pošla za učitelja Petra, a on je s vremenom postao pop. Živeli su u nekoj varoši, ali nisu imali dece. Jula s udala za Šacu, koji je postao brico. Dobio je i nasledstvo, pa otišao u Beč i postao zubar. Živio je s Juloom u Bečkoj varoši s njihovo četvero dece. Jednom ju je sreo i pop Pere i ostao zadivljen njenom jednostavnom lepotom. Bila je zdrava i neposredna, pa je zažalio što nju nije oženio.

Prijateljstvo između popadija u potpunosti se raspalo. Nisu mogle da se pomire ni sa sudbinama svojih kćeri, a ni međusobno, pa je neprijateljstvo među njima bilo sve dublje. Nikada se više nisu pomirile.

Vrsta dela: roman

Vreme radnje: sredina 19. veka

Mesto radnje: selo u Banatu

Likovi: Pop Ćira, pop Spira, popadija Persa, popadija Sida, Jula, Melanija, učitelj Pere, Gabrijela…

Analiza likova

Pop Ćira – dobroćudan pop koji je mnogo voleo da jede i pije. Najviše je volio krofne, pa su ga prozvali pop Hala. Sa svojim prijateljem Spirom volio je da se zabavlja. Često su i sami organizovali druženja u spostvenim kućama, kako bi mogli da jedu i pričaju. Njih dvojica nisu imali neku zavadu sve dok ih nisu posvadile žene. Ćira je živio pod jakom ženinim uticajem. Stalno mu je naređivala kako da vlada, a onda i kako da se ponaša u zavadi koju je skrojila. Nemoćan da joj se odupre, on pristaje na tužbu nakon što mu je izbijen zub. I tada je, kao i uvek kada bi poslušao ženu, izvukao deblji kraj. Izvrgnut je ruglu i smehu kada su mu podvalili konjski zub, ali je i on sve to mirno primo. Pomirio se s prijateljem unatoč tome što mu žena nikako nije htela da popusti u svojoj ljubomori i osveti.

Pop Spira – on je potpuno drugačiji karakter od Ćire. Gazda je u svojoj kući, ali mirne naravi i ne voli da se svađa. Ono što voli je novac i iskoristiće svaku priliku da ga se dočepa. Veliki je prijatelj s Ćirom, ali je i on dopustio da ih žene zavade. Budući da je malo grublji, uspio je da prijatelju u tučnjavi izbije zub. Ima više prijatelja jer bolje umije s ljudima, pa pop Oluja staje na njegovu stranu i izmisli malu pakost.

Popadija Persa – ona je ta koja u kući vodi glavnu reč. U svemu želi da bude glavna, da njena porodica bude najbolja, pa tako i kćerka. Tera je da osvaja mladića koji joj se ne dopada, a Persi se ne dopada što se zagledala u bricinog pomagača. Persa je zajedljiva i osvetoljubiva. Svima će da napakosti, pa i muža okrene na svađu. Čak i kad su se svi izmirili, ona od besa i ljubomore ne može da popusti, pa je ostala sa svima u svađi za veke.

Popadija Sida – ona je opet suprotnost Persi. Primer je dobre domaćice. Odana je mužu i brižna je majka koja ceni ćerkinu pamet. Drago joj je što joj je ćerka osvojila mladog učitelja, ali se time ne razbacuje jer je i skromna.

Melanija – primer razmažene gospođice koja nije umela da se brine za kućanstvo ni da kuva, ali je uvek kritikovala jela. Uvek je umišljala da je bolesna i bila večito bleda. Volela je da čita i uči. Po prirodi je bila sanjalica i vrlo emotivna. Znala je kako osvojiti muškarca, pa je pred učiteljem bila koketna i umiljata, ali do izveštačenih razmera. Kasnije se pokazala kao loša supruga i s mužem nije imala dece.

Jula – za razliku od Melanije, bila je povučena i stidljiva. Ćutala je pred učiteljem, delom jer nije bila načitana kao Melanija, budući da je nisu zanimale knjige ni škola, a delom jer je bila zaljubljena u drugoga. Sviđao joj se berberin Šaco, čija je tetka bila njena komšinica, pa je često razgovarala s njim zalevajući baštu.

Za razliku od Melanije bila je vešta domaćica i znala je veoma dobro da kuva. Bila je jednostavna, neposredna i zdrava, što se posebno istaklo na kraju romana, kada je srela Petra, a on je napokon uvideo sve njene vrednosti. Imala je srećan brak i rodila četvoro dece.

Petar – učitelj Pere koji je došao u selo i unio pomutnju u inače miran kraj, među bezbedne ljude. Bio je mlad, lep i obrazovan, pravi mladi gospodina koji je umeo da lepo i peva. Zato su ga obje popadije poželele za zeta, ali on je pao na šarm načitane kokete Melanije. Na kraju nije bio baš srećan s njom u braku, pa je zažalio svoju odluku. Nije imao dece i od učitelja postao je pop.

 

Književnost, Književnost uživo, Srpski pisci, Uncategorized, Veliki pisci

Životna priča – Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći

Veština pera jedinog nobelovca s ovih prostora, Ive Andrića, koji to nedostižno priznanje ima već pola veka, skrivala je čoveka spremnog da živi za svoje ideale i čak tri decenije čeka ženu kojoj je poklonio svu ljubav. Ivo Andrić rođen je 9. oktobra 1892. a p
foto: Red Dot, Story press

Prvom i za sada jedinom dobitniku Nobelove nagrade za književnost sa prostora bivše Jugoslavije koju tradicionalno uručuje Švedska akademija nauka, Ivi Andriću, ovo prestižno priznanje dodeljeno je pre tačno pola veka, 1961. godine. Svojim predanim pisanjem učinio je da buduće generacije formiraju svoj pogled na svet na osnovu skica iz njegovih dela, ali i shvate vreme u kojem su živeli njihovi preci. A njegovo delo je, pored svih proticanja i osipanja koje vreme sa sobom nosi, stameni  temelj srpske književnosti. Tih, povučen, skroman i obavijen fasadom ozbiljnog čoveka koji se retko smejao, što je smatrao svojom najvećom životnom manom, skrivao je romantičarsko srce skoro dečačkog emotivca koji je bio u stanju da čak trideset godina strpljivo čeka trenutak da se oženi s jedinom ženom koju je voleo.

U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna- Antonija Andrića, podvornika u pravosuđu i Katarine-Kate Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac na svet je sticajem okolnosti došao u malom mestu Dolac nedaleko od Travnika, dok mu je majka bila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije, očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove porodice Andrić vezivala je i zla kob tuberkuloze. Mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić ostao je bez oca kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina je bila primorana da svog jedinca da na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenom mužu Ivanu Matkovšiku u Višegrad. Bio je to grad koji će više nego ijedno drugo mesto obeležiti Ivino stvaralaštvo. Gledajući svakodnevno vitke stubove mosta na Drini, Andrić je završio osnovnu školu, a potom se vratio majci u Sarajevo, gde je 1903. godine upisao Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu.

– Od ranih nogu povlačio sam se u sebe. Majka mi je često govorila: Ne znam sine u koji je sat po te dobro?! Da bi me nekako oraspoložila savetovala bi mi: Kad te neko pita kako si, ti reci – dobro, pa će ti i biti dobro! Bio sam jedinac u siromašnoj porodici, što je teško za roditelje, a još teže za dete. Nije mi bilo žao da umrem, ali sam strahovao nad majčinim bolom. Često sam, kao jedinac, pomišljao da mi se, ne daj Bože, štogod desi. Nesreća bi najgore pala na majku. Ja sam joj bio sve i mojom smrću izgubila bi i poslednju utehu. Tek kad izgubi majku, čovek postaje svestan onoga što je imao – govorio je Andrić nadograđujući tezu svog vršnjaka, francuskog glumca i šansonjera Morisa Ševalijea: Čovek je mlad dok mu je majka živa.

Za vreme gimnazijskih dana, Andrić je počeo da piše poeziju i 1911. u Bosanskoj vili objavio je svoju prvu pesmu U sumrak. U tom periodu bio je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva i pripadnik pokreta Mlada Bosna, ali i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. Dobijanjem stipendije hrvatskog kulturno-prosvetnog društva Napredak, Ivo je 1912. započeo studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on je pomalo učio, a pomalo posećivao salone družeći se sa zagrebačkom inteligencijom. Naredne godine prešao je u Beč gde je slušao predavanja iz istorije, filozofije i književnosti. Pošto mu nije prijala tamošnja klima, Ivo je bio primoran da zatraži pomoć od svog gimnazijskog profesora i dobrotvora Tugomira Alaupovića, pa je već sledeće godine prešao je na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, posle vesti o sarajevskom atentatu i pogibiji nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić je spakovao svoje oskudne studentske kofere i napustio Krakov. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, uhapsila ga je austrijska policija i odvela prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj je, kao politički zatvorenik, ostao do marta 1915. godine. Među zidovima, u mraku samice, ponižen do skota kako je svojoj prijateljici Evgeniji Gojmerac opisao u jednom pismu, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi. Na adresu mlade Zagrepčanke zarobljenik je uputio gomilu pisama praveći se važan, kao iskusniji i pametniji, a jedva da je bio dve godine stariji od nje. Suptilni Bosanac upoznao ju je u njenoj kući, tadašnjem stecištu umetničkih duša Zagreba. Tu je sreo i lepu Jelenu, devojku koja mu nije uzvratila ustreptalu ljubav, ali ga je inspirisala i motivisala na pisanje. Ropski odanoj prijateljici Evgeniji usled borbe sa smrtonosnom bolešću koja ju je i uzela u dvadesetoj godini, na šarlatanski i duhovit način predlagao je smirenost i bezuslovno podnošenje tegoba.

– Ja ću postati sentimentalan. A ti nećeš, valjda, počiniti nespretnost i umreti. U svakom slučaju, javi se, to jest, ako umreš biće malo poteško, ali ti gledaj, ipak, da se javiš. Pa seti me se u testamentu – uputio joj je poslednje pismo na koje nikada nije dobio odgovor jer je Evgenija preminula. Nikada joj nije obećao ljubav, ali je prijateljski i sa naklonošću gledao na nju. Međutim, ona ga je bezuslovno volela do poslednjeg daha, čime je započela niz sačinjen od odanih dama koje su mu beznaknadno služile i potajno čeznule za njegovom naklonošću.

Po izlasku sa robije, Andrić je ponovo oboleo od upale pluća zbog čega je odmah otišao na lečenje u čuvenu zagrebačku Bolnicu milosrdnih sestara, u to vreme stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu na strani Austrije. Tu je zajedno sa piscem Ivom Vojnovićem dočekao opštu amnestiju i aktivno se uključio u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. Istovremeno, pažljivo je dovršio knjigu stihova u prozi koja je pod nazivom Ex Ponto objavljena u Zagrebu 1918. godine. Tu je dočekao slom Austrougarske monarhije, a potom ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Nezadovoljan zbog atmosfere koja je vladala u Hrvatskoj, Andrić je opet zatražio pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počeo je da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja je slao prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on je intenzivno učestvovao u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji su se okupljali oko kafane Moskva. U tom periodu upoznao je i Veru Stojić koja mu je do smrti ostala blizak prijatelji i saradnik. Bez ikakve pompe i isticanja, Vera je našla najbolji način da, kako bi to rekla Isidora Sekulić, služi delu jednog pisca za koga je bila uverena da je velik.

Istraživači tvrde da je Vera Stojić jednako tretirala Andrića i u mladosti i u poznoj starosti, a oni najupućeniji ističu da ga je do smrti volela na najnesebičniji način, ali da ga nikada do kraja nije imala samo za sebe. Već početkom 1920. godine Andrić je započeo svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Kao veoma nadaren, sposoban i svestran mladić ubrzo je postavljen za vicekonzula u Gracu, a budući da nije završio fakultet, zaprećeno mu je otkazom u Ministarstvu spoljnih poslova. U jesen 1923. godine upisao je Filozofski fakultet u Gracu, a već u junu sledeće godine tamo je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Time je stekao pravo da se vrati u diplomatsku službu, a pojavila se i njegova prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge. Nedugo posle poslovnog uspeha suočio se s ogromnim gubitkom, kada je krajem 1925. godine saznao da mu je preminula njegova voljena majka. Ljubav i odanost koju je gajio prema njoj, opisao je i u delu Ex Ponto.

– Tebe boli moja patnja i daljina, a mene tvoja neizvesnost, dok sediš kraj male svetiljke, veže nas krv i bol i svaki me udarac boli dvostruko jer pada i po tvom srcu. U sobi u kojoj sam se rodio, u kobni čas. Ti bdiš i moliš i u pokornosti srca svoga pitaš: Isuse, zar su nama za suze data deca naša… – ipak na njenom grobu prema njegovim uputstvima uklesane su škrte reči: Svojoj dobroj majci, njezin Ivan! dok je na spomeniku poočima iz Višegrada, kojem je takođe podigao grobni kamen, bio izričito jasan: On beše dobar, plemenit i voljen. Sad se raduje u večnom miru. I živi svetao u uspomeni. Svom dragom poočimu, Ivan i Ana! U pismu svome životnom mentoru i spasitelju, profesoru Tugomiru Alaupoviću, 1927. javio je za tetkinu smrt i opisao stanje u kome se zbog toga našao:

– Preboleo sam grip i anginu i upravo sam počeo da se oporavljam kad mi stiže vest da mi je umrla tetka u Višegradu. Nisam joj mogao ni na sahranu otići. A to je poslednji član naše porodice, to jest poslednji sam ja. Više nemam nikoga od svojih. Ni kuda, ni kome.

Protivteža porodične tragedije bio je napredak u profesiji. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, primljen je za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a postavljen je i za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Potom je karijeru nastavio u Generalnom konzulatu u Parizu, a zatim otišao u Brisel, pa u Ženevu. U Beogradu 1932. objavljena je i njegova druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj su se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampala Anikina vremena. U martu 1933, vratio se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova, a 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvršćene u Antologiju novije hrvatske lirike.

– Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju – objasnio je Andrić.

U Beogradu je u kontinuitetu proveo četiri godine tokom kojih je živeo u hotelu Ekscelzior, intezivno pišući i objavljujući pripovetke Olujaci, esej Razgovor s Gojom, jedan od svojih značajnijih književno-istorijskih tekstova Njegoš kao tragični junak kosovske misli i prvi deo triptiha Jelena, žena koje nema. Ovo delo je godinama stvaralo misteriozno pitanje ko je ona koje nema? Andrić je voleo devojke kao igračke sa nedugim rokom trajanja. Njegovo iskustvo, vrlo bogato i sadržajno, teklo je od višegradsko-sarajevsko-zagrebačkih lepotica i razbuktavalo se sa svetskim damama u njegovim diplomatskim destinacijama Rima, Madrida, Bukurešta, Marselja, Graca, Trsta, Ženeve. Uprkos tome, veoma često se žalio na usamljenost, na zdravstvene tegobe i probleme vezane za svoju diplomatsku karijeru. U njegovoj zaostavštini nisu pronađena pisma koja su mogla da otkriju da li su neke dame gajile nežna osećanja prema njemu. Kao pravi džentlmen, postarao se da ona odmah po prispeću budu uništena. Međutim, dame s kojima se Andrić družio pomno su čuvale njegova pisma, od drugarice iz rane mladosti Zdenke Marković do Vere Stojić koja mu je bila saradnik i prijatelj do smrtnoga časa. Među njima je bila i prva školovana srpska kostimografkinja Milica Babić, udata Jovanović. Ona je sačuvala Andrićeva pisma koja joj je slao, dok je još bila u braku sa Nenadom Jovanovićem.

Ponovo je nestabilnost na polju intimnosti rezultirala uspehom na poslu pa je njegova diplomatska karijera tokom 1939. godine doživela vrhunac. Postavljen je za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Baš tu se 19. aprila susreo sa, radi predaje akreditive, kancelarom Rajha – Adolfom Hitlerom. Nakon što su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić je intervenisao kod tamošnjih vlasti i tako spasio mnoge zarobljenike. Ipak, u rano proleće 1941. on je, zbog neslaganja sa nadležnima u Beogradu, ponudio svoju ostavku: Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja. Njegov predlog nije prihvaćen zbog čega je 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije, prisustvovao potpisivanju protokola o pristupanju Trojnom paktu, ali je on poništen dva dana kasnije zbog vojnog puča i demonstracija u Beogradu čija je parola bila: Bolje rat, nego pakt. Bolje grob, nego rob. Andrić je navodno sa svih fotografija koje svedoče o ovom događaju retuširan u vreme komunizma. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, on je sa osobljem poslanstva napustio Berlin, ali za razliku od ostalih odbio je ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbednu Švajcarsku, već je izabrao povratak u okupirani Beograd. Po dolasku je penzionisan, ali odbio je da prima penziju. Živeo je povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. U tišini svoje iznajmljene sobe, pisao je prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončao je i roman Na Drini ćupriju. Oba dela objavio je u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Materijalno ga nikada nije opterećivalo.

– Pošto tetak i tetka nisu imali dece, odlučili su da me posine. Oni su mi bili drugi roditelji. Ostavili su mi u nasledstvo kuću u Višegradu i to je, verujte, jedino dobro koje sam od nekoga nasledio u toku svog dugog života. Posle rata, kuću u Višegradu poklonio sam tamošnjoj opštini u korist izgradnje Doma kulture. A kućicu za odmor u Herceg Novom, koju je, u stvari, moja Milica gradila, poklonio sam ženinoj sestri. Pa i stan u kojem živim Miličin je, a ne moj. U poslednje vreme nude mi da pređem u veći stan ili da uzmem posebnu kućicu, ali ja sam to tvrdo odbio. Rekao sam: bolje je meni ovde, a to sa zasebnom vilom bilo bi u skladu sa onom narodnom: Nova štala, a stara stoka, napisao je slavni književnik po čijim se rečima, ponašanju ili delima nikada nije moglo naslutiti o kakvom je geniju reč.

Prve posleratne godine postao je predsednik Saveza književnika Jugoslavije, a u narednom periodu vrlo aktivno bavio se javnim poslovima, držao je predavanja, govorio na javnim skupovima, a kao član različitih delegacija često je putovao. Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije, a tada je štampano i njegovo delo Prokleta avlija.

Uprkos činjenici da je tokom tri decenije poznanstva sa grešnom ljubavi, kako je mahala opisivala njegov odnos sa Milicom, Ivo čestim putovanjima bežao od nje, još češće joj se vraćao na druženje s njom i njenim suprugom. Njih dvoje su se najverovatnije upoznali pre nego što je njen muž Nenad Jovanović dobio postavljenje u jugoslovenskom poslanstvu u Berlinu na zahtev Andrića koji je tada bio ambasador. Inače, prema tvrdnjama njegovih prijatelja, on nije skrivao svoju opčinjenost prelepom ženom, sedamnaest godina mlađom od njega, koju je postavio da bude domaćica na njegovim prijemima pošto je bio neoženjen. Takav prijateljski odnos njih dvoje su zadržati od 1939, pa sve do Nenadove smrti 1957. godine. Andrić je i svoje kapitalno delo Na Drini ćuprija, kada je objavljeno u martu 1945, poklonio bračnom paru Jovanović sa posvetom u kojoj izražava nadu da će se Nenad uskoro vratiti kući iz logora, što se i dogodilo krajem 1945. Po povratku iz zarobljeništva, Nenad je dobio posao prevodioca u novinskoj agenciji Tanjug i druženje utroje se nastavilo. Nikada se nije saznalo kada su Milica i Andrić shvatili da pisac od početka na nju ne gleda kao na prijatelja. Od časa kada je postala udovica, Ivo joj se javljao sa svih putovanja telefonom, iako su i pre toga stalno razmenjivali pisma. Nekada su se trudili da na razne destinacije i hotele u kojima bi odsedali pošalju pismo onom drugom da ga sačeka i tako obraduje. Punih trideset godina čekao je Ivo da njegova voljena Milica bude slobodna kako bi se oženio s njom. Imao je šezdeset šest godina kada se to desilo, a ona mu je bila prva i jedina žena. Svojim iskustvom kao da je potvrdio svoju čuvenu rečenicu Ništa ne biva pre nego što treba da bude. Odluku da se uda za Andrića, Milica je prvo saopštila Luli Vučo, supruzi njegovog druga po peru Aleksandra Vuča, i oni su im bili i kumovi 7. septembra 1958. kada su sklopili brak intimnim činom kao potvrdom velike, mada grešne ljubavi, ali i čaršijskih tračarenja. Nakon venčanja, Andrić više nije krio da je pišući priču Jelena žena koje nema imao na umu baš Milicu i s njom je svio i svoj prvi pravi dom u stanu u kome je danas njegov spomen muzej u Ulici Proleterskih brigada 2a. Za razliku od Jelene, Milica Babić nije našem piscu bila ništa više nego ljubav. Tačnije, nije mu, kao Jelena, bila književna inspiracija, niti junakinja nekog njegovog dela. Doduše, bila mu je najdraži – prvi i najdobronamerniji saradnik na književnim tekstovima. Mnogo vremena Andrić je proveo u pozorištu i zbog svoje žene – pozorišne slikarke, a i kao član umetničkih saveta beogradskih teatara. Ali, nije cenio pozorište i poziv glumca smatrajući da je reč o velikim imitatorima, plodno uživljenim u tuđe živote. U tom značenju svoju Milicu nikad nije pominjao kao pozorišnu umetnicu, nego kao slikarku u pozorištu. Zajedno s njom proslavio je i vest da je dobio Nobelovu nagradu 26. oktobra 1961, a za nju je saznao vraćajući se iz uobičajene šetnje Kalemegdanom od novinara koji su ga sačekali na ulici ispred stana. Tom prilikom kamere su za večnost zabeležile trenutak kada je sa Milicom prvi put nazdravio. U raskošnoj kraljevski plavoj balskoj haljini sa velikom crnom mašnom u srebrnoj kosi, Milica mu je bila pratnja kada je kročio u svečanu salu u Stokholmu gde se održala ceremonija uručenja nagrade.

Posle ovog trijumfa započela je njihova duga borba sa Miličinom bolešću, teškim oblikom artritisa koji će je indirektno i usmrtiti jer su lekovi oslabili srce koje ju je izdalo. Do poslednjeg dana on joj se javljao sa svih svojih putovanja oslovljavajući je sa Drago Lepo, a potpisivao sa Grli te nežno tvoj Ivo Mandarin odajući na taj način bliskost koju su njih dvoje delili. Nakon Miličine smrti, Andrić je nastojao da svoje društvene aktivnosti svede na minimum, mnogo je čitao i malo je pisao. Zdravlje ga je polako izdavalo zbog čega je često boravio u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet je napustio jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mirotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana.

U Aleji zaslužnih građana, na Novom groblju u Beogradu, 24. aprila 1975. godine, nedaleko od groba supruge Milice, položena je urna s pepelom Ive Andrića, napravljena od zemlje donesene iz piščevog bosanskog zavičaja. Na predviđeno Miličino grobno mesto položeni su posmrtni ostaci Rodoljuba Čolakovića u skladu s narodnom mudrošću Čovek snuje, a Bog određuje!

Književnost, Književnost uživo, Književnost za osnovnu školu, Lektira, Srpski pisci

Orlovi rano lete, Branko Ćopić

_sp-knjizevnik-branko-copic

Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom. U isto vreme, njegov otac, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv austrougarskih zavojevača. Tako su se dva brata, nalazeći se u dve zaraćene vojske, borili ustvari jedan protiv drugoga. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. 

Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke, dede Radeta i strica Nidže.
Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“. Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjaluci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike; 1939. godine je dobio nagradu „Milan Rakić“. Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima aprilske katastrofe on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a kad je planula prva oslobodilačka puška, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, takođe poznatim književnikom, Skenderom Kulenovićem.

Posle rata neko vreme je bio urednik dečijih listova u Beogradu, a potom počeo profesionalno da se bavi književnošću. Smatra se jednim od najvećih dečijih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. 
Okončao je život samoubistvom, skočivši s mosta u reku Savu 1984. godine u Beogradu, sa Brankovog mosta.

Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUBiH.

Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.

Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.

Spomenik Branku Ćopiću ispred Banjalučkog muzeja.Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.

Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti a u hajci na pisca učestvovao je i Broz lično. Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.

Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.

Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.

Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.

Branko Ćopić je cenjen i kao dečiji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.

Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.

Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti a u hajci na pisca učestvovao je i Broz lično. Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca

Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.

Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. 

Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.

Branko Ćopić je cenjen i kao dečiji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.

BRANKO ĆOPIĆ O SEBI

– Moj deda Rada bio je neobičan čovjek. Njegov začarani svijet, sav satkan od bajki i maštarenja, mjesečine i prozračne svile miholjskog ljeta, bio je svojevrsni svijet oktobra, ali onog našeg, krajiškog, smirenog, zlatnog oktobra u ranu jesen, o Miholjdanu, kada su nam u kuću dolazili dragi gosti, kad je sve bilo puno priča i obilja, kad je i mačka bila sita i miroljubiva, a miš debova i bezbrižan… Ti dedovi oktobarski dani predstavljaju osnovnu riznicu svih mojih pravih literarnih motiva. Odatle sam krenuo i počeo da slikam svet po liku i podobiju ovog čestitog, duševnog i na svoj način pravednog čoveka.

 – Uopšte, Krajišnici su jedan izuzetan soj ljudi, svet za sebe. Na izgled ćutljiv, a nije. Na izgled mrk i mračan, a nije. Gord jeste, ali je i plemenit. Začudo, spreman je na jednu posebnu vrstu obračuna: pobegne nekom žena, ili uhvate nekog u krađi, ili zatekne – tako – muž ženu ili žena muža u  neverstv, znate li šta mu sleduje? Pesma. Podrugljiva pesma, ismevačka, pakosna ponekad, humoristična najčešće. To mu dođe kao glavna kazna: sprdaju se s njim. Postaje povod da selo uživa u njegovoj nevolji, a kad selo već ima povod – zašto da se liši uživanja?

– Presudan uticaj na mene su ipak izvršila dela Cankara, Kočića, Krleže i Andrića.

– Cankar: nepomirljiv i gorak sanjar, pritisnut bremenom preteškim, a vođen divnom ljudskom čežnjom, odmah je osvojio mene, jesenjinovsku sanjalicu i pridobio me svojom tužnom ljubavlju za čoveka koji se bori i strada…

– Buntovni Kočić: najpre mi je bio blizak po ljudima koje je opisivao a koje sam veoma dobro znao, kao da su baš iz mog sela. Potom sam duboko osetio i suštinu tog njegovog specifičnog krajiškog bunta i njegovu gorštačku samouverenost. Sto puta sam se setio njegovih reči: Uzdaj se u se i u svoju pamet, ako je imaš

– Krleža: pred njim sam stajao opčinjen kao jagnje pred zmajem! Kako je vulkanski temperamentno rušio sve neljudsko oko nas i u nama…

– I posebno dragi Andrić: ostao mi je najbliži možda i zbog toga što mi je bilo teško odrediti zašto. Volim onaj njegov mir kojim prilazi ljudima i životu; volim ono njegovo veliko i rečito ćutanje i dobru reč kazanu za čoveka koji je svakakav, i toliko željenu tišinu u koju nas najzad odvede: iza svake želje dolazi smrt, iza svakog smeha… ćutanje. S poštovanjem sam uvek zastajao pred piscem koji je prošao košmarnu stravu proklete avlije života i dao nam čudesne mostove od jave i sna koji vezuju narode i države, prošlost i budućnost, život i smrt. Posle njega neću više nikog da pominjem…

 – Želja mi je da u ovaj tužni svet nabijen mračnim slutnjama, unesem što više vedrine, smeška nadanja, plavih bajki i puna-puncata kola strmoglavih, pustih i dragih lagarija, a verujte mi: ja još ponajmanje lažem… jedino – kad zinem!

 – Gospodine Ćopiću», rekao mi je podavno jedan usamljen, star i bolestan pustinjak, otac Sava, u besputnim brdima Svete Gore, vi radite jedan čestit posao: nasmejavate i razvedravate ljude u njihovoj većnoj samoći. Ako tako kaže i neki usamljenik iz milionskog Beograda, znam da nisam uludo pisao…

Dela:

Zbirke pripovedaka:
Pod Grmečom (1938), 
Borci i bjegunci (1939), 
Planinci (1940), 
Rosa na bajonetima (1946), 
Sveti magarac (1946), 
Surova škola (1948), 
Ljudi s repom (1949), 
Odabrane ratne pripovetke (1950), 
Izabrane humorističke priče (1952), 
Ljubav i smrt (1953), 
Dragi likovi (1953), 
Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), 
Gorki med (1959), 
Bašta sljezove boje (1970); 

Romani:
Prolom (1952), 
Gluvi barut (1957), 
Ne tuguj bronzana stražo (1958) 
Osma ofanziva (1964), 
Delije na Bihaću (1975); 

Zbirke pesama:
Ognjeno rađanje domovine (1944), 
Pjesme (1945), 
Ratnikovo proljeće (1947); 

Komedije:
Doživljaji Vuka Bubala 
Odumiranje međeda 

Dela za decu:
U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke 
Priče partizanke (1944), pripovetke 
Pjesme pionirke (1945), pesme 
Bojna lira pionira (1945), pesme 
Družina junaka (1945), pripovetke 
Bajka o sestri Koviljki (1946), proza 
Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke 
Vratolomne priče (1947), pripovetke 
Armija odbrana tvoja (1947), pesme 
Sunčana republika (1948), pesme 
Rudar i mjesec (1948), pesme 
Ježeva kućica (1949), pesma 
Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke 
Pijetao i mačka (1952), pripovetke 
Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke 
Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme 
Orlovi rano lete (1957), roman 
Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke 
Večernje priče, (1958), priče u stihu 
Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama 
Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke 
Magareće godine (1960), roman 
Slavno vojevanje (1961), roman 
Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman 
Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme 
Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke 
Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. 

Analiza dela

Književni rod: epika
Književna vrsta: roman
Autor: Branko Ćopić
Mesto radnje: Bosanska krajina, selo LIPOVO
Vreme radnje: Pred početak Drugog svetskog rata i za vreme okupacije (jesen 1940. i proleće 1941.)
Glavni likovi: Jovanče, Stric, Nikolica, Đoko Potrk, Lazar Mačak i Lunja.
Sporedni likovi: Poljar Lijan, učiteljica, učitelj i Nikoletina Bursać
Tema: Kako je proticalo nemirno i burno dečaštvo Jovančetove družine
Ideja (poruka): Poruka je u naslovu romana. Orao i soko u narodnoj poeziji simboli su slobode i hrabrosti. Za ove dečake rekli bismo pre da su orlići, ali u teškim iskušenjima oni su raširili svoja krila  i počeli rano, nego što se očekivalo, da lete, to jest, postali su pravi orlovi. Prerano suočavanje sa surovošću i nepravdom; još nedozreli (dečaci) morali su boriti se za opstanak i slobodu, ili što bi Njegoš rekao: „Mlado žito, navijaj klasove, pređe roka došla ti je žnjetva“.

FABULA

Roman počinje opisom Prokinog gaja, pošto se na toj sceni zbiva najveći deo radnje. „Zapuštena, gusta i prilično velika šuma, na sat hoda od podnožja planine“ sa obiljem „zapuštenih krošanja“. Uz to, tu je i grob hajduka Jovančeta, na samoj ivici gaja. Tepsija, zaravan u Prokinom gaju, mesto je gde su deca najčešće boravila.

Zaplet

nastaje kad početkom te školske godine u selo Lipovo stigne novi učitelj, „zloćud stariji čovek“, pijanac, nevaspitan, mrk, zlovoljan, svadljiv, koji je po kazni iz grada premešten u selo. Imao je nos crven kao paprika, a obraze podbule – sve od rakije. Đaci su bili uplašeni i zažalili su za dobrom, leptirastom plavom učiteljicom Lanom. S tim se nikako nije mogao pomiriti Stric, najviši đak u razredu, te je za učitelja smislio originalan nadimak: gospodin Paprika. Ova vest iz zadnjih redova širila se po poznatom sistemu „javi dalje“ i kad je stigla do polovine učionice, učitelj je primetio šaputanje i dreknu:
„Šta vi tu šapućete, a“?
Preplašenom đaku, kod kojeg se zaustavio , same izleteše reči:
„Molim, gospodine Paprika, kažu da se vi zovete gospodin Paprika.“
Naravno, učitelj je besno tražio da se javi „kum“, Jovanče je hrabro preuzeo odgovornost na sebe, a Stric je dobio zadatak da nađe prut. Da ne bi dobio batine, Jovanče iskače kroz prozor i tu nastaje opšta trka za njim uz šalu i smeh.
U nastavku pisac nas postupno „upoznaje“ sa dečacima članovima „hajdučke družine“ koja se „odmetnula“ zbog zuluma njihovog učitelja Paprike. Družina se postepeno uvećava: prvo Jovanče, zatim Stric, pa Đoko Potrk, Lazar Mačak…
Članovi družine polažu zakletvu na grobu hajduka Jovančeta, čukundede njihovog vođe Jovančeta. Uređuju logor na Tepsiji. Grade kolibu za družinu i kućicu za kuju Žuju i ognjište za vatru. Dok  ostala deca, koja nisu dobila batine,  idu u školu, družina boravi u logoru, a kad đaci pođu kući i družina „hajduka“ se zajedno sa njima vraća. Dakako, ova tajna nije mogla ostati za dugo. Logor je prvo „otkrila “ devojčica Lunja, koja posle silnih rasprava sa dečacima postaje član družine. Lukavi poljar Lijan krene da uhodi hajduke kad su roditelji ovih dečaka saznali da im sinovi, umesto u školu, idu negde u šumu. Ovaj deo romana kipi od komičnih situacija kao što je i ona kad poljar Lijan nabasa na tajnu Žujinu kuću i upadne u jamu, ili scena kad roditelji opkole skrovište sa svih strana. Dečaci su se branili bacanjem kromira na napadače. Na kraju su ipak savladani, ali u njihovu odbranu staje Nikoletina Bursać, seoska delija,
i spasava ih od kazne. Na uporno navaljivanje seljaka, učitelja Papriku povukoše iz njihove škole, a u selo se ponovo vrati učiteljica Lana. Tako je okončana hajdučija i svi dočekaše zimu u školi. Evropom je besneo rat. Družina čeka proleće. Tu se završava prvi deo romana.

Drugi deo romana

počinje vešću koju je učiteljica Lana saopštila učenicima. Otpočeo je rat. Beograd je bombardovan. Zaštitnik dečije družine Nikoletina Bursać odlazi u rat. „Toga trenutka prestalo je ono pravo,bezbrižno djetinjstvo đačkog harambaše Jovančeta. Nastalo je jedno drugo djetinjstvo, oprljeno mrazom rata, dječaštvo buntovnika, nekadašnjeg vođe odmetnika iz Prokinog gaja“. Okupatorska vlast („ustaše“) oduzimali su seljacima oružje, vojničku opremu, pljačkali žito i stoku, premlaćivali i mučili ljude, palili kuće, ubijali nejač. Stara družina dečaka se aktivirala. Zadatak im je bio da motre i obaveštavaju seljane o približavanju ustaša selu. Tako su Jovanče i Stric upozorili Nikoletinu da njegovoj kući idu ustaše i tako mu pomogli da se na vreme sakrije. Paljenjem vatri, odnosno, dimnim signalima sa obližnjih uzvišenja Lisine i Golog brda, kao i kurirskim načinom obaveštavanja, upozoravali su seljane na dolazak neprijatelja. Stric se jednom izložio smrtnoj opasnosti. Ustaše su na njega pripucale, ali je stradao samo njegov šešir. Jovanče i Mačak spasili su opkoljene Lanu, Nikoletinu i Lijana, pokazavši im put do pećine. U njoj su u toku NOB-a partizani čuvali zaplenjeno oružje i municiju. Čitava Jovančetova četa prošla je kurirski kurs. Prokin gaj postaje partizanska radionica.
Roman se završava podatkom da u rat odlazi Jovančetova družina.
„Neka bude onako kako ste se dogovorili na poslednjem sastanku u Gaju: oni koji ostanu živi sastaće se opet jednog dana u Prokinom gaju, naložiće vatru u logoru Tepsija i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili“…

Glavni likovi:

Junaci ovog romana učenici su četvrtog razreda osnovne škole, osim NikoliceJovanče: Harambaša hajdučke družine je postao jer je bio najcenjeniji i najodlučniji od svih dečaka. Pisac za njega veli: Dječak je od starijih čuo tek ponešto o pravdi, ali sluti da je dobro i pravedno to što je pokušao da zaštiti Strica. To ga ispunjava čudnom snagom i radošću i daje mu odvažnost da sam krene u dubinu puste šume“ da bi izabrao mesto za hajdučki logor. Bistrouman je, procenjuje stvari pametno, a prema svima iz svoje družine odnosi se brižno i privrženo. On je i snaga i „mozak“ hajdučke družine. Dečaci u njega imaju veliko poverenje, omiljen je i poštovan.
Stric Njegovo pravo ime bilo je Stevo, ali su ga u razredu zvali Stric jer je bio najviši. Bio je siroče bez oca i majke. Dosetkom je reagovao na mane učitelja. U romanu najviše komike ima kad je na sceni Stric, ali imao je i jednu slabu tačku prema devojčici Lunji, za koju su svi znali, pa su ga zadirkivali, a on bi pri pomenu njenog imena uvek pocrveneo i zbunio se. Bio je neustrašiv što je i dokazao kad je sam prespavao noć u šumi. Ume da razgovara sa životinjama.
Lunja: To je razdragana devojčica, koja, gde god da dođe, donosi neku radost i toplinu. Ona se, makar i nedovoljno svesno, bori za ravnopravnost između dečaka i devojčica i u tome na najbolji način pokazuje da je u mnogo čemu iznad dečaka ( na primer u hrabrosti: setimo se scene u tajanstvenoj pećini, ili kad otkriva diverzante.) Nju pisac ovako slika: Lunja je bila tiha ćutljiva desetogodišnja djevojčica, velikih mirnih očiju. Stričeva prva komšinica. Uvek je ćutke i nepozvano išla za dječacima, posmatrala šta rade i kako se igraju, pronalazila ih je u ribarenju oko rijeke, u krađi lubenica, u potrazi za ptičijim gnijezdima. Vikali su na nju, prijetili joj čak i kamenjem, ali tiha radoznala djevojčica sklonila bi se samo za kratko vrijeme i tek je dječaci smetnu sa uma, a ona već viri iza nekog žbuna ili šuškajući izlazi iza visokog kukuruza… Ona je Stricu uvijek za petama… krpi dječacima košulje, čarape, kape, prišiva dugmad, brine o svenu.
Đoko Potrk: Tako su ga zvali jer je trkom dolazio u školu i vraćao se kući, potrkivao je i onda kad na tablu izlazi. U družini je bio zadužen za sklapanje stihova:
Naš učitelj baš je slika,
nos mu crven ko paprika..
Ovdje živi hrabra četa
harambaše Jovančeta.
Nik Ćulibrk, zvani Amerikanac: Otac mu je dugo radio u Americi, pa je povremeno u razgovoru koristio engleske reči: halo, bojsovi i sl. Nosio je plave pantalone i kaubojski šešir.
Nikolica: Najmlađi u družini, učenik prvog razreda. Bio je svojeglav i ljut, crn kao Arapin. Prepoznatljiv je u romanu po tome što je uvek sa sobom vodio kuju Žuju, zbog toga su ga zvali Nikolica sa prikolicom. Ivan Popović Vanjka: Njegov otac je bio za vreme I svetskog rata zarobljen u Rusiji i tamo se oženio Ruskinjom. Plavokos je i krupan da su ga svi zvali Vanjka Široki.
Poljar Lijan: „Krivonog čičica lisičijeg lica i lukavog pogleda“. Uvek je „mućkao bocu s rakijom i potezao iz nje“. Ume da se pretvara i da se ulaguje; seoskom knezu se obraća sa kneže-viteže. Njegov zadatak je bio da luta selom „na krivim hodaljkama i da juri decu s tuđih voćnjaka i vinograda i da im brani da love ribu… Boreći se večito sa decom, nije čudo što je i sam podetinjio; upuštao se u prava dečija lukavstva, smicalice i doskočice. Međutim, nije bio zločest, niti surov prema deci. Naprotiv, mnogo je voleo decu i najčešće im „gledao kroz prste“ kad bi ih uhvatio u šteti. Pisac za njega veli:“ Umije taj da vreba… kao pravi osnovac, da se provlači kroz plot, krije se tako vešto kao da igra žmure, a po potrebi će se i na drvo uspuzati…Domišljat i sam je krao voće, lubenice i krastavce, a onda je po selu dizao dreku i „tražio lopove“
Nikoletina Bursać: To je momak neobično jak koji se zaštitnički odnosi prema  svoj seoskoj deci. (Na primer, kada spasava decu-hajduke od fizičkih kazni njihovih roditelja posle hvatanja u njihovom logoru. Bio je nežan i osećajan, popustljiv prema dečijim nestašlucima. Među privim je otišao u borbu kad je neprijatelj napao domovinu. Ovom junaku Ćopić je posvetio zbirku pripovedaka „Nikoletina Bursać“. Neke ste već čitali (Surovo srce, Mitraljezac golubijeg srca).
Učitelj, bio je „zloćud stariji čovjek koga su po kazni, zbog pijanstva, premjestili u selo iz obližnje varošice“. Imao je poveći crven nos kao paprika i podbule obraze od pijanstva. Vrebao je svaku priliku da, i bez ikakvog razloga, tuče decu i da vreči kao jarac. Poslije onog Lunjinog navaljivanja da dobije batine i njezinog neočekivanog bjekstva kroz prozor, učitelj Paprika se sasvim prozlio. Upadao je u razred ljut i mamuran, podozrivo gledao primerne đake, zlurado se smeškao, razgoropadio bi se i sve đake redom tukao govoreći:“Baš mi je škola za vas divljake seoske! Za vas je šuma i koze, a ne knjiga.

 

Književnost, Književnost za osnovnu školu, Srpski pisci, Veliki pisci

Najpoznatije ličnosti srpske književnosti

Književnost, Srpski pisci, Veliki pisci

15 stvari koje niste znali o Branislavu Nušiću

see15-branislav-nushich2
  1. Drug mu je oteo curu

Kao momak, Branislav Nušić je bio ludo zaljubljen u Milicu Terzibašić, lepu Beograđanku s Topčiderskog brda. Kada se Milica razbolela, Nušić je odmah zamolio svog dobrog druga lekara da je pregleda i leči. A ovaj ne samo da ju je izlečio, nego ju je i zaveo. Milica i mladi lekar ubrzo su se venčali, a Nušić je strašno patio, otkrio je Nebojša Nušić, potomak Branislava Nušića i upravitelj „Nušić fondacije“.

Nušić uskoro dobija priliku za slatku osvetu. Pozvan je da u „Gradskoj kasini“ održi predavanje o ljubavi. U prvom redu sedeli su Milica i njen suprug, a bivši Nušićev drug. Bio je to prvi piščev susret s nevernicom.

– Šta je to ljubav? To je tragična priča u kojoj izvesna gospođica voli jednog, a uda se za drugog. – rekao je Nušić, a ovo dvoje hitro napustiše gledalište.

  1. I u braku je živeo momački

Kada je prosio Darinku Đorđević, konzulovu ćerku, Nušić joj je postavio uslov. Ženiće se, ali da mu dozvoli da zadrži makar jedan svoj porok – kocku, piće ili žene. Pa nek bira. Mudra je bila mlada Darinka, priča Nebojša Nušić. Ako bi izabrala kocku, otišla bi kuća. Da izabere piće, uz kuću ode i zdravlje! Najbolje je, mislila je ona, da ga pusti da juri žene. Čim je potpisala da je saglasna s tim, venčali su se u manastiru kod Bitolja. Ipak svoju „Autobiografiju“ Nušić je završio rečima da „posle ženidbe čovek i nema autobiografije“.

  1. Svakom bi doskočio

Nabasao jednom u kafani Nušić na nekog lekara koji je mnogo voleo da priča o književnim problemima. Kako bi naveo priču na svoju vodenicu, lekar ga pita piše li on tragedije. A Nušić mu odgovori: „Da obojica pišemo tragedije. Samo, vaše se povezuju u čamovinu, a moje u karton“. Ovu anegdotu Nušićevi potomci često prepričavaju, pa je tako došla i do nas.

  1. Bio je zaljubljen u Žanku Stokić

Šuškalo se da je Nušić bio potajno zaljubljen u glumicu Žanku Stokić, najpoznatiji po ulozi Gospođe ministarke, koju je njoj i namenio. Tu ljubav nikada nije priznao, ali gde ima dima, ima i vatre. Prepričavala se među tadašnjim glumačkim svetom anegdota iz Sarajeva, koja kaže da je uništio frak noseći Žanki ćevape sa Baš-čaršije pred samu premijeru. Glumici su se prijeli ćevapi, a on, jednostavno, ništa nije mogao da joj odbije.

  1. Voleo je kafanu više od akademije

Nušićev 60. rođendan slavio je ceo Beograd! Održavale su se svečane akademije, na njegovu predstavu došla je kraljica Marija, a on je, kod svih tih velikih državnih posveta, odlučio da ode u Skadarliju i u kafani proslavi rođendan s prijateljima. Ovu priču saznali smo od Dušana Kovačevića, pisca.

  1. „Hadzi-Loju“ je napisao za šest sati

„Svako svoje delo pisao sam u trku“, otkrio je Nušić u razgovoru za beogradsko „Vreme“ 1924. godine. „Svet“ je napisao za 27 dana, „Put oko sveta za 16, „Narodnog poslanika“ za dva meseca.

Rekord je postigao tragedijom „Hadzi-Loja“. U sredu veče u devet sati, u doba aneksione krize, društvo u kafani rešilo je da odmah treba napisati jedno delo. Od devet uveče do tri ujutru komad je bio gotov. Od sedam do deset pre podne sve uloge bile su podeljene.

U četvrtak je bila prva proba, u subotu- premijera u Narodnom pozorištu.

  1. Skerlić ga nije cenio

Nušiću je Kraljevska srpska akademija nauka nanela tešku uvredu i izazvala dubok bol jer nije predložila njegovu najavljenu kandidaturu.

Tome su, te 1924. godine, najviše doprinele surove kritike i komentari Jovana Skerilća, najuglednijeg književnog kritičara toga doba, priča Nebojša Bradić, pozorišni reditelj.

Nepravda je ispravljena tek 1933. godine kada Nušić postaje član Srpske kraljevske akademije. Ogorčen 1. marta 1924. napisao je svojoj ćerki Giti Predić, pismo koje je neka vrsta njegove književne ispovesti.

– Naša impotentna generacija pripisuje mi u greh plodnost. Oni čiji redovi predstavljaju jedno naporno stenjanje prebacuje mi i brzo pisanje – ljutio se Nušić.

  1. Skupljao je karikature

Branislav Nušić bio je pasionirani kolekcionar karikatura. Njegova ćerka Gita poklonila je Muzeju grada Beograda kolekciju od stotinak portreta i karikatura, među kojima su i one koje su se nalazile u piščevoj radnoj sobi, otkrila nam je Tatjana Korićanac, direktorka Muzeja grada Beograda. Tu su radovi srpskih, ruskih, poljskih, kineskih, brazilskih, bugarskih, rumunskih i francuskih karikaturista, koje je Nušić za života sakupio, kao i karikature samog pisca koje je Gita kasnije dobijala na poklon. Neke od njih delo su Uroša Predića, Pjera Križanića, Brane Cvetkovića, Bogosava Vojnovića Pelikana . . .

  1. „Sumnjivo lice“ preživelo albansku golgotu

Birajući rukopise koje će poneti preko Albanije, Nušić je spakovao i „Sumnjivo lice“. U Prištini, odakle se išlo pešice do Prizrena, morao je da smanji prtljag. Odlučio je da neke rukopise ostavi u kući Arnautina kod koga je boravio u Prištini. „Sumnjivo lice“ bilo je među njima. „Idi bedo“, zapisao je. „Nisam bio kadar preneti te preko Albanije!“ U strahu od vlasti 35 godina niko nije hteo da ovaj komad postavi na scenu. Krajem 1918. nakon proboja Solunskog fronta, Nušić se vratio u Skoplje i saznao da su Bugari pretresali srpske kuće, zapalili njegove rukopise, ali da su oni iz Prištine spaseni.

Branislav Nušić - 1915 Tragedija jednog naroda

  1. Nikad nije prežalio sina

Nušićev sin jedinac Strahinja Ban borio se u Skopskom đačkom bataljonu, poznatijem kao 1300 kaplara. Poginuo je 1915, a u pismima ocu i verenici nagoveštavao je svoj tragičan kraj. „Dragi Ago, ne tuguj za mnom. Ja sam pao na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih ideala, koje smo tako složno propovedali 1908. godine“ Savremenici su zabeležili da Nušić nikada nije prežalio sina. Dugo nakon njegove smrti nije pisao komedije, a svoj bol iskazao je u proznom delu „Devetso petnaesta – tragedija jednog naroda.“

  1. Režirao je kraljevu svadbu

Branslav Nušić je 1922. godine režirao venčanje kralja Aleksandra Karađorđevića i rumunske princeze Marije. On je zapravo bio predsednik državnog Priređivačkog odbora, dakle, bio je neposredni rukovodilac svih kulturno – sportskih i zabavnih manifestacija vezanih za venčanje.

  1. Na konju u vladu

Prilikom demonstracija zbog okupacije Bosne i Hercegovine, duhoviti Nušić pokušao je da na konju uđe u Ministarstvo inostranih dela. Uplašeni portir Jova preklinjao ga je da to ne čini, a Nušić mu je u svom stilu odgovorio „ More pusti, Jovo, nije ovo prvi ni poslednji konju koji ulazi u ministarstvo“.

  1. Enigmata

Iako se Nušić smatra svestranim čovekom, najmanje je poznato da je bio i enigmata. Sarađivao je sa listom za srpsku mladež „Golub“ koji je izlazio u Somboru od 1879. do početka Velikog rata, osim što je objavljivao zagonetke u „Golubu“, Nušić je kao enigmata sarađivao i sa beogradskim listom „Srpče“. Dve njegove zagonteke objavljene u Srpčetu (1882. godine) su: „Za koju reku vele da nije cela?“ ( Za italijansku reku Po.) i „Koji su junaci i po imenu i po junaštvu jednaki?“ ( Miloš Obilić i Miloš Obrenović).

  1. Nestašan đak

O Nušiću se prepričavala i ova anegdota. Naime kao đak Nušić bio je dosta nemiran na časovima, ali otresit i veoma bistar. Na času srpskog jezika obrađivane su poslovice, Nušić se previše okretao i nije pazio šta nastavnik govori i ovaj ga za kaznu prozva da kaže neki primer poslovice.
„Koliko budala pita ni sto pametnih ne mogu da mu odgovore“ hitro će Nušić.
Nastavnik se nađe u čudu i zamisli da li Nušić ovom poslovicom cilja na njega pa reče: „Da čujem još jedan primer Nušiću“.
„Pametnom je dovoljna i reč“, mirno će Nušić.
Razljućeni nastavnik ode po upravitelja škole i još s vrata će „Da te čujem sada Nušiću“.
„Nesreća nikad ne dolazi sama“, hitro reče Nušić.

  1. Fotograf

Veliki doprinos je dao i srpskoj fotografiji. Pored toga što je ucestvovao u Prvoj izložbi fotoamatera u Beogradu, Branislav Nušic je objavljivao i radove na temu fotografije u Srbiji i nekim od tada novih tehnika u izradi fotografija. Tri svoje putopisne knjige ilustrovao je fotografijama koje je sam načinio. Jednu pripovetku o fotografijama posvetio je svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Danas se Nušićeva fotografska dela mogu videti u Muzeju grada Beograda.

Književnost, Srpski pisci, Uncategorized, Veliki pisci

Anegdote o srpskim piscima

tin ujevic        desanka_maksimovic_prvi_dobitnik_zlatnog_krsta_kneza_lazara   _sp-knjizevnik-branko-copic

Po povratku iz kafana, Danilo Jokanović je svojoj ženi prepričavao dogodovštine o srpskim piscima, a ona je sve to beležila. Tako su od zaborava sačuvane ove anegdote.
Bio Ljuba Nenadović u Beogradu. Sretne ga poštovalac i pita:

„Koliko ćeš još sedeti u Beogradu”?
Nenadović izvadi novčanik, prebroja novac i reče:

„Samo još za sedam dinara”.
Doneo mladi pesnik svoje stihove Lazi Kostiću i moli ga za mišljenje. Kada je Kostić pesme pročitao, mladom kolegi je napisao:

„Svaka strofa – katastrofa”.
Tin Ujević, za opkladu, vezanih očiju, proba razna vina i pogađa:

„Crno, preklanjska berba. Doneli ste ga od Ginića. Sićevačko, lanjsko, troše ga kod Trandafilovića i Tri seljaka. Smederevsko, ovogodišnje, nije najbolje. Vinograd okrenut jugozapadu…”
A onda mu u čaši donesu vodu. Pesnik proba i kaže:

„Ovo nikada nisam pio”.
Jovan Dučić je, kao diplomata, često dolazio u Beograd i odsedao u hotelu. Jednom ga prijatelj upita

„Duka, što stalno odsedaš po hotelima, kad možeš u Beogradu sebi da kupiš kuću”?
A pesnik odgovori:

„Šta će mi kuća, u Beogradu ću dobiti ulicu”.
Dok je trajao književni karavan po Hercegovini, Gustav Krklec sazna da je Desanka Maksimović opet slomila nogu i da se nalazi u Igalu na lečenju. Predloži književnoj bratiji da Desanki pošalju telegram:

„Draga Desanka, moraš, konačno, shvatiti, da nisi stonoga.”
Prolazio Mihailo Lalić pored jedne beogradske biblioteke. Upravnik ga prepozna i pozove ga da svrati, a pisac odgovori:

„Hvala, ne mogu. Bolje da ne vidim koliko knjiga nisam pročitao”.
Putovao Branko Ćopić nekud avionom. Vreme loše, letelica se trese. Da bi odagnao strah, pesnik speva pesmicu:

„Bože, iže jesi na nebesi
ako mi se što god desi
ti udesi da ja padnem
u naručje stjuardesi”.
Ratko Adamović daje rukopis svog novog romana „Stari hrast” Miodragu Bulatoviću da pročita i kaže mu svoje mišljenje, a Bule se brani rečima:

„Izvini, Ratko, ali ne mogu. Znaš, i ja sada nešto pišem, pa se bojim da ne utičeš na mene”.
Početkom devedesetih, prošlog veka, kada je u Beogradu bilo aktuelno menjanje imena ulica, ulazi pesnik Pera Pajić u Srpsku književnu zadrugu i kaže:

„Ostadosmo mi bez ulice u Beogradu”.
Milorad Đurić ga teši rečima:

„Šta tebe briga, tebe čeka ulica u Valjevu”, a Dragan Lakićević doda:
„Pa posle možeš da daš oglas u novinama: menjam veliku ulicu u Valjevu – za manju u Beogradu”.
I još jedna o Tinu Ujeviću. I kada je imao iznajmljen stan, Tin bi radije, posle probdevene noći, odspavao malo na klupi u parku. Jednom prilikom, budeći ga, žandarm primeti još nekog ispod klupe:

„Pobogu, gospodine Tine, ko je to sa vama”, a pesnik kaže:

„Tiše, probudićeš mi podstanara – Raku Drainca”.
Sreli se kritičar Milorad R. Blečić i pesnik Miroslav Maksimović, pa kritičar veli pesniku:

„Lako je tebi bilo da uspeš u književnosti: ime si pozajmio od Krleže, a prezime od Desanke”.
Kada je Crna Gora najavila odvajanje od Srbije, pita novinar Matiju Bećkovića:

„Šta će Crnogorci bez Beograda, ako se Crna Gora otcepi”, a pesnik, kao iz topa odgovori:
„A zar vi mislite da će Beograd pripasti Srbiji”?
Na primedbu novinara da delo Danila Kiša nije veliko, pisac je kazao:

„Nisam pisao sabrana, već odabrana dela”.
Knjigu anegdota o srpskim piscima priredio Danilo Jokanović

Ovo su samo neke od anegdota, u knjizi „Anegdote o srpskim piscima”, u izdanju izdavačke kuće „Gramatik” iz Beograda. Knjigu je priredio Danilo Jokanović.

Svojevremeno, grupa autora, pripremila je za štampu knjigu anegdota o srpskim piscima. Izdavačka kuća, koja je knjigu trebalo da objavi, ugašena je, a rukopis je izgubljen. Knjiga, koja se pojavljuje pred čitaocima, nastala je zahvaljujući supruzi Danila Jokanovića. Po povratku iz kafana, on je svojoj ženi prepričavao dogodovštine o srpskim piscima, a ona je sve to beležila. Tako su od zaborava sačuvane ove anegdote.