Gramatika srpskog jezika

Tvorba reči

Tvorba reči označava građenje novih reči dodavanjem raznik nastavaka na osnovu reči ili spajanjem dve ili više reči. U srpskom jeziku postoje tri principa građenja, odnosno tvorbe reči. To su izvođenje ili derivacija, slaganje odnosno kompozicija i kombinovana tvorba reči.

Tvorba reči izvođenjem ili derivacija

Reči koje nastaju postupkom izvođenja (derivacije) nazivaju se izvedenice. Izvođenje nastaje kada se na tvorbenu osnovu (koren reči ili gramatička osnova reči) doda nastavak u vidu sufiksa.
kuć- + -ica = kućica
sob- + -ica = sobica
uči- + -teljica = učiteljica
grad- + -ić = gradić
pes- + -nik= pesnik
grad- + -ski = gradski

Tvorba reči slaganjem ili kompozicija 

Slaganjem, odnosno kompozicijom nastaju reči koje se nazivaju složenice. Složenice mogu nastati dodavanjem prefiksa na osnovu ili spajanjem dve ili više reči.

1) prefiksacija:

za- + igrati = zaigrati
po- + igrati = poigrati
iz- + igrati = izigrati 
do- + zidati = dozidati
sa- + zidati = sazidati 

2) slaganje dve reči u jednu:

visi + baba = visibaba
Beo + grad = Beograd 
seci + kesa = secikesa

3) slaganje dve reči u jednu pomoću spojnog vokala

rib + o + lov = ribolov
oc + e + ubica = oceubica
sunc + o + kret = suncokret

Tvorba reči kombinovanjem

Kombinovana tvorba podrazumeva istovremeno i derivaciju i kompoziciju. 
bez+briž+an = bezbrižan
rib+o+lov+ac = ribolovac
plav+o+kosa = plavokosa

Pored ova tri principa građenja reči, postoje još dva principa koja se jednim imenom nazivaju tvorba pretvaranje.

Tvorba pretvaranjem može biti:

a) popridevljavanje: kada glagolski pridevi i glagolski prilozi postaju pridevi
 vrela voda, izgubljene iluzije, leteći tanjir, šiveća mašina

b) poimeničavanje: kada od prideva nastaju imenica
mlada (nevesta, od prideva mlad), blago (zlato, od prideva blag), Hrvatska (država, od prideva hrvatski)

 

Primeri…

Koren reči

novost, glasač, listić, zubar,mladost, bojica, provetriti, odrediti, uloviti,  rukavica, slatkiš, izrađivati,   pisac, igraonica, raspored

Izvođenje imenica

Imenice se mogu izvoditi dodavanjem sufiksa na osnove drugih imenica, kao i na osnove glagola i prideva.

Sufiks: – AR

pekar, lekar, mesar, dimnjačar, apotekar, čuvar, zlatar, zubar, obućar,  stolar

Sufiks:  – AČ

trkač, predav, čist, svir, igr, pev, udar, lož, pripoved, drž, nos

Sufik:  – TELJ

učitelj,  prijatelj, snimatelj, reditelj, voditelj, roditelj, stvoritelj, ukrotitelj

Sufiks: – ICA

šoljica, mamica, pevačica, učiteljica, košarkašica, ručica, kućica, kafica

Sufiks – IĆ

cvet, prut, aut, grad, dečač, češlj, prvač,  mlad, posl

Sufiksi:  – AC, –AK, –LAC, -TAK

krevetac, studenac, prvak, čitalac, rukovodilac, početak, postotak

Sufiksi:  – KA, –INA, -OST,  INJA,

muzičarka, lekarka, brzina, daljina, dužina, poštarina, hrabrost, bogatost, pesnikinja, čudakinja

Sufiksi:  – CE, –LO, –OĆA, -OTA

ogledalce, odelce, sanjalo, strašilo, mirnoća, masnoća, strahota

Izvođenje prideva

Pridevi se mogu izvoditi dodavanjem sufiksa na osnove drugih prideva, kao i na osnove imenica i glagola.

Sufiksi:  –SKI, –KAST, -AST, -AV

gradski,  ruski,  školski, svilenkast, crvenkast, okruglast, blistav, čupav

Sufiksi:  –IT, –IN, -OV, -EV, -AT, -EN

istinit, ljutit, sestrin, mamin, Markov, sokolov, stričev, pevečev, Milošev, nosat, krilat, vatren, zelen, papren

Izvođenje glagola

Nesvršeni glagoli izvedeni od svršenih glagola :

zadavati, dospevati, umivati

Svršeni glagoli izvedeni od  nesvršenih glagola:

viknuti, zamahnuti, skinuti

Složene reči

Složene reči nastale slaganjem:

vinograd, krempita, dangubiti,

Složene reči nastale slaganjem i umetanjem spojnog samoglasnika:

jugoistok, brodolom, crnokos, ribolov, dalekovod,

Složene reči nastale dodavanjem prefiksa:

prašuma, nevolja, dohvatiti, sakupiti,odvod, prosed, izvod, predsednik,otpevati, skrojiti, nadmoćan,razvod…

 ZAPAMTI!

 Koren reći je zajednički deo reči za celu porodicu reči

 Izvedena reč nastaje dodavanjem sufiksa na tvorbenu osnovu.

 Tvorbena osnova reči nije gramatička osnova reči.

 Tvorbena osnova dobijemo kada oduzmemo poslednji sufiks.

 Složene reči nastaju spajanjem dve reči ili dodavanjem prefiksa

 Sufiks je uvek iza reči, a prefiks ispred reči

 Izvedene reči ne mogu imati prefiks

Književnost, Književnost uživo, Književnost za osnovnu školu, Lektira, Srpski pisci

Orlovi rano lete, Branko Ćopić

_sp-knjizevnik-branko-copic

Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom. U isto vreme, njegov otac, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv austrougarskih zavojevača. Tako su se dva brata, nalazeći se u dve zaraćene vojske, borili ustvari jedan protiv drugoga. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. 

Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke, dede Radeta i strica Nidže.
Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“. Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjaluci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike; 1939. godine je dobio nagradu „Milan Rakić“. Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima aprilske katastrofe on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a kad je planula prva oslobodilačka puška, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, takođe poznatim književnikom, Skenderom Kulenovićem.

Posle rata neko vreme je bio urednik dečijih listova u Beogradu, a potom počeo profesionalno da se bavi književnošću. Smatra se jednim od najvećih dečijih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. 
Okončao je život samoubistvom, skočivši s mosta u reku Savu 1984. godine u Beogradu, sa Brankovog mosta.

Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUBiH.

Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.

Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.

Spomenik Branku Ćopiću ispred Banjalučkog muzeja.Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.

Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti a u hajci na pisca učestvovao je i Broz lično. Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.

Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.

Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.

Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.

Branko Ćopić je cenjen i kao dečiji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.

Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.

Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti a u hajci na pisca učestvovao je i Broz lično. Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca

Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.

Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. 

Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.

Branko Ćopić je cenjen i kao dečiji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.

BRANKO ĆOPIĆ O SEBI

– Moj deda Rada bio je neobičan čovjek. Njegov začarani svijet, sav satkan od bajki i maštarenja, mjesečine i prozračne svile miholjskog ljeta, bio je svojevrsni svijet oktobra, ali onog našeg, krajiškog, smirenog, zlatnog oktobra u ranu jesen, o Miholjdanu, kada su nam u kuću dolazili dragi gosti, kad je sve bilo puno priča i obilja, kad je i mačka bila sita i miroljubiva, a miš debova i bezbrižan… Ti dedovi oktobarski dani predstavljaju osnovnu riznicu svih mojih pravih literarnih motiva. Odatle sam krenuo i počeo da slikam svet po liku i podobiju ovog čestitog, duševnog i na svoj način pravednog čoveka.

 – Uopšte, Krajišnici su jedan izuzetan soj ljudi, svet za sebe. Na izgled ćutljiv, a nije. Na izgled mrk i mračan, a nije. Gord jeste, ali je i plemenit. Začudo, spreman je na jednu posebnu vrstu obračuna: pobegne nekom žena, ili uhvate nekog u krađi, ili zatekne – tako – muž ženu ili žena muža u  neverstv, znate li šta mu sleduje? Pesma. Podrugljiva pesma, ismevačka, pakosna ponekad, humoristična najčešće. To mu dođe kao glavna kazna: sprdaju se s njim. Postaje povod da selo uživa u njegovoj nevolji, a kad selo već ima povod – zašto da se liši uživanja?

– Presudan uticaj na mene su ipak izvršila dela Cankara, Kočića, Krleže i Andrića.

– Cankar: nepomirljiv i gorak sanjar, pritisnut bremenom preteškim, a vođen divnom ljudskom čežnjom, odmah je osvojio mene, jesenjinovsku sanjalicu i pridobio me svojom tužnom ljubavlju za čoveka koji se bori i strada…

– Buntovni Kočić: najpre mi je bio blizak po ljudima koje je opisivao a koje sam veoma dobro znao, kao da su baš iz mog sela. Potom sam duboko osetio i suštinu tog njegovog specifičnog krajiškog bunta i njegovu gorštačku samouverenost. Sto puta sam se setio njegovih reči: Uzdaj se u se i u svoju pamet, ako je imaš

– Krleža: pred njim sam stajao opčinjen kao jagnje pred zmajem! Kako je vulkanski temperamentno rušio sve neljudsko oko nas i u nama…

– I posebno dragi Andrić: ostao mi je najbliži možda i zbog toga što mi je bilo teško odrediti zašto. Volim onaj njegov mir kojim prilazi ljudima i životu; volim ono njegovo veliko i rečito ćutanje i dobru reč kazanu za čoveka koji je svakakav, i toliko željenu tišinu u koju nas najzad odvede: iza svake želje dolazi smrt, iza svakog smeha… ćutanje. S poštovanjem sam uvek zastajao pred piscem koji je prošao košmarnu stravu proklete avlije života i dao nam čudesne mostove od jave i sna koji vezuju narode i države, prošlost i budućnost, život i smrt. Posle njega neću više nikog da pominjem…

 – Želja mi je da u ovaj tužni svet nabijen mračnim slutnjama, unesem što više vedrine, smeška nadanja, plavih bajki i puna-puncata kola strmoglavih, pustih i dragih lagarija, a verujte mi: ja još ponajmanje lažem… jedino – kad zinem!

 – Gospodine Ćopiću», rekao mi je podavno jedan usamljen, star i bolestan pustinjak, otac Sava, u besputnim brdima Svete Gore, vi radite jedan čestit posao: nasmejavate i razvedravate ljude u njihovoj većnoj samoći. Ako tako kaže i neki usamljenik iz milionskog Beograda, znam da nisam uludo pisao…

Dela:

Zbirke pripovedaka:
Pod Grmečom (1938), 
Borci i bjegunci (1939), 
Planinci (1940), 
Rosa na bajonetima (1946), 
Sveti magarac (1946), 
Surova škola (1948), 
Ljudi s repom (1949), 
Odabrane ratne pripovetke (1950), 
Izabrane humorističke priče (1952), 
Ljubav i smrt (1953), 
Dragi likovi (1953), 
Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), 
Gorki med (1959), 
Bašta sljezove boje (1970); 

Romani:
Prolom (1952), 
Gluvi barut (1957), 
Ne tuguj bronzana stražo (1958) 
Osma ofanziva (1964), 
Delije na Bihaću (1975); 

Zbirke pesama:
Ognjeno rađanje domovine (1944), 
Pjesme (1945), 
Ratnikovo proljeće (1947); 

Komedije:
Doživljaji Vuka Bubala 
Odumiranje međeda 

Dela za decu:
U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke 
Priče partizanke (1944), pripovetke 
Pjesme pionirke (1945), pesme 
Bojna lira pionira (1945), pesme 
Družina junaka (1945), pripovetke 
Bajka o sestri Koviljki (1946), proza 
Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke 
Vratolomne priče (1947), pripovetke 
Armija odbrana tvoja (1947), pesme 
Sunčana republika (1948), pesme 
Rudar i mjesec (1948), pesme 
Ježeva kućica (1949), pesma 
Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke 
Pijetao i mačka (1952), pripovetke 
Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke 
Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme 
Orlovi rano lete (1957), roman 
Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke 
Večernje priče, (1958), priče u stihu 
Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama 
Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke 
Magareće godine (1960), roman 
Slavno vojevanje (1961), roman 
Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman 
Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme 
Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke 
Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. 

Analiza dela

Književni rod: epika
Književna vrsta: roman
Autor: Branko Ćopić
Mesto radnje: Bosanska krajina, selo LIPOVO
Vreme radnje: Pred početak Drugog svetskog rata i za vreme okupacije (jesen 1940. i proleće 1941.)
Glavni likovi: Jovanče, Stric, Nikolica, Đoko Potrk, Lazar Mačak i Lunja.
Sporedni likovi: Poljar Lijan, učiteljica, učitelj i Nikoletina Bursać
Tema: Kako je proticalo nemirno i burno dečaštvo Jovančetove družine
Ideja (poruka): Poruka je u naslovu romana. Orao i soko u narodnoj poeziji simboli su slobode i hrabrosti. Za ove dečake rekli bismo pre da su orlići, ali u teškim iskušenjima oni su raširili svoja krila  i počeli rano, nego što se očekivalo, da lete, to jest, postali su pravi orlovi. Prerano suočavanje sa surovošću i nepravdom; još nedozreli (dečaci) morali su boriti se za opstanak i slobodu, ili što bi Njegoš rekao: „Mlado žito, navijaj klasove, pređe roka došla ti je žnjetva“.

FABULA

Roman počinje opisom Prokinog gaja, pošto se na toj sceni zbiva najveći deo radnje. „Zapuštena, gusta i prilično velika šuma, na sat hoda od podnožja planine“ sa obiljem „zapuštenih krošanja“. Uz to, tu je i grob hajduka Jovančeta, na samoj ivici gaja. Tepsija, zaravan u Prokinom gaju, mesto je gde su deca najčešće boravila.

Zaplet

nastaje kad početkom te školske godine u selo Lipovo stigne novi učitelj, „zloćud stariji čovek“, pijanac, nevaspitan, mrk, zlovoljan, svadljiv, koji je po kazni iz grada premešten u selo. Imao je nos crven kao paprika, a obraze podbule – sve od rakije. Đaci su bili uplašeni i zažalili su za dobrom, leptirastom plavom učiteljicom Lanom. S tim se nikako nije mogao pomiriti Stric, najviši đak u razredu, te je za učitelja smislio originalan nadimak: gospodin Paprika. Ova vest iz zadnjih redova širila se po poznatom sistemu „javi dalje“ i kad je stigla do polovine učionice, učitelj je primetio šaputanje i dreknu:
„Šta vi tu šapućete, a“?
Preplašenom đaku, kod kojeg se zaustavio , same izleteše reči:
„Molim, gospodine Paprika, kažu da se vi zovete gospodin Paprika.“
Naravno, učitelj je besno tražio da se javi „kum“, Jovanče je hrabro preuzeo odgovornost na sebe, a Stric je dobio zadatak da nađe prut. Da ne bi dobio batine, Jovanče iskače kroz prozor i tu nastaje opšta trka za njim uz šalu i smeh.
U nastavku pisac nas postupno „upoznaje“ sa dečacima članovima „hajdučke družine“ koja se „odmetnula“ zbog zuluma njihovog učitelja Paprike. Družina se postepeno uvećava: prvo Jovanče, zatim Stric, pa Đoko Potrk, Lazar Mačak…
Članovi družine polažu zakletvu na grobu hajduka Jovančeta, čukundede njihovog vođe Jovančeta. Uređuju logor na Tepsiji. Grade kolibu za družinu i kućicu za kuju Žuju i ognjište za vatru. Dok  ostala deca, koja nisu dobila batine,  idu u školu, družina boravi u logoru, a kad đaci pođu kući i družina „hajduka“ se zajedno sa njima vraća. Dakako, ova tajna nije mogla ostati za dugo. Logor je prvo „otkrila “ devojčica Lunja, koja posle silnih rasprava sa dečacima postaje član družine. Lukavi poljar Lijan krene da uhodi hajduke kad su roditelji ovih dečaka saznali da im sinovi, umesto u školu, idu negde u šumu. Ovaj deo romana kipi od komičnih situacija kao što je i ona kad poljar Lijan nabasa na tajnu Žujinu kuću i upadne u jamu, ili scena kad roditelji opkole skrovište sa svih strana. Dečaci su se branili bacanjem kromira na napadače. Na kraju su ipak savladani, ali u njihovu odbranu staje Nikoletina Bursać, seoska delija,
i spasava ih od kazne. Na uporno navaljivanje seljaka, učitelja Papriku povukoše iz njihove škole, a u selo se ponovo vrati učiteljica Lana. Tako je okončana hajdučija i svi dočekaše zimu u školi. Evropom je besneo rat. Družina čeka proleće. Tu se završava prvi deo romana.

Drugi deo romana

počinje vešću koju je učiteljica Lana saopštila učenicima. Otpočeo je rat. Beograd je bombardovan. Zaštitnik dečije družine Nikoletina Bursać odlazi u rat. „Toga trenutka prestalo je ono pravo,bezbrižno djetinjstvo đačkog harambaše Jovančeta. Nastalo je jedno drugo djetinjstvo, oprljeno mrazom rata, dječaštvo buntovnika, nekadašnjeg vođe odmetnika iz Prokinog gaja“. Okupatorska vlast („ustaše“) oduzimali su seljacima oružje, vojničku opremu, pljačkali žito i stoku, premlaćivali i mučili ljude, palili kuće, ubijali nejač. Stara družina dečaka se aktivirala. Zadatak im je bio da motre i obaveštavaju seljane o približavanju ustaša selu. Tako su Jovanče i Stric upozorili Nikoletinu da njegovoj kući idu ustaše i tako mu pomogli da se na vreme sakrije. Paljenjem vatri, odnosno, dimnim signalima sa obližnjih uzvišenja Lisine i Golog brda, kao i kurirskim načinom obaveštavanja, upozoravali su seljane na dolazak neprijatelja. Stric se jednom izložio smrtnoj opasnosti. Ustaše su na njega pripucale, ali je stradao samo njegov šešir. Jovanče i Mačak spasili su opkoljene Lanu, Nikoletinu i Lijana, pokazavši im put do pećine. U njoj su u toku NOB-a partizani čuvali zaplenjeno oružje i municiju. Čitava Jovančetova četa prošla je kurirski kurs. Prokin gaj postaje partizanska radionica.
Roman se završava podatkom da u rat odlazi Jovančetova družina.
„Neka bude onako kako ste se dogovorili na poslednjem sastanku u Gaju: oni koji ostanu živi sastaće se opet jednog dana u Prokinom gaju, naložiće vatru u logoru Tepsija i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili“…

Glavni likovi:

Junaci ovog romana učenici su četvrtog razreda osnovne škole, osim NikoliceJovanče: Harambaša hajdučke družine je postao jer je bio najcenjeniji i najodlučniji od svih dečaka. Pisac za njega veli: Dječak je od starijih čuo tek ponešto o pravdi, ali sluti da je dobro i pravedno to što je pokušao da zaštiti Strica. To ga ispunjava čudnom snagom i radošću i daje mu odvažnost da sam krene u dubinu puste šume“ da bi izabrao mesto za hajdučki logor. Bistrouman je, procenjuje stvari pametno, a prema svima iz svoje družine odnosi se brižno i privrženo. On je i snaga i „mozak“ hajdučke družine. Dečaci u njega imaju veliko poverenje, omiljen je i poštovan.
Stric Njegovo pravo ime bilo je Stevo, ali su ga u razredu zvali Stric jer je bio najviši. Bio je siroče bez oca i majke. Dosetkom je reagovao na mane učitelja. U romanu najviše komike ima kad je na sceni Stric, ali imao je i jednu slabu tačku prema devojčici Lunji, za koju su svi znali, pa su ga zadirkivali, a on bi pri pomenu njenog imena uvek pocrveneo i zbunio se. Bio je neustrašiv što je i dokazao kad je sam prespavao noć u šumi. Ume da razgovara sa životinjama.
Lunja: To je razdragana devojčica, koja, gde god da dođe, donosi neku radost i toplinu. Ona se, makar i nedovoljno svesno, bori za ravnopravnost između dečaka i devojčica i u tome na najbolji način pokazuje da je u mnogo čemu iznad dečaka ( na primer u hrabrosti: setimo se scene u tajanstvenoj pećini, ili kad otkriva diverzante.) Nju pisac ovako slika: Lunja je bila tiha ćutljiva desetogodišnja djevojčica, velikih mirnih očiju. Stričeva prva komšinica. Uvek je ćutke i nepozvano išla za dječacima, posmatrala šta rade i kako se igraju, pronalazila ih je u ribarenju oko rijeke, u krađi lubenica, u potrazi za ptičijim gnijezdima. Vikali su na nju, prijetili joj čak i kamenjem, ali tiha radoznala djevojčica sklonila bi se samo za kratko vrijeme i tek je dječaci smetnu sa uma, a ona već viri iza nekog žbuna ili šuškajući izlazi iza visokog kukuruza… Ona je Stricu uvijek za petama… krpi dječacima košulje, čarape, kape, prišiva dugmad, brine o svenu.
Đoko Potrk: Tako su ga zvali jer je trkom dolazio u školu i vraćao se kući, potrkivao je i onda kad na tablu izlazi. U družini je bio zadužen za sklapanje stihova:
Naš učitelj baš je slika,
nos mu crven ko paprika..
Ovdje živi hrabra četa
harambaše Jovančeta.
Nik Ćulibrk, zvani Amerikanac: Otac mu je dugo radio u Americi, pa je povremeno u razgovoru koristio engleske reči: halo, bojsovi i sl. Nosio je plave pantalone i kaubojski šešir.
Nikolica: Najmlađi u družini, učenik prvog razreda. Bio je svojeglav i ljut, crn kao Arapin. Prepoznatljiv je u romanu po tome što je uvek sa sobom vodio kuju Žuju, zbog toga su ga zvali Nikolica sa prikolicom. Ivan Popović Vanjka: Njegov otac je bio za vreme I svetskog rata zarobljen u Rusiji i tamo se oženio Ruskinjom. Plavokos je i krupan da su ga svi zvali Vanjka Široki.
Poljar Lijan: „Krivonog čičica lisičijeg lica i lukavog pogleda“. Uvek je „mućkao bocu s rakijom i potezao iz nje“. Ume da se pretvara i da se ulaguje; seoskom knezu se obraća sa kneže-viteže. Njegov zadatak je bio da luta selom „na krivim hodaljkama i da juri decu s tuđih voćnjaka i vinograda i da im brani da love ribu… Boreći se večito sa decom, nije čudo što je i sam podetinjio; upuštao se u prava dečija lukavstva, smicalice i doskočice. Međutim, nije bio zločest, niti surov prema deci. Naprotiv, mnogo je voleo decu i najčešće im „gledao kroz prste“ kad bi ih uhvatio u šteti. Pisac za njega veli:“ Umije taj da vreba… kao pravi osnovac, da se provlači kroz plot, krije se tako vešto kao da igra žmure, a po potrebi će se i na drvo uspuzati…Domišljat i sam je krao voće, lubenice i krastavce, a onda je po selu dizao dreku i „tražio lopove“
Nikoletina Bursać: To je momak neobično jak koji se zaštitnički odnosi prema  svoj seoskoj deci. (Na primer, kada spasava decu-hajduke od fizičkih kazni njihovih roditelja posle hvatanja u njihovom logoru. Bio je nežan i osećajan, popustljiv prema dečijim nestašlucima. Među privim je otišao u borbu kad je neprijatelj napao domovinu. Ovom junaku Ćopić je posvetio zbirku pripovedaka „Nikoletina Bursać“. Neke ste već čitali (Surovo srce, Mitraljezac golubijeg srca).
Učitelj, bio je „zloćud stariji čovjek koga su po kazni, zbog pijanstva, premjestili u selo iz obližnje varošice“. Imao je poveći crven nos kao paprika i podbule obraze od pijanstva. Vrebao je svaku priliku da, i bez ikakvog razloga, tuče decu i da vreči kao jarac. Poslije onog Lunjinog navaljivanja da dobije batine i njezinog neočekivanog bjekstva kroz prozor, učitelj Paprika se sasvim prozlio. Upadao je u razred ljut i mamuran, podozrivo gledao primerne đake, zlurado se smeškao, razgoropadio bi se i sve đake redom tukao govoreći:“Baš mi je škola za vas divljake seoske! Za vas je šuma i koze, a ne knjiga.

 

Književna olimpijada, Književnost, Književnost za osnovnu školu, Stilske figure

Stilske figure

Stilske figure su reči i izrazi kojima pripovedači i pesnici obogaćuju književno delo, dajući nova, šira i prenesena značenja.1. Hiperbola 

Preterano uveličavanje radi postizanja većeg efekta u književnosti, naziva se hiperbola. Vrlo često se primenjuje u narodnoj književnosti, u izrazima poput „krvca do koljena“.

Primeri:

Suzama je zamutila more, a jaukom ustavila šajke. (narodna pesma);
Kad je viđeh đe se smije mlada, svijet mi se oko glave vrti (Njegoš, Gorski vijenac)

2. Kontrast (antiteza)

Stilski postupak u kom se nešto poredi po suprotnosti naziva se kontrast. Njegovom primenom, suprotne pojave su jače izražene.

Primeri:
Tresla se gora – rodio se miš. (narodna izreka);
Na jeziku med, a na srcu jed (narodna izreka)

Kontrast ili antiteza je stilska figura kod koje se pojave i predmeti dovode u vezu pomoću suprotnih osobina i pojedinosti i time paralelno postavljene suprotnosti u antitezi uzajamno pojačavaju značenje i jednog i drugog pojma.

3. Personifikacija 

Personifikacija je dobila ime od latinske reči persona što znači osoba, pa bi se na srpski mogla prevesti kao poosobljavanje. Personifikacija je izražajan način kazivanja kojom se stvarima i pojavama pripisuju ljudske osobine.

Primeri:

Mjesec kara zvijezdu Danicu… (iz narodne pesme); 
Progledale su mi patike (razgovorno) 
Drvo je obuklo novo odelo bele boje (iz sastava);

4. Poređenje (komparacija) 

Poređenje (komparacija) je izražajan način kazivanja kojim se nešto što je manje poznato upoređuje sa nečim poznatijim. Poređenje može biti po sličnosti ili suprotnosti. 

Primeri:

Brz kao strela. (narodna izreka);
Vredan kao pčela (narodna izreka)

5. Epitet 

Reči koje kazuju najbolja opažanja o određenim predmetima razgovora ili pisanja i ističu neke njihove osobine nazivaju se epiteti. To su najčešće opisni pridevi koji pojačavaju osećanja i ostavljaju jače utiske.

Primeri:

U svitanje, u pojati niskoj… (Sergej Jesenjin, Pesma o keruši);
…kao jedno riđe štene njeno. (Sergej Jesenjin, Pesma o keruši)

6. Onomatopeja 
Podražavanje glasova i zvukova iz prirode naziva se onomatopeja. Reči: bućnuti, krcnuti, pucketati, fijukati- nazivaju se onomatopejskim rečima.

Primeri:

Durak huknu, sve zamuknu (Ivan Mažuranić, Agovanje);
Krcnu kolač nekoliko puta… (Ivan Mažuranić, Smrt Smail-age Čengića)

7. Metafora

Jezičko-stilski postupak u kom se iskazuje preneseno značenje po sličnosti naziva se metafora.

Primeri:

Oj Stojane, jabuko od zlata… (narodna pesma – Ropstvo Janković Stojana);
Tužna pesmo, majko stara…-misli se na Srbiju (Oskar Davičo, Srbija)
Kada se metafora proširi na celu jednu sliku, ili čak celo delo, stilska figura se naziva alegorija. Prisutna je u narodnoj pesmi Ljubavni rastanak u kome plavi zumbul i zelena kada predstavljaju zapravo momka i devojku koji su rastavljeni.

Primeri:
Imao sam od zlata jabuku, pa mi danas pade u Bojanu. (narodna pesma Zidanje Skadra);
Vila gnjezdo tica lastavica, vila ga je za devet godina… (narodna pesma)
Dva cvijeta u bostanu rasla, plavi zumbul i zelena kada… (narodna pesma „Ljubavni rastanak“)

8. Slovenska antiteza 

Slovenska antiteza je stilska figura klasična za srpske narodne pesme. Sastoji se od tri dela:

pitanja: 
Oj punice, đevojačka majko,
Ili si je od zlata salila?
Ili si je od srebra skovala?
Ili si je od sunca otela?
Ili ti je bog od srca dao?’

netačnih odgovora:
“Niti sam je od zlata salila,
“niti sam je od srebra skovala,
niti sam je od sunca otela’

jednog tačnog odgovora:
već mi je bog od srca dao.
(Narodna pesma, Ženidba Milića barjaktara)

9. Ironija 

Stilska figura u kojoj se rečima daje suprotan smisao od onog koje imaju kao svoje osnovno značenje naziva se ironija Ako u prizvuku ima i zlobe, ili je ironija bolesno preterana, dobija se sarkazam.

Primer (ironija): Samo ti nastavi da se svađaš! (ustvari: Prestani da se svađaš!)
Primer (sarkazam): Ako`j um`o kamen gristi, mora da se ugojio! (J.J. Zmaj, Tri hajduka )

10.Alegorija

Stilska figura u kojoj pesnik u zavijenoj, skrivenoj formi iskazuje svoje misli i osećanja.

Primeri:
„Imao sam od zlata jabuku pak mi jutros pade u Bojanu te je žalim, prežalit ne mogu.“ – (odlomak iz pesme Zidanje Skadra)
Alegorija predstavlja govor u kome se pojmovi i misli iskazuju drukčije, a ne riječima koje ih direktno izražavaju, slikovit govor, slikovito objašnjenje pojmova i misli.

11.Gradacija 

Gradacija je stilska figura, pesnički izraz u kojoj pesnik postupno ređa slike po jačini doživljavanja od najslabije do najjače ili obrnuto.

12.Anafora je stilska figura koja predstavlja iznošenje spreda, ponavljanje istih reči na početku rečenice i rečeničnih delova.

Primeri: “ Zbogom, žitku, moj prelepi sanče! Zbogom, zoro, zbogom, beli danče!“ – iz pesme Kad mligijah umreti od Branka Radičevića.

13.Epifora 

Stilska figura koja predstavlja ponavljanje jedne ili više reči na kraju rečenice – suprotno od anafore.

14. Simbol 

Simbol je stilska figura kojom se konkretnom predmetu pridaju simbolična značenja. Jedan simbol može imati više značenja.
Primeri: nebo – simbol mira, slobode, beskonačnosti, plava boja …

 

Književnost, Književnost uživo, Književnost za osnovnu školu, Lektira, Veliki pisci

Romeo i Julija, Vilijam Šekspir

     Analiza dela

Književni rod: drama

Književna vrsta: tragedija

Tema: Nesrećna ljubav Romea i Julije. Deca u ljubavi proiv roditelja u mržnji

Ideja: Ljubav mladih ruši sve prepreke, što stariji, koji su zaboravili na mladost, shvate tek posle tragedije. Ideali možda nisu stvari po meri ovog sveta, ali svet bez njih ne vredi mnogo.

Mesto radnje: Radnja se odvija u Veroni i Mantovi.

Vreme radnje: 15 vek.

O piscu

william-shakespeare-wallpapers-355272-660x532

Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616) bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. Romeo i Julija (engl. Romeo and Juliet), u ranijim prevodima Romeo i Đulijeta (ital. Romeo e Giulietta), jedna je od tragedija engleskog pisca Vilijama Šekspira. To je njegovo najpoznatije delo. Radnja se odvija u italijanskom gradu Veroni. Jedna od kultnih rečenica iz ovog dela je Julijina:

O, Romeo, zašto si Romeo?

Opus njegovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.

Fabula

U uvodu vidimo da su dve ugledne veronske porodice: Monteki i Kapuleti, u zavadi. Između njih na glavnom trgu izbija svađa koja završava upozorenjem kneza Eskala, koji zabranjuje dalje sukobe. Naslućuje se da je Romeo, sin Montekija, zaljubljen u Rozalinu, devojku iz porodice Kapuleti, koja mu ne uzvraća ljubav. Kapuleti organizuje zabavu, a Romeo radi Rozaline dođe.

Zaplet: počinje kad tamo sretne Juliju. Između njih se javlja ljubav, uprkos ograničenju, koje nameće mržnja i svađa njihovih porodica. To je ljubav koja ne zna za granice, ni za kompromise, jer samo od dodira ruku zatrepere im cela tela; kad čula izbrišu svet oko njih; kad izbledi prošlost, kad ne slute budućnost, nego žive u trenucima sadašnjosti. Ali kako nam Šekspir predstavlja Veronu i njene žitelje, to istovremeno znači da tako nešto nije od ovoga sveta, ni po njegovoj meri, pa je tragedija neminovna. Svoju ljubav ne smeju otvoreno pokazati jer su pripadnici smrtno zavađenih porodica. Zato Romeo krišom dolazi u Julijin vrt i predlaže joj da se tajno venčaju. Julija pristaje, pa Romeo odlazi kod monaha Lavrentija i dogovara tajno venčanje. Lavrentije ih venča, ali istog dana Tibaldo napadne Romeovog prijatelja Merkucija, i dok ih Romeo pokušava razdvojiti Tibaldo probode Merkucija. Tibalodo izazove i Romea te ga Romeo mačem probode. Pošto je knez zabranio borbu između porodica pod pretnjom smrtne kazne, Romeo beži kod Lavrentija. Knez ga ipak ne osuđuje na smrt nego na prognanstvo. Pred odlazak iz grada Romeo provede noć s Julijom, i mada mu teško pada odvajanje od nje, on ipak ode u Mantovu. Pošto Romeo ode, Julija sazna da se mora udati za grofa Parisa ili će je se otac odreći. Ona ode kod Lavrentija, a on smisli plan da prevare njene roditelje, da joj uspavljujuće sredstvo od kojeg će izgledati kao mrtva. Lavrentije pošalje i pismo Romeu da dođe po Juliju u porodičnu grobnicu. Julija popije „otrov“ i svi pomisle da je mrtva.

Vrhunac radnje nastaje kad Romeo ne dobija pismo od Lavrentija i ne dozna za prevaru.

Obrt (peripetija) U međuvremenu Baltazar,Montekijev sluga, dolazi kod Romea sa vešću da je Julija mrtva.

Rasplet: Romeo na to kod apotekara kupi pravi otrov i ode u Veronu, u grobnicu Kapuleta. U međuvremenu Lavrentije dozna da Romeo nije primio pismo, pa uzima gvozdenu šipku i odlazi na groblje da izvuće Juliju koja bi se uskoro trebalo probuditi. Romeo stiže pre i u dvoboju ubije grofa Parisa koji je došao položiti cveće na Julijin grob. Romeo ulazi u grobnicu, misleći da je Julija mrtva, ispija otrov i umire. Tada dolazi i Lavrentije, a Julija se budi. U međuvremenu je Parisov paž pozvao stražu i Lavrentije želi odvesti Juliju na sigurno, a ona ne želi poći. Kako se straža sve više približava, Lavrentije beži ostavljajući Juliju samu. Julija videvši Romea mrtvog, uzme njegov nož i sama sebe probode.

Epilog: Tad ulazi straža, i videvši što se desilo, pretraži groblje. Nađu Lavrentija koji im sve ispripovedi, a Kapulet i Monteki shvate kakvu su glupost učinili i pomire se.

*Klikom na link ispod, možete pročitati knjigu u celosti.

[PDF]Viljem Sekspir – Romeo i Julija

*Film možete pogledati klikom na link ispod:

Književnost, Književnost uživo, Književnost za osnovnu školu

Književnost uživo, Tom Sojer

 

Tom Sojer je dečak koji nema roditelja i koji  svoje detinjstvo, puno  avantura i neobičnih dogodovština, provodi u kući svoje tetke obali reke Misisipi.

Tom je pametan dečak, pun ideja za igru i nikada mu nije dosadno, čak ni onda kada mora da obavlja neke dosadne i njemu mrske poslove.  To se najbolje vidi na primeru kada je od tetke dobio zadatak da ofarba celu ogradu kao kaznu što se potukao sa jednim dečakom. Ograda je bila velika i Tomu se nije radio taj nezamislivi posao jer je voleo da lenčari i zabavlja se nekim drugim stvarima. Mrzovoljno je povlačio četku i razmišljao kako da se izvuče, a onda ga je jedan dečak u prolazu upitao da li on može da malo farba. Tomu je istog trenutka pala na pamet fantastična ideja kako da od farbanje ograde napravi zanimljivu nagradnu igru za sebe.  Dopustio je dečaku da farba jedino ako mu ovaj da kliker. Dečak je pristao,  a onda je došlo još dečaka i on je od svih njih za farbanje jednog dela ograde uzeo po nešto. Tako je Tom brzo ofarbao ogradu i zahvaljujući svojoj snalažljivošću dobio  klikere, praćku, sličice i još mnogo sitnih stvari koje je uvek držao u svom džepu. Bio je maštovit i u svakoj situaciji u kojoj bi se našao, bez obzira koliko je ona neprijatna,  uspevao je da pronađe dobru zabavu za sebe. Ali Tomova velika mašta, nemiran duh i želja za avanturom nisu mu dozvoljavale da dobro sagleda sve posledice svog ponašanja. Bio je ponekad izrazito neodgovoran dečak koji je svojim nestašlucima zadavao velike brige svima koji ga vole, potpuno nesvestan toga što čini. Jednom je sa Hakom pobegao od kuće. Skinuli su odeću i bacili je u reku tako da su svi iz grada mislili da su njih dvojica mrtvi. Danima je trajala potraga za njima, a oni su samo sa druge strane obale nemo posmatrali šta se događa. Vratili su se tek onda kad se Tom sažalio na svoju tetku shvativši koliko ona pati za njim. Iako je bio neodgovoran, neosetljiv i pomalo sebičan Tom je imao dobro srce i  u dubini duše je znao šta je ispravno, a šta ne. U trrenucima kada se suoči sa svetom loših ljudi koji ugrožavaju slabe i nejake, pretvarao se u visoko moralnu ličnost. Tako je na sebe primio Bekinu krivicu i svedočio u korist Mafa izlažući opasnosti vlastiti život. Bio je hrabar i neustrašiv, a njegova hrabrost je posebno došla do izražaja u pećini, kada se sa svojim drugarom Hakom odvojio od ostalih školskih drugova i ušao u potpuno drugi kraj pećine. Tamo se krio odbegli pljačkaš koga je prijavio policiji i koji je pre nego što je pobegao iz zatvora zapretio da će mu se osvetiti. Tom se i u toj nimalo prijatnoj situaciji dobro snašao. Svećom koju je držao u ruci pravio je razne senke koje su se oslikavale na suprotnom delu pećine. Pljačkaš se uplašio i pobegao je iz pećine, a Tom je i ovog puta svojom maštom i snalažljivošću odneo pobedu.

Tom Sojer, nestašni dečak nemirnog duha koji je pun ideja i želje za avanturama simbol je svih dečaka ovog sveta. On predstavlja sve ono za čim dečaci njegovih godina žude i maštaju dok su u školi i kod svoje kuće. Mašta pokreće svako dete, ali samo do određenih granica. U svojoj mašti deca mogu sve, ali ne smeju da čine stvari koje potvrđuju druge, kao što je Tom povredio svoju tetku izmislivši svoje utapanje u reci.

 * Ovde možete pogledati ovaj divan film. Namenjen je i deci i odraslima.

 

Književnost, Književnost za osnovnu školu, Srpski pisci, Veliki pisci

Najpoznatije ličnosti srpske književnosti

Jezičke nedoumice

10 najčešćih grešaka u srpskom jeziku

Ovo je samo jedan od mnogih primera pogrešne upotrebe nekih reči u srpskom jeziku. Mnogima koji, barem minimalno, drže do pravilnog govora i pisanja, sigurno su se često dešavale slične situacije. Ljudski je grešiti, ali ako te greške podrazumevaju nepravilan i normativno nepropisan govor, trebalo bi povesti računa o tome da se one, koliko god je to moguće, svedu na minimum.

U prilog tome, navešću 10 najčešćih gramatičkih, pravopisnih i stilskih grešaka koje čine govornici srpskog jezika, a na koje uvek treba uputiti i strance koji uče naš jezik, naročito zbog toga što će te forme veoma često čuti u svakodnevnoj komunikaciji sa ljudima.

  1. Kući sam“, umesto „Kod kuće sam

Ova spacijalna odredba postala je toliko učestala u svakodnevnom govoru da postoje izvesne šanse da bude prihvaćena kao standardni priloški oblik. Verovatno je nastala tako što se dativu, kao padežu pravca, pripisalo značenje mirovanja, koje on ne može da ima. Tu funkciju obavlja lokativ, pa je zato pravilnije reći u kući sam. Slična situacija već postoji u hrvatskom jeziku (Evo me doma.), ali i u engleskom (I’m home), tako da srpski nije usamljen u ovoj pojavi.

  1. Nerazlikovanje JER i JE L’

Kratko i jasno objašnjenje ove, za mnoge, izuzetno iritantne greške, glasi: jer je uzročni veznik, a je l’ je skraćena varijanta upitne reči je li i ova dva oblika nemaju apsolutno ništa zajedničko (osim, naravno, prva dva slova). Ne samo da smo često u situaciji da pročitamo poruke tipa „Jer se vidimo večeras?“, nego se vrlo često greši i u pisanju kontrahovanog oblika je l’, dakle, nepravilno je pisati spojeno (jel’) jer se i u punom obliku rečca li uvek piše odvojeno.

  1. U vezi toga“, umesto „U vezi s(a) tim

Objašnjenje je sasvim logično i mogu ga obrazložiti na najjednostavniji mogući način: Andrea je u vezi sa Milošem (a ne u vezi Miloša!). Dakle, semantika imenice veza takva je da obavezno podrazumeva predlog sa, naravno, kada mislimo na vezu dva ili više pojmova. Sasvim druga stvar je, npr. veza luka, gde je u pitanju jedan pojam, ali formalno u pluralu.

  1. Gledam televizor“, umesto „Gledam televiziju

Pravilno je, svakako, i jedno i drugo, ali sa potpuno različitim značenjem. Kada gledamo televizor, ili nam je jako dosadno ili smo u prodavnici tehničkih uređaja, a pod televizijom mislimo na TV program. Možda bi onda najbezbolnije u ovom slučaju bilo ako kažemo: „GledamTV“ i tu sigurno nećemo pogrešiti.

  1. Glagol TREBATI

Ovo je jedan od najčešćih primera pogrešne upotrebe reči u srpskom jeziku. Glagol trebati specifičan je, jer ima dva različita značenja, i u zavisnosti od toga koje značenje je u pitanju, razlikovaće se i njegova promena. Naime, u rečenici „Treba da kupimo karte za Exit.“ ima značenje „morati“, a u rečenici „Trebaju mi nove čizme.“ značenje „biti potreban“. U prvom slučaju nećemo menjati glagol po licima, već će on uvek biti u 3. licu jednine (dakle, nikako: „Trebamo da kupimo…“), a u drugom ćemo regularno izvršiti njegovu konjugaciju.

  1. Ja bi, mi bi, vi bi, umesto ja bih, mi bismo, vi biste

I ovde je pravilo izuzetno jednostavno, samo je problem što je ova greška toliko zaživela i u govoru i u pisanju, i pitanje je dana kada će se i ovi oblici smatrati književnim u srpskom jeziku. Jedino u 1. licu obavezno je finalno „h“, a u množini je neprihvatljiv oblik „bi“ za 1. i 2. lice, tako da je pravilno samo: mi bismo, vi biste.

  1. Celo vreme, svo vreme“, umesto „sve vreme“

Pre svega, reč svo ne postoji u srpskom jeziku. Sve je oblik srednjeg roda zamenice sav i kao takav, jedini prihvatljiv. S druge strane, nije baš najprihvatljivije rešenje ni celo vreme, jer vreme ne možemo da posmatramo kao jednu celinu, mada neki naši lingvisti (pre svih, Ivan Klajn) smatraju da ovo nije nepravilan oblik.

  1. Podići gore, spustiti dole

Ovi pleonazmi su, naravno, stilske greške, ali veoma česti u srpskom jeziku. Rešenje je prosto: koristiti samo glagol koji u svojoj semantici već sadrži ovaj prilog – dakle: podići, spustiti.

  1. Čak štaviše

Još jedan pleonazam, jer je dovoljno reći samo čak ili samo štaviše. Često se studenti i profesori srpskog jezika šale na račun ovog izraza i kažu: čak štaviše naprotiv!

  1. dr. i mr., umesto dr i mr

Jedna od najčešćih pravopisnih grešaka, čije objašnjenje je, takođe, prilično jednostavno. Za razliku od reči profesor, gde je izvršeno regularno skraćivanje od početka reči, čime smo dobili skraćenicu prof. (obavezno sa tačkom), reči kao što su doktor ili magistar skraćene su kontrahovanjem, tj. sažimanjem na prvo i poslednje slovo, i upravo zbog toga se njihove skraćenice pišu bez tačke (koja, najprostije rečeno, ima ulogu da zameni sva slova koja dolaze posle).

Nažalost, ovakvih primera ima još mnogo i svakodnevno se susrećemo s njima. Upravo zbog toga, profesori i svi oni koji se na bilo koji način bave jezikom, trebalo bi da opominju na ove greške. S druge strane, imajući u vidu da su navike nešto što je čvrsto utemeljeno i teško promenljivo, to je potrebno činiti u granicama normale, da ne bismo bili negativno etiketirani kao „oni što uvek traže dlaku u jajetu“.

 

ОВДЕ ПОГЛЕДАЈТЕ САЈТ ВЕСЕЛЕ ШКОЛЕ ПРАВОПИСА
Književnost, Srpski pisci, Veliki pisci

15 stvari koje niste znali o Branislavu Nušiću

see15-branislav-nushich2
  1. Drug mu je oteo curu

Kao momak, Branislav Nušić je bio ludo zaljubljen u Milicu Terzibašić, lepu Beograđanku s Topčiderskog brda. Kada se Milica razbolela, Nušić je odmah zamolio svog dobrog druga lekara da je pregleda i leči. A ovaj ne samo da ju je izlečio, nego ju je i zaveo. Milica i mladi lekar ubrzo su se venčali, a Nušić je strašno patio, otkrio je Nebojša Nušić, potomak Branislava Nušića i upravitelj „Nušić fondacije“.

Nušić uskoro dobija priliku za slatku osvetu. Pozvan je da u „Gradskoj kasini“ održi predavanje o ljubavi. U prvom redu sedeli su Milica i njen suprug, a bivši Nušićev drug. Bio je to prvi piščev susret s nevernicom.

– Šta je to ljubav? To je tragična priča u kojoj izvesna gospođica voli jednog, a uda se za drugog. – rekao je Nušić, a ovo dvoje hitro napustiše gledalište.

  1. I u braku je živeo momački

Kada je prosio Darinku Đorđević, konzulovu ćerku, Nušić joj je postavio uslov. Ženiće se, ali da mu dozvoli da zadrži makar jedan svoj porok – kocku, piće ili žene. Pa nek bira. Mudra je bila mlada Darinka, priča Nebojša Nušić. Ako bi izabrala kocku, otišla bi kuća. Da izabere piće, uz kuću ode i zdravlje! Najbolje je, mislila je ona, da ga pusti da juri žene. Čim je potpisala da je saglasna s tim, venčali su se u manastiru kod Bitolja. Ipak svoju „Autobiografiju“ Nušić je završio rečima da „posle ženidbe čovek i nema autobiografije“.

  1. Svakom bi doskočio

Nabasao jednom u kafani Nušić na nekog lekara koji je mnogo voleo da priča o književnim problemima. Kako bi naveo priču na svoju vodenicu, lekar ga pita piše li on tragedije. A Nušić mu odgovori: „Da obojica pišemo tragedije. Samo, vaše se povezuju u čamovinu, a moje u karton“. Ovu anegdotu Nušićevi potomci često prepričavaju, pa je tako došla i do nas.

  1. Bio je zaljubljen u Žanku Stokić

Šuškalo se da je Nušić bio potajno zaljubljen u glumicu Žanku Stokić, najpoznatiji po ulozi Gospođe ministarke, koju je njoj i namenio. Tu ljubav nikada nije priznao, ali gde ima dima, ima i vatre. Prepričavala se među tadašnjim glumačkim svetom anegdota iz Sarajeva, koja kaže da je uništio frak noseći Žanki ćevape sa Baš-čaršije pred samu premijeru. Glumici su se prijeli ćevapi, a on, jednostavno, ništa nije mogao da joj odbije.

  1. Voleo je kafanu više od akademije

Nušićev 60. rođendan slavio je ceo Beograd! Održavale su se svečane akademije, na njegovu predstavu došla je kraljica Marija, a on je, kod svih tih velikih državnih posveta, odlučio da ode u Skadarliju i u kafani proslavi rođendan s prijateljima. Ovu priču saznali smo od Dušana Kovačevića, pisca.

  1. „Hadzi-Loju“ je napisao za šest sati

„Svako svoje delo pisao sam u trku“, otkrio je Nušić u razgovoru za beogradsko „Vreme“ 1924. godine. „Svet“ je napisao za 27 dana, „Put oko sveta za 16, „Narodnog poslanika“ za dva meseca.

Rekord je postigao tragedijom „Hadzi-Loja“. U sredu veče u devet sati, u doba aneksione krize, društvo u kafani rešilo je da odmah treba napisati jedno delo. Od devet uveče do tri ujutru komad je bio gotov. Od sedam do deset pre podne sve uloge bile su podeljene.

U četvrtak je bila prva proba, u subotu- premijera u Narodnom pozorištu.

  1. Skerlić ga nije cenio

Nušiću je Kraljevska srpska akademija nauka nanela tešku uvredu i izazvala dubok bol jer nije predložila njegovu najavljenu kandidaturu.

Tome su, te 1924. godine, najviše doprinele surove kritike i komentari Jovana Skerilća, najuglednijeg književnog kritičara toga doba, priča Nebojša Bradić, pozorišni reditelj.

Nepravda je ispravljena tek 1933. godine kada Nušić postaje član Srpske kraljevske akademije. Ogorčen 1. marta 1924. napisao je svojoj ćerki Giti Predić, pismo koje je neka vrsta njegove književne ispovesti.

– Naša impotentna generacija pripisuje mi u greh plodnost. Oni čiji redovi predstavljaju jedno naporno stenjanje prebacuje mi i brzo pisanje – ljutio se Nušić.

  1. Skupljao je karikature

Branislav Nušić bio je pasionirani kolekcionar karikatura. Njegova ćerka Gita poklonila je Muzeju grada Beograda kolekciju od stotinak portreta i karikatura, među kojima su i one koje su se nalazile u piščevoj radnoj sobi, otkrila nam je Tatjana Korićanac, direktorka Muzeja grada Beograda. Tu su radovi srpskih, ruskih, poljskih, kineskih, brazilskih, bugarskih, rumunskih i francuskih karikaturista, koje je Nušić za života sakupio, kao i karikature samog pisca koje je Gita kasnije dobijala na poklon. Neke od njih delo su Uroša Predića, Pjera Križanića, Brane Cvetkovića, Bogosava Vojnovića Pelikana . . .

  1. „Sumnjivo lice“ preživelo albansku golgotu

Birajući rukopise koje će poneti preko Albanije, Nušić je spakovao i „Sumnjivo lice“. U Prištini, odakle se išlo pešice do Prizrena, morao je da smanji prtljag. Odlučio je da neke rukopise ostavi u kući Arnautina kod koga je boravio u Prištini. „Sumnjivo lice“ bilo je među njima. „Idi bedo“, zapisao je. „Nisam bio kadar preneti te preko Albanije!“ U strahu od vlasti 35 godina niko nije hteo da ovaj komad postavi na scenu. Krajem 1918. nakon proboja Solunskog fronta, Nušić se vratio u Skoplje i saznao da su Bugari pretresali srpske kuće, zapalili njegove rukopise, ali da su oni iz Prištine spaseni.

Branislav Nušić - 1915 Tragedija jednog naroda

  1. Nikad nije prežalio sina

Nušićev sin jedinac Strahinja Ban borio se u Skopskom đačkom bataljonu, poznatijem kao 1300 kaplara. Poginuo je 1915, a u pismima ocu i verenici nagoveštavao je svoj tragičan kraj. „Dragi Ago, ne tuguj za mnom. Ja sam pao na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih ideala, koje smo tako složno propovedali 1908. godine“ Savremenici su zabeležili da Nušić nikada nije prežalio sina. Dugo nakon njegove smrti nije pisao komedije, a svoj bol iskazao je u proznom delu „Devetso petnaesta – tragedija jednog naroda.“

  1. Režirao je kraljevu svadbu

Branslav Nušić je 1922. godine režirao venčanje kralja Aleksandra Karađorđevića i rumunske princeze Marije. On je zapravo bio predsednik državnog Priređivačkog odbora, dakle, bio je neposredni rukovodilac svih kulturno – sportskih i zabavnih manifestacija vezanih za venčanje.

  1. Na konju u vladu

Prilikom demonstracija zbog okupacije Bosne i Hercegovine, duhoviti Nušić pokušao je da na konju uđe u Ministarstvo inostranih dela. Uplašeni portir Jova preklinjao ga je da to ne čini, a Nušić mu je u svom stilu odgovorio „ More pusti, Jovo, nije ovo prvi ni poslednji konju koji ulazi u ministarstvo“.

  1. Enigmata

Iako se Nušić smatra svestranim čovekom, najmanje je poznato da je bio i enigmata. Sarađivao je sa listom za srpsku mladež „Golub“ koji je izlazio u Somboru od 1879. do početka Velikog rata, osim što je objavljivao zagonetke u „Golubu“, Nušić je kao enigmata sarađivao i sa beogradskim listom „Srpče“. Dve njegove zagonteke objavljene u Srpčetu (1882. godine) su: „Za koju reku vele da nije cela?“ ( Za italijansku reku Po.) i „Koji su junaci i po imenu i po junaštvu jednaki?“ ( Miloš Obilić i Miloš Obrenović).

  1. Nestašan đak

O Nušiću se prepričavala i ova anegdota. Naime kao đak Nušić bio je dosta nemiran na časovima, ali otresit i veoma bistar. Na času srpskog jezika obrađivane su poslovice, Nušić se previše okretao i nije pazio šta nastavnik govori i ovaj ga za kaznu prozva da kaže neki primer poslovice.
„Koliko budala pita ni sto pametnih ne mogu da mu odgovore“ hitro će Nušić.
Nastavnik se nađe u čudu i zamisli da li Nušić ovom poslovicom cilja na njega pa reče: „Da čujem još jedan primer Nušiću“.
„Pametnom je dovoljna i reč“, mirno će Nušić.
Razljućeni nastavnik ode po upravitelja škole i još s vrata će „Da te čujem sada Nušiću“.
„Nesreća nikad ne dolazi sama“, hitro reče Nušić.

  1. Fotograf

Veliki doprinos je dao i srpskoj fotografiji. Pored toga što je ucestvovao u Prvoj izložbi fotoamatera u Beogradu, Branislav Nušic je objavljivao i radove na temu fotografije u Srbiji i nekim od tada novih tehnika u izradi fotografija. Tri svoje putopisne knjige ilustrovao je fotografijama koje je sam načinio. Jednu pripovetku o fotografijama posvetio je svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Danas se Nušićeva fotografska dela mogu videti u Muzeju grada Beograda.

Književnost, Veliki pisci

Život i rad Dostojevskog

Fjodor Mihajlovič Dostojevski je bio jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti i jedan od najvećih pisaca svih vremena. Njegovo zadiranje u najmračnije delove ljudskog srca, zajedno sa nenadmašnim trenucima prosvetljenja, imaju ogroman uticaj na književnost 20. veka.

dostoevsky_75

Pored pisanja bavio se i novinarstvom i filozofijom. Njegova dela istražuju ljudsku psihu tokom veoma teškoh političkog i sociološkog perioda u Rusiji. Prema mnogima bio je svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa.

Bio je pisac realizma, ali predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu. Zbog književne tehnike njegovi romani predstavljaju realizam, dok dramatični dijalozi i filozofske rasprave čine od njega preteču modernizma. Modernizam, egzistencijalizam, i različite škole psihologije i teologije se zasnivaju na njegovim idejama.

Dostojevski je rođen je 11. novembra 1821. godine u Moskvi kao drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih emigranata. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkuloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Petersburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar. Pretpostavlja se da su ga ubili njegovi kmetovi koji su bili ogorčeni njegovim nasilnim ponašanjem u pijanom stanju. Zbog toga se često u Fjodorovim romanima provlači motiv smrti, ubistva i kazne.

Nasuprot njegovom ocu, majka mu je bila veoma blage naravi i velikodušna, i zbog toga često imamo likove u njegovim delima sa potpuno suprotnim karakterima. Još u ranom detinjstvu je bio upoznat sa bajkama, pričama i legendama. Njegova majka je koristila Bibliju kako bi ga naučila da čita i piše. Neka iskustva iz detinjstva su se našla u njegovim delima. Kada je jedan pijani čovek silovao devojčicu od devet godina, poslali su ga po njegovog oca da je zbrine. Taj događaj ga je proganjao i ta uznemiravajuća želja odraslog čoveka za devojčicom je završila u delima „Zli dusi“, „Braća Karamazov” i ostalima.

Iako veoma malog rasta (oko 1,60 metara), Dostojevski je bio veoma tvrdoglav, svojeglav i drzak. Nije mu išlo dobro u Vojnoj akademiji zbog nedostatka interesovanja za matematiku i nauku. Umesto toga se posvetio književnosti. Veoma je cenio Onore de Balzaka i 1843. godine je čak preveo jedno njegovo dela na ruski jezik.

Dostojevski je počeo da piše u svojim dvadesetim godinama i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj”. Po objavljivanju svog prvog romana, Dostojevski je uhapšen i zatvoren 23. aprila 1849. godine pod optužbom da je učestvovao u revolucionarnim aktivnostima protiv Cara Nikolaja I. On je 16. novembra iste godine osuđen na smrt streljanjem zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Posle lažnog streljanja, Dostojevski je pomilovan i upućen na prisilni rad u Sibiru.

Četvorogodišnja robija u Sibiru prekinula je stvaranje Fjodora Dostojevskog, ali mi je zato bila izvor inspiracije. O tome on piše: „Koliko li sam izneo s robije narodnih tipova, karaktera! Saživeo sam se s njima i zato, čini mi se, da ih dobro poznajem. Koliko li istorija skitnica i razbojnika i uopšte sveg crnog, tužnog života. Biće dovoljno za cele tomove.

Posle povratka sa robije Dostojevski piše i objavljuje knjigu za knjigom. U njegova najznačajnija dela spadaju: „Zapisi iz mrtvog doma“, „Poniženi i uvređeni“,“Zapisi iz podzemlja“-najsloženije delo Dostojevskog, „Zločin i kazna“, „Idiot“, „Mladić“, „Braća Karamazovi“- vrhunac i sinteza romansijerske umetnosti Dostojevskog.

Dostojevski slika socijalnu nepravdu i čoveka kao njenu žrtvu. Dobro poznavanje ljudske prirode omogućilo mu je da zasnuje moderan psihološki roman i da u tom žanru da najbolja ostvarenja u svetskoj književnosti. Uvodi u roman unutrašnji monolog kao dominantno umetničko sredstvo za samoispoljavanje junaka i otkrivanje složenosti njihovog duševnog sveta.

Za razliku od drugih ruskih pisaca, Dostojevski nije pripadao bogatoj porodici veleposednika. Često je naglašavao tu razliku u društvenom statusu i koliko je to drugačije uticalo na njegov rad. Kako nije imao novca, trudio se da ga zaradi pisanjem. Imao je rokove koji su ga požurivali i često je delo trpelo zbog toga. Za razliku od njega, Tolstoj i Turgenjev su poticali iz bogate porodice i nisu morali brinuti o novcu.

Period nakon progona u Sibir se smatra prekretnicom u njegovom životu. Napustio je ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Mariju Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio 7. februara 1857. godine. Njihov zajednički život je bio veoma težak. Tokom boravka u Sibiru pojavili su mu se epileptični napadi koji su se pogoršavali i Marija to nije mogla da podnese.

Godine 1864. umire mu supruga, a potom i brat. Bio je u veoma lošoj finansijskoj situaciji, a morao je i da izdržava i udovicu i decu svog brata. U to vreme bio je potpuno u depresiji, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Tako je njegovo delo „Zločin i kazna“ napisano u rekordnom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove. Roman mu je doneo slavu ali ga nije spasao bede.

Poslednje godine života

Često je putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Ubrzo je upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja i oženio se 1867. godine. Ana mu je rodila četvoro dece od kojih je prvo umrlo ubrzo nakon porođaja.

Za vreme srpsko-turskog rata više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori. Pred kraj života živeo je u gradu Staraja Rusa nedaleko od Sankt Petersburga. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Petersburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom.

Citati i izreke – Fjodor Dostojevski

Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi davao, već prodavao.

Svi ideali ovog sveta ne vrede suze jednog deteta.

Što je vlast veća, to je strašnija njena upotreba.

Duša se leči vremenom provedenim sa decom.

Laganje je jedina čovečija privilegija koju nemaju drugi organizmi.

Učiniti prvi korak, izreći novu reč, ono je čega se ljudi najviše plaše.

Voleti nekoga znači videti ga onako kakvim ga je Bog zamislio.

Oni koji znaju da govore, govore retko.

Ništa na svetu nije teže od iskrenosti i nema ništa lakše od laskanja.

Nekoga je bolje imati među neprijateljima nego među prijateljima.

Ako si se uputio prema cilju i putem počeo zastajkivati da kamenjem gađaš svakog psa koji laje na tebe, nikada nećeš stići na cilj.

Ako želiš biti poštovan, prvo moraš poštovati sam sebe, samo tako možeš učiniti da te drugi poštuju.

Niko se nije vratio da živi u prošlosti. Zato ne misli na prošlost, gledaj samo u budućnost.

Čovek je sklon nabrajanju svojih nevolja, ali nikada ne nabraja svoje radosti. Kada bi ih nabrojao onako kako to one zaslužuju uvideo bi da svako ima dovoljno sreće u životu.

Kad bi na zemlji bilo sve razumno, ne bi se ništa događalo.

Besmrtan sam. Moja besmrtnost je nužna jednom činjenicom da Bog neće hteti da zauvek ugasi plamen ljubavi koji se zapalio za njega u mom srcu.

Zaljubiti se ne znači voleti. Čovek se može zaljubiti i mrzeći.

Tajna čovečijeg života nije u tome da samo živi, već u tome zašto živi.

Ima susreta, čak sa potpuno nepoznatim osobama, za koje se počinjemo interesovati već od prvog pogleda, nekako odjednom, neočekivano, pre nego što ijednu reč progovorimo.

Zavedi mi um i imaš moje telo, pronađi mi dušu i imaš me zauvek.

Ako si uspešan u nečemu ili će te kopirati ili će ti zavideti ili će te mrzeti.