Književnost, Književnost uživo, Književnost za osnovnu školu

Krvava bajka, Desanka Maksimović

Desanka Maksimović je jedna od najpoznatijih srpskih pesnikinja. Bila je profesor književnosti i član Srpske akademije nauka. Rođena je 1898. godine u selu Rabrovici kod Valjeva. Pisala je pesme i priče za decu i odrasle. Pored poeme „Krvava bajka“ njene najpoznatije pesme su: „Strepnja“, „Opomena“, „Prolećna pesma“, „Tražim pomilovanje“,„Na buri“, „Pokošena livada“. Umrla je u Beogradu 1993. god.

 

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću  
četa đaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.

Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.


Резултат слика за krvava bajka

Nemačka „kaznena ekspedicija“ streljala je 21. oktobra 1941. godine u Kragujevcu, u znak odmazde, više hiljada srpskih civila.


Nemci su imali 10 mrtvih i 26 ranjenih vojnika. Prilikom streljanja dosledno je primijenjena naredba generala Franca Bemea od 10. oktobra, kojom se propisuje streljanje 100 Srba za jednog ubijenog Nemca i 50 za ranjenog. Akcija odmazde izvedena je 19. oktobra u okolnim selima a 21. oktobra u Kragujevcu.

Među žrtvama tog zločina bili su i đaci viših razreda gimnazije (od petog do osmog). Prema poznatim podacima, ubijene su 2794 osobe, od toga 415 u selima a 2379 u Kragujevcu. U znak sećanja na užasan zločin, nedaleko od spomenika poginulima u Šumaricama, u Kragujevcu, svake godine se održava Veliki školski čas.

 

“Krvava bajka” je pesma koju je naša poznata pesnikinja Desanke Maksimović napisala nakon što je čula detalje stravičnog zločina u Kragujevcu koji su izvršile nemačke okupatorske snage nad nedužnim srpskim stanovništvo. Kragujevački pokolj jedan je od najvećih i najmonstruoznijih zločina u Drugom svetskom ratu koji je izvršen nad civilima u jednom mestu i u jednom danu. Zajedno su stradali radnici, seljaci, profesori i njihovi  đaci.

    Zašto bajka i zašto baš krvava? Zato što je neverovatno da se u dvadesetom veku u Evropi koja se ponosi svojom kulturom i tradicijom desi jedan takav neviđeni masakr u kome ljudi svesno i hladnokrvno ubijaju druge ljude, među njima i decu. Stradanje kragujevačkih đaka toliko je surovo da prevazilazi stradanja u bajkama i naslovom “Krvava bajka” pesnikinja želi da mu da prizvuk nečeg neverovatnog i nestvarnog, a opet mogućeg i ljudskog. Pesma počinje stihovima

“Bilo je toj u bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je mučeničkom smrću …”

 Nema naziva zemlje u kojoj se dogodio zločin, kao da on nije ni važan. Mnogo je važnije da se zločin istinski dogodio u nekoj zemlji seljaka na Balkanu i da je u samo jednom danu ubijena jedna generacija đaka. Svi su bili isti, po godini rođenja i bolestima od kojih su vakcinisani, po školskim obavezama i svečanostima na koje su vođeni, po svojim snovima i nadama i na kraju, po trenutku kada su umrli. U tome i jeste tragika o kojoj peva pesnikinja. Oni se nisu borili protiv nemačke vojske, nisu  kovali, niti su želeli ičiju smrt. Bili su ono što i jesu, samo đaci koji sede u klupama i rešavaju svoje školske zadatke. Puni poleta i vere u budućnost, u ljudsku sreću i dobrotu: ispred sebe su postavljali mnoštvo planova i svakom od njih se činilo da će vrlo dugo trčati ispod svoda plava dok sve zadatke na svetu ne posvršava. Imali su svoje đačke tajne i  neostvarene želje. Verovali su u sebe, u svoje svetle snove i zlatne ideale nesvesni da im se bliži skori kraj i da će postati neustrašivi junaci jedne krvave bajke.  U trenutku smrti, bez panike i straha uzeli se za ruke i pošli na streljanje mirno i pribrano kao da smrt nije ništa.  To držanje za ruku simboliše njihovo drugarsko bratsko i pokazuje poslednju želju svih njih zauvek odu i napuste ovozemaljski život onako kako su u njemu i živeli, bliski, složni, po svemu jednaki. Njihova mučenička smrt na početku pesme ovim potezom je u poslednjim stihovima pesme preraslu u junačka smrt. Bili su junaci, hrabri i neustrašivi koji su svojom smrću popeli da večnog boravišta.

Pesmom “Krvava bajka” Desanka Maksimović nam pokazuje kako život pod okupatorskom čizmom može biti surov i nepredvidiv i poručuje nam da zločinački um željan krvi i osvete ne štedi nikoga, čak ni one najmlađe. Svojim stihovima ona izražava svoju duboku nepomirnost sa ratnim zverstvima i ratovima u kojima živote gube nedužni ljudi, posebno deca i želi da mučeničku smrt streljanih đaka preobrazi u večni život, da se on i njihova tragična sudbina nikada ne zaborave.

                                                              Analiza

Резултат слика за krvava bajka

Pesma „Krvava bajka“ je lirska rodoljubiva lirska pesma u kojoj su iskazana tuga i bol zbog stradanja kragujevačkih đaka, pa je ujedno i elegija. Osnovna tema i ideja pesme je zasnovana na istinitom događaju, koji se odigrao oktobra 1941. godine u Kragujevcu, kada su nemački okupatori ubili nekoliko hiljada ljudi, a između ostalih i đake Kragujevačke gimnazije u znak odmazde zbog ubistva i ranjavanja nemačkih vojnika. Osnovni motiv u pesmi je neljudski, zločinački čin nemačkog okupatora prema nedužnim građanima Kragujevca.

Pesma „Krvava bajka“ sastoji se od sedam strofa, pri čemu se prva, treća i peta strofa ponavljaju, pa predstavljaju refren pesme. Jedina razlika između ovih strofa je u rečima „mučenička smrt“ koje u petoj strofi prelaze u reči „junačka smrt“. . Hrabro držanje đaka dok su koračali u svoju ničim zasluženu smrt od mučenika ih je pretvorilo u junake. Njihova smrt se preobrazila u večni život, a njihov zemaljski život i njegov tragičan završetak u krvavu bajku, opomenu svim budućim generacijama. Korišćenjem refrena pesnikinja naglašava krvavu stvarnost i težinu stradanja o kojima pesma peva, tu bolnu smrt nedužnih đaka i varvarstvo onih koji su ih umorili, češće opominje na strahotu opevanog događaja i iskazuje osećanje neverice da je on moguć i stvaran

Analiza i interpretacija ovog dela ćemo početi od analize naslova ”Krvava bajka“. Zašto je bajka krvava sasvim jasno, ali se postavlja pitanje što bajka. Odgovor je zato što bajka asocira na nešto nestvarno. Prosto je neverovatno da se u dvadesetom veku u savremenom društvu dogodi toliki masakr nedužnih civila. Zato Desanka Maksimović i započinje ovu pesmu stihovima:

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu…

Nije bitno u kojoj zemlji se odigrao ovaj zločin, već sama činjenica da se uopšte dogodio.

U narednim stihovima dat je opis dečaka koji su umrli mučeničkom smrću:

Iste su godine
Svi bili rođeni,
Isto su im tekli školski dani,
Na iste svečanosti
Zajedno su vođeni,
Od istih bolesti svi pelcovani,
I svi umrli u istom danu.

Ovim stihovima Desanka Maksimović dodatno pojačava tragiku nemilog događaja. Ubijeni đaci su  bili samo deca, koja su sedela u školskim klupama, mučeći muku sa zadacima i verujući u bolju, svetliju budućnost.

Rodoljubiva pesma je lirska pesma u kojoj pesnik iskazuje osećanje ljubavi prema svojoj domovini, rodnom kraju, prošlosti svoga naroda ili etničkoj zajednici kojoj pripada. Iskazujući svoja rodoljubiva osećanja pesnik iskazuje u isto vreme i osećanja svih svojih sunarodnika.

Elegija je lirska pesma u kojoj se iskazuju setna i tužna raspoloženja (čežnja, seta, tuga, žalost, bol, žaljenje i jadikovanje za nečim) i razne nijanse tih raspoloženja.

Epifora spada u lirski paralelizam i predstavlja ponavaljanje istih reči na kraju svakog stiha u okviru jedne strofe u pesmi ili u okviru više strofa.

Književnost, Književnost za osnovnu školu, Lektira, Srpski pisci

Pop Ćira i pop Spira

                                                              Beleške o autoru 

Резултат слика за stevan sremac

Stevan Sremac bio je jedan od najznačajnijih srpskih pisaca iz razdoblja realizma. Rođen 1855. godine u Vojvodini. Tamo je proveo detinjstvo, a nakon smrti roditelja, ujak ga odvodi u Beograd gde se dalje školovao.

Završio je gimnaziju i studirao istoriju na Velikoj školi u Beogradu. Radio je kao profesor u gimnazijama u Beogradu, Nišu i Pirotu, te je često kao dragovoljac sudelovao u ratovima.

Tek je s 33 godine počeo da piše i to prozne hronike istorijskih ljudi i događaja.

Nakon dolaska u Beograd počinje da piše realističku prozu. Prva pripovetka koju je objavio bila je “Božićna pečenica”, godine 1893.

Jedno od njegovih najbolji dela je humoristični roman-pripovetka “Zona Zamfirova” iz 1906. godine, koje se smatra njegovim najbolje komponovanim delom.

Njegova ostala značajna dela su “Ivkova slava”, “Vukadin”, “Luminacija na selu”, “Pop Ćira i pop Spira i druge”

Stevan Sremac umro je 1906. godine u Sokobanji.

Резултат слика за stevan sremac

“Pop Ćira i pop Spira” najpopularniji je roman Stevana Sremca. Inspiraciju za priču pisac je dobio iz stvarnog događaja kada je jedan pop drugome u svađi izbio zub, koji su kasnije, u šali, zamenili konjskim pre nego su otišli vladiki da presudi krivca. Priča o dvojici popova najavljena je još u šaljivom spevu “Bal u Elemiru”.

Sam roman ima i svoju prvu, kraću verziju, objavljenu u časopisu Budućnost 1984. godine, koja je samo delomično očuvana. Druga verzija, od koje je nastao i ovaj roman, objavljivana je u nastavcima u časopisu Brankovo kolo 1898. godine, a onda i objavljena i kao zasebna knjiga. Sam autor nije mogao da odredi da li delo treba da svrsta u žanr romana ili pripovetke, misleći pritom da njegova dužina definitivno odgovara romanu, ali po svemu ostalome – broju likova, jedinstvenoj temi, izrazu – ipak spada u pripovetku. Neki teoretičari čak je nazivaju i romanom-poemom, zbog nesumnjivog poetičnog izraza, ali i skrivenom komedijom, zbog kompozicije romana.

Delo je jedan humoristični roman koji na temelju života i zavade dvaju popova daje šaljivu sliku vojvođanskog života i tamošnjeg mentaliteta ljudi. Odmah u početku pisac uvodi i paralelno opisuje dve porodice, po mnogočemu jako sliče, ali po nekim ključnim stvarima i različite. Imamo dva popa, dve popadije i dve slične kćerke, dakle dve slične porodice. S vremenom ta sličnost prelazi u različitost, pa se porodice počnu oslikavati po međusobnom kontrastu. Jedna kćerka je načitana i otvorena, druga je sramežljiva i ne voli knjigu, ali je zdravija i rumenija. Jedna kuća je moderna i teži novotarijama, a druga je tradicionalna i čuva stare vrednosti. Sam kraj romana navodi da sam pisac ima favorita u toj podeli. Moderna ćerka, ona koja čita i ima mišljene o svemu, ujedno je i razmažena, ona je nesposobna u kući i kao da je izveštačena. Koketna je pa lakše osvaja muža, učitelja, koji ima slične afinitete kao ona.

Druga devojka je njena suprotnost, ali je ona ta koja se na kraju srećno uda za najprije običnog bricu, koji s vremenom postaje zubar i cenjeni čovek. Žive u Beču i imaju četvoro dece, za razliku od Melanije koja nema ni jedno. Kada sretne čoveka koji je nekada izabrao koketu, on sam zažali i kaže da je krivo izabrao. Ovo potvrđuje Sremčevu sklonost tradicionalnim vrednostima, koje su za njega vrednije od bilo čega novoga, što se samo na prvu čini boljim.

Važno je spomenuti zanimljivost jezika ovog romana. On nije uvek pravilan tokom propovedanja, već pisac koristi i provincijalizme, arhaizme i varvarizme kako bi obogatio svoj izraz te vernije prikazao društvenu raznolikost vojvođanskog seoskog života.

Ono što se ipak najviše ističe u romanu je humor. Pronalazimo ga ne samo u šaljivim opisima i humorističnoj radnji, već i u karakterizaciji likova, njihovim postupcima i prikazanom mentalitetu naroda, koji se najviše očituje kroz lik seoske babe tračare Gabrijele, koja ne samo da prenosi sve sočne detalje iz života popovskih porodica, nego ih i preuveličava. Lik Gabrijele polako se rastače na opis celog sela, koji poprima karakteristike te babe, pa događaje o ljubavnom paru i svađi popova napuhuju do nelogičnih razmera, stvarajući pritom komični prikaz male sredine, što je bio i cilj pisca.

                                                        Kratak sadržaj

U jednom bogatom vojvođanskom selu živela su dva popa, svaki sa svojom popadijom i kćerkama. Selo je bilo mnogo bogato pa su mogli da uzdržavaju i više od dva popa, pa čak i kad su rastrošni kao i njihova dva. Jedan pop bio je pop Ćira, kojeg su zvali i pop “Hala” tj. “Žderonja” zbog njegove velike proždrljivosti. Obožavao je da jede, a mogao je da pojede punu korpu krofni. Drugi pop bio je pop Spira, zvani i pop “Kesa” jer je voleo novce. Znao je da na svadbama zajedno sa decom, da sakuplja sitne novce koje bi kum bacao u zrak. Pop Ćira imao je ženu Persu i jednu kćerku Melaniju, a Spira ženu Sidu i kćerku Julu. Obojica su se dobro lagali i voleli narod, iako su im zamerali što ih zovu nadimcima. Bili su to dobri ljudi, jako složni, skloni zabavi i veselju. Popovi su bili srećni i uživali su u izobilju koje im je omogućila njihova pastva. Često su se gostili, ako ne na zabavama i venčanjima, onda u sopstvenim domovima, što se videlo i na njihovom izgledu. Bili su dobro ugojeni, a trbuh im je sve više bežao pod bradu.

I njihove ćerke bile su slične jedna drugoj. Bile su vršnjakinje i dobro su se slagale, iako su po ponašanju i naravi bile drugačije. Dok je Melanija volela da uči i čita, bila je gospodstvenija i slobodnija u društvu, Julija je bila zdravija, rumenija, jednostavnija, ali i stidljiva, te posve nezainteresovana za čitanje i učenje. Kako su se razlikovale kćerke, tako su se razlikovale i porodice – naizgled slične, ali po mnogočemu i različite. Pop-Ćirina porodica beše nešto siromašnija, ali savremenija u odevanju i nameštaju, dok je pop-Spirina staromodnija, ali nešto imućnija i puna razne živine. Sve u svemu, živelo se lepo. Popovi su zajedno pijuckali i razgovarali, kćerke su neobavezno ćaskale, popadije ogovarale, malo si zamerale i bile ljubomorne, ali sve je bilo složno.

Takav idiličan život popovskih porodica, a jednoličan život sela, promenio je dolazak učitelja Petra Petrovića, zvanog Pere: lepog, mladog i obrazovanog gospodina. Mladi učitelj počeo je da posećuje obe porodice, a obje popadije su u njemu videle dobru priliku za zeta. Rivalstvo među njima krene tek malim razmiricama, ogovaranjima i podvalama, dok mala iskra ljubomore nije rezultirala ratom.

Započelo je kada je Pere, nedugo nakon što je došao u selo, otišao u crkvu, na službu popa Spire. Čim je počeo da peva, oduševio je ljude u crkvi, a nakon mise, pop Spira ga pozove k sebi na večeru. Pre večere, zajedno su prošli kroz selo, tako da ih svi vide, na oduševljenje popadije Side. Na večeri su im se, kao slučajno, pojavili i pop Ćira sa ženom Persom. Obje popadije su počele da hvale svoje kćerke, kako bi se učitelj zainteresovao za njih.

Kako je jedna porodica dobila čast da ugosti učitelja, tako je i druga inzistirala da on dođe i kod njih. Ali za vreme večere kod popadije Perse, popadija Sida je obrisala čašu kao da nije čista, kako bi pokazali Peri da ova nije baš dobra domaćica. Ali popadija Persa je bila lukava i s podsmehom je govorila Sidi i Juci, kao da ih hvali, a zapravo im se rugala, jer nisu znale ništa osim da kuvaju i brinu o kući.

Sve tračeve o tome što se događa u kućama popova, razglasila je lokalna abronoša Gabrijela, na radost ostalih seljana. Pričala je s kim se više učitelj viđa i kako popadije pokušavaju da pridobiju učitelja. Učitelj se, čini se, više zainteresovao za Melaniju i često je s njom šetao sokakom. Zaljubio se u njeno umiljato ponašanje i uskoro više nije mogao da bude bez nje. Juca, s druge strane, nije bila toliko sklona učitelju. Ona se zaljubila u bricina pomoćnika Šacu, koji joj je svaku veče svirao po prozorom. Vidjeli bi se samo preko plota, dok bi Juca zalivala baštu, jer je ona bila komšija Šacinoj tetki.

Sida nije odobravala takvo ponašanje kćerke i nije joj bilo jasno kako joj može biti draži običan pomoćnik, pored krasnog učitelja. Bila je ljubomorna na Persinu kćerku, pa je znala da iznese rešeto na sokak i rešeta žito pa je sva prašina padala na pop-Ćirinu kuću, što je dodatno zaoštrilo odnose dviju porodica. Sida i Persa više nisu mogle da se podnesu. Ljubav i slogu zamenila je oštra rasprava i zategnuti odnosi. Sve to iskoristila je Gabrijela da sve događaje ispriča selu. Obje supruge su u gnevu ispričale svojim muževima što ih muči, pa su oni dogovorili da se sastanu i pokušaju da izglade odnose.

Njihov razgovor prešao je u raspravu, a rasprava u svađu. Na kraju je sve kulminiralo tučom u kojoj je pop Spira izbio zub popu-Ćiri kad je bacio debelu crkvenu knjigu na njega. Pop-Ćira možda bi i prešao preko toga, da nije bilo njegove žene, koja je pod svaku cenu htela osvetu. Nagovorila je muža da podigne tužbu protiv Spire. Seoski “telegraf” Gabrijela, kako su je prozvali, sve je to prenosila narodu, ali je volela da malo preuveliča stvari. Kroz ogovaranja, cela stvar je poprimila veće razmere nego što jest i posve promenila oblik. Jedan izbijeni zub ubrzo je postao dva, onda svi zubi, a na kraju i cela vilica.

Pop-Ćira tužio je popa-Spiru vladici u Temišvaru. Obojica su morala da otputuju tamo, a crvenjak Arkadije udesio ih je time što su obojica morala da putuju istim kolima. Na putu do tamo, stali su da prenoće kod popa Oluje. Kod njega su krenilu da piju, pa su opili popa Ćiru i iskoristili situaciju da mu smeste varku. U smotuljak gde je bio zub, koji je kao dokaz nosio vladiki, stavili su konjski zub. Ovaj nije ništa primetio, pa ga je i predao vladiki kao svoj rođeni zub, izazivajući smeh prisutnih. Čak kada su ga nanovo pitali, on je potvrdio da je to njegov zub.

Zbog svega toga, pop umalo da nije bio kažnjen, ali je mogao da se izvuče iz kazne ako se pomiri s popom Siprom. Vladika je na taj način pomirio popove, dugogodišnje prijatelje. Persa je na to bila besna, jer nikako nije htela da oprosti Spirinoj porodici. Njena mržnja nije jenjavala.

Posle ovoga opet je zavladala sloga i veselje među porodicama. Melanija je pošla za učitelja Petra, a on je s vremenom postao pop. Živeli su u nekoj varoši, ali nisu imali dece. Jula s udala za Šacu, koji je postao brico. Dobio je i nasledstvo, pa otišao u Beč i postao zubar. Živio je s Juloom u Bečkoj varoši s njihovo četvero dece. Jednom ju je sreo i pop Pere i ostao zadivljen njenom jednostavnom lepotom. Bila je zdrava i neposredna, pa je zažalio što nju nije oženio.

Prijateljstvo između popadija u potpunosti se raspalo. Nisu mogle da se pomire ni sa sudbinama svojih kćeri, a ni međusobno, pa je neprijateljstvo među njima bilo sve dublje. Nikada se više nisu pomirile.

Vrsta dela: roman

Vreme radnje: sredina 19. veka

Mesto radnje: selo u Banatu

Likovi: Pop Ćira, pop Spira, popadija Persa, popadija Sida, Jula, Melanija, učitelj Pere, Gabrijela…

Analiza likova

Pop Ćira – dobroćudan pop koji je mnogo voleo da jede i pije. Najviše je volio krofne, pa su ga prozvali pop Hala. Sa svojim prijateljem Spirom volio je da se zabavlja. Često su i sami organizovali druženja u spostvenim kućama, kako bi mogli da jedu i pričaju. Njih dvojica nisu imali neku zavadu sve dok ih nisu posvadile žene. Ćira je živio pod jakom ženinim uticajem. Stalno mu je naređivala kako da vlada, a onda i kako da se ponaša u zavadi koju je skrojila. Nemoćan da joj se odupre, on pristaje na tužbu nakon što mu je izbijen zub. I tada je, kao i uvek kada bi poslušao ženu, izvukao deblji kraj. Izvrgnut je ruglu i smehu kada su mu podvalili konjski zub, ali je i on sve to mirno primo. Pomirio se s prijateljem unatoč tome što mu žena nikako nije htela da popusti u svojoj ljubomori i osveti.

Pop Spira – on je potpuno drugačiji karakter od Ćire. Gazda je u svojoj kući, ali mirne naravi i ne voli da se svađa. Ono što voli je novac i iskoristiće svaku priliku da ga se dočepa. Veliki je prijatelj s Ćirom, ali je i on dopustio da ih žene zavade. Budući da je malo grublji, uspio je da prijatelju u tučnjavi izbije zub. Ima više prijatelja jer bolje umije s ljudima, pa pop Oluja staje na njegovu stranu i izmisli malu pakost.

Popadija Persa – ona je ta koja u kući vodi glavnu reč. U svemu želi da bude glavna, da njena porodica bude najbolja, pa tako i kćerka. Tera je da osvaja mladića koji joj se ne dopada, a Persi se ne dopada što se zagledala u bricinog pomagača. Persa je zajedljiva i osvetoljubiva. Svima će da napakosti, pa i muža okrene na svađu. Čak i kad su se svi izmirili, ona od besa i ljubomore ne može da popusti, pa je ostala sa svima u svađi za veke.

Popadija Sida – ona je opet suprotnost Persi. Primer je dobre domaćice. Odana je mužu i brižna je majka koja ceni ćerkinu pamet. Drago joj je što joj je ćerka osvojila mladog učitelja, ali se time ne razbacuje jer je i skromna.

Melanija – primer razmažene gospođice koja nije umela da se brine za kućanstvo ni da kuva, ali je uvek kritikovala jela. Uvek je umišljala da je bolesna i bila večito bleda. Volela je da čita i uči. Po prirodi je bila sanjalica i vrlo emotivna. Znala je kako osvojiti muškarca, pa je pred učiteljem bila koketna i umiljata, ali do izveštačenih razmera. Kasnije se pokazala kao loša supruga i s mužem nije imala dece.

Jula – za razliku od Melanije, bila je povučena i stidljiva. Ćutala je pred učiteljem, delom jer nije bila načitana kao Melanija, budući da je nisu zanimale knjige ni škola, a delom jer je bila zaljubljena u drugoga. Sviđao joj se berberin Šaco, čija je tetka bila njena komšinica, pa je često razgovarala s njim zalevajući baštu.

Za razliku od Melanije bila je vešta domaćica i znala je veoma dobro da kuva. Bila je jednostavna, neposredna i zdrava, što se posebno istaklo na kraju romana, kada je srela Petra, a on je napokon uvideo sve njene vrednosti. Imala je srećan brak i rodila četvoro dece.

Petar – učitelj Pere koji je došao u selo i unio pomutnju u inače miran kraj, među bezbedne ljude. Bio je mlad, lep i obrazovan, pravi mladi gospodina koji je umeo da lepo i peva. Zato su ga obje popadije poželele za zeta, ali on je pao na šarm načitane kokete Melanije. Na kraju nije bio baš srećan s njom u braku, pa je zažalio svoju odluku. Nije imao dece i od učitelja postao je pop.